Laboratorija H-37B. Šta je američki tajni mini-šatl radio u orbiti?

Bespilotna svemirska letelica H-37B, koji je razvio Boing uz učešće NASA-e i američkog vazduhoplovstva, vratio se na Zemlju. Bio je to njegov šesti let, koji je postao najduži. Kosmoplan je ušao u orbitu na početku pandemije KOVID-19 i tamo je proveo rekordnih 908 dana, snabdevajući se energijom pomoću solarnih panela.

S obzirom da H-37B pripada američkoj vojsci, razumno je zapitati se: šta je radio u svemiru?

Zvanična verzija: naučni eksperimenti

Nisu obelodanjeni ciljevi i zadaci zbog kojih je svemirski avion stvoren. Program je počeo 1999. godine pod kontrolom NASA-e, ali je potom prebačen u Pentagon. Zbog toga je značajan deo podataka klasifikovan kao vojna tajna, iako se naučna komponenta objavljuje pre svakog leta.

Ks-37B ima dužinu od oko 9 metara sa rasponom krila od 4,5 metara. Težina pri poletanju – manje od 5 tona. Brod je opremljen solarnim panelima i obavlja sve letove u automatskom režimu. U stvari, ovo je mini-šatl – šatl koji leti u orbitu i nazad. Lansira se u svemir lansirnom raketom, a vraća se kao avion i sleće na pistu.

Svaki let šatla, a bilo ih je ukupno šest, okružen je velom misterije. Ciljevi misija su poznati samo specijalistima koji su direktno uključeni u program. Ostali se samo pitaju zašto je potreban takav uređaj. Za isporuku tereta je neisplativo (nosivost je samo 900 kilograma), za standardne eksperimente je preskupo.
Zvanično se navodi da su njegovi glavni zadaci razvoj tehnologija i eksperimenata za višekratnu upotrebu, čiji će rezultati tada biti korisni na Zemlji. H-37B je svemirska laboratorija bez posade na visini od 750 kilometara iznad površine planete. Dakle, među zadacima upravo završene misije bilo je sprovođenje naučnih i tehničkih eksperimenata o generisanju energije solarnim panelima i njenom prenosu na Zemlju pomoću mikrotalasnog zračenja. Navodno, to će u budućnosti omogućiti da se solarna energija efikasno izvuče u svemir (tamo je lakše nego na Zemlji) i da se bez gubitaka prenese na zemaljske potrošače. SAD nameravaju da naprave potpuno funkcionalan prototip takvog sistema.

Rečeno je i da će mini-šatl u kosmos lansirati mikrosatelit FalkonSat 8. U maju 2020., ubrzo nakon lansiranja svemirskog aviona u orbitu, on je zapravo izbacio objekat iz svog tovarnog prostora, što su astronomi koji su vršili posmatranja smatrali za obećani mikrosatelit. Ali u saopštenju za javnost o rezultatima misije, naznačen je drugi datum lansiranja FalkonSat 8 – oktobar 2021. U ovom slučaju, kakav je objekat odvojen od broda u maju 2020? O ovome se ništa ne govori, a ima razloga da se veruje da je to povezano sa vojnom komponentom leta H-37B.

Nezvanično: izviđač i presretač

Ovde ponovo ulazimo u carstvo hipoteza. Stručnjaci sugerišu da američki svemirski šatl može imati dve tajne misije. Prvi je inteligencija. Dobro je poznato da mini-šatl ima visoku upravljivost i da je u stanju da brzo promeni visinu orbite. Predstavnici Pentagona su čak izjavili da njegove neobične sposobnosti „izluđuju neprijatelje“. Ako koristite alate za izviđanje i praćenje zbivanja u svemiru, verzija izgleda uverljivo.

Ali druga hipoteza se smatra poželjnijom. Prema njihovim rečima, Amerikanci žele da stvore satelitski presretač, takozvani svemirski inspektor, na osnovu H-37B. On će moći da priđe objektima u orbiti, proveri njihovu namenu i, ako je potrebno, onesposobi ih. To se može postići takozvanim kinetičkim efektom. Jednostavno rečeno, pucaće u metu udarnim elementima kao što su metalne kuglice i slično da bi se, na primer, oštetila komunikaciona antena.

Kao što ste već primetili, projekat H-37B je počeo pod okriljem NASA-e, ali je potom prebačen u Pentagon. To se dogodilo sredinom 2000-ih i poklopilo se sa usvajanjem američke Nacionalne svemirske politike. Ovaj dokument proklamuje pravo svetskog hegemona da delimično proširi svoj nacionalni suverenitet na svemir. U njemu se kaže da Amerikanci nameravaju ne samo da zaštite svoju infrastrukturu u svemiru, već i da uskrate pristup svemiru onim zemljama čije će akcije „ugroziti nacionalne interese SAD“.
Pojednostavljeno rečeno, ovaj dokument, usvojen 2006. godine, otvara mogućnosti za militarizaciju svemira. Jasno je da ne svi, već samo SAD i njihovi sateliti.

Šta se smatra oružjem?

Još šezdesetih godina prošlog veka američki predsednik Lindon Džonson je rekao: „Ko poseduje svemir, taj poseduje i svet“. Međutim, sa stanovišta međunarodnog prava, svemir je zajednička svojina: on podjednako pripada svim državama i građanima sveta.

Postoji nekoliko međuvladinih ugovora, sporazuma i konvencija na ovu temu. Glavni među njima je Sporazum o svemiru. Iz toga proizilazi da se ne mogu prisvajati ili otimati svemirski objekti, ne može se proglasiti parcela na Mesecu za privatnu imovinu itd. Nebeska tela se mogu koristiti samo u miroljubive svrhe: testiranje bilo koje vrste oružja, manevri, stvaranje vojnih baza na njima su zabranjena.

„Prema ovom sporazumu, oružje se ne sme lansirati u svemir. Sada se taj balans održava i mislim da je malo verovatno da će se neka država usuditi da ga naruši, jer će na taj način otvoriti put drugima. Istina, ovde se postavlja pitanje šta se smatra oružjem. Advokati ovde imaju o čemu da razmišljaju“, kaže Nejtan Ajzmont, vodeći istraživač Instituta za svemirska istraživanja Ruske akademije nauka.

Zaista, da bi se neutralisala ili uništila vanzemaljska letelica, nije potrebno pucati na nju projektilima, pa čak ni metalnim kuglicama. Jednostavan sudar, biće sasvim dovoljan. Ovde je umesno podsetiti se da su nedavno, krajem septembra, Amerikanci sproveli eksperiment za razvoj metode „kinetičkog udara“. Međutim, prijavljeno je da je povezan sa pretnjom od asteroida. DART sonda koju je lansirala NASA udarila je u asteroid Dimorf brzinom od 6,5 kilometara u sekundi.

Ovo je bilo neophodno da bi se proučilo kako će se putanja nebeskog tela promeniti nakon sudara. Ipak, ovaj jednostavan primer pokazuje da bilo koji aparat usmeren na neželjeni objekat može delovati kao oružje u svemiru.

Hoće li doći do Ratova zvezda?

Inače, tokom Hladnog rata i Sovjetski Savez i SAD su razvijale različite metode za uništavanje neprijateljskih satelita. Već tada su postojale ideje da se napravi sistem koji bi pod uticajem barutnih gasova ispalio kuglicu, što bi dovelo do smanjenja pritiska vanzemaljske letelice. Takav uređaj će ostati u orbiti, ali će prestati da obavlja svoje funkcije. Sredstva za uništavanje su takođe razvijena na drugim fizičkim principima. U arsenalu vojnih inženjera bili su laseri i maseri velike snage – kvantni generatori koji emituju elektromagnetne talase u centimetarskom opsegu (mikrotalasi). Naravno, sa raspadom SSSR-a, sve ove studije su prestale.

Pa šta očekivati sada, kada je svet na ivici Trećeg svetskog rata? „Postoje različita mišljenja o tome do kakvih sukoba može doći u svemiru u narednim decenijama, pa čak i godinama“, rekao je futurolog Aleksej Turčin za aif.ru. — Moguće je da će u budućnosti super-velike bombe biti detonirane iznad neprijateljske teritorije iz bliskog svemira. A ako dođe do toga da neko ignoriše zabranu upotrebe nuklearnog oružja u svemiru, onda njihova eksplozija u orbiti može izazvati snažan elektromagnetni impuls koji će onesposobiti elektroniku na hiljade kilometara. Inače, isti bespilotni šatl H-37B, čiji zadaci nisu otkriveni, po mom mišljenju, idealan je za tajno lansiranje nuklearnog oružja u orbitu.

Sjedinjene Države su već naučile ceo svet da mogu da krše međunarodno pravo ili da ga tumače kako im odgovara. A ako su navikli da to rade na Zemlji, šta ih onda sprečava da počnu da rade isto u svemiru?

Izvor: https://aif.ru/society/science/amerike_nuzhna_energiya_kosmosa_chto_delaet_na_orbite_sekretnyy_mini-shattl?from_inject=1