ИЗМЕЂУ МОСКВЕ И КИЈЕВА

НИКОЛАЈ ГОГОЉ У НОВОЈ ПОЛИТИЧКОЈ РЕАЛНОСТИ

Пише Дмитриј Каљајев

Појмови „Русија“ и „Украјина“ у Гогољевом делу међусобно се прожимају у књижевној инкарнацији, а негирају у политичкој, што свакако утиче и на књижевну. Сива, бирократска Николајевска Русија са свим њеним шињелима, мртвим душама и ревизорима бори се с белим колибицама сламнатих кровова. Боре се за своје право да доминирају душом уметника

Гогољево дело је сада посебно занимљиво, јер у њему постоји јасна линија која раздваја Русију и Украјину. Осим тога, ова два појма састоје се и од различитих хипостаза: „политичке“, „етничке“ или, коначно, „књижевне“.
Појмови „Русија“ и „Украјина“ у Гогољевом делу међусобно се прожимају у књижевној инкарнацији, а негирају у политичкој, што свакако утиче и на књижевну. Сива, бирократска Николајевска Русија са свим њеним шињелима, мртвим душама и ревизорима бори се с белим колибицама сламнатих кровова. Боре се за своје право да доминирају душом уметника. И непријатељски су расположени управо зато што обухватају две националне самосвести, а из сваке самосвести (субјективности) проистиче нека политика.
Историја односа Русије и Украјине у културном смислу одувек је била испуњена предосећањем борбе. Навикнута на слободњаке, Украјина је била пуна бунтовних догађаја и увек се чинило да ће већ сутра изазвати свог старијег брата. Гогољ је започео своје стваралаштво у првом периоду осамостаљивања украјинске мисли од руске, и у овој историји морао је да игра посебну улогу.
Они, Украјинци, тумаче Гогоља као певача полтавских салаша, митова и легенди њихове древне прошлости. Ми касног Гогоља тумачимо као социјалног мислиоца, религиозног богохулника. Главна тачка у његовој биографији је писање „Мртвих душа“ и за руског писца карактеристично религиозно безумље. Фјодор Достојевски ће узети све од овог Гогоља, отворено га опонашајући у „Бедним људима“.
Крај дуге конфронтације (Гогољ је живео 42 године) био је да је руски Гогољ потпуно апсорбовао украјинског Гогоља. Гогољ је заборавио на Украјину, иако је могао кренути путем Тараса Шевченка. Али испоставило се да је егзистенцијална дубина Николаја Васиљевича превелика, па су га мисли о маргиналном национализму ограничавале. Истовремено, вечне и нерешиве дилеме руског света, „руска меланхолија“, „природа наше државности“, „православна традиција“ и суморни концепт „историје“ постали су његова параноја. Гогољ је био свестан да је први избор у суштини ћорсокак и није желео да следи цезаровску формулу „бити први у провинцији“.
То се јасно види на примеру два издања „Тараса Буљбе“, у првом од којих је Тарас представљен као натурални украјински борац за независност, док је у другом ово питање изглађено.
Тема Украјине се у њему исцрпљивала заједно с душевним сазревањем. Није Украјина отворила Гогољу пут ка озлоглашеном месијанизму већ Русија, и само преко Русије он доживљава православље као филозофско-идеолошки комплекс.


Гогољ је напустио Украјину, али Украјина није напустила њега. Бриљантан стилиста и, по речима истог Достојевског, „гениј језика“, он затрпава читаоца најразличитијим проналасцима. Мора се схватити да је у томе пресудну улогу одиграла управо чињеница да је Гогољ настао у двојезичном окружењу. У таквим условима немогуће је узети језик здраво за готово: напротив, приморани сте да разматрате његове механизме, разлике и суптилности. Резултат је баш оно „језичко“ због којег је Достојевски Гогоља назвао генијем.
А оно што ће Гогољ задржати у себи до краја својих дана јесте украјинска жудња за оштроумљем. Гогољ је руску сатиру довео на нови ниво – на онај ниво када је смех толико горак и актуелан, кад носи такав печат дубоке мисли да се претвара у истинску трагикомедију. За ово дугујемо баш оном малоруском колориту и хохљацкој духовитости.
Касније, кад је Гогољ постао културно добро, ова два аспекта, ова два Гогоља су се спојила. Симболисти Сребрног века тражили су у Гогољу оно инфернално које је њима самима било потребно док су ходали мистериозним путевима. Ништа није спречавало читање Гогоља уздуж и попреко. И само је осећајни и проницљиви Василиј Розанов умео да сагледа контрадикторност коју је Гогољ носио у себи – тај примарни извор свог талента, који подрива темеље државе: „Нихилизам је незамислив без Гогоља и пре Гогоља. Трагикомедије руског живота, попут додира Назарећанина, скидале су вео са очију публике остављајући им тужне мисли о својој земљи. Није ни чудо што ће Николај I после премијере Ревизора рећи: ‘Сви су добили своје… А највише – ја’.“


Гогољ је дуалистичан до дна душе: инфернални и оштри логички принцип у свему коегзистирају. Гогољ је, како би рекли марксисти, јединство и борба супротности. Уосталом, украјински Гогољ без руског је занемарљив, а руски без украјинског није баш Гогољ. Али, пре свега, Гогољ – то је избор. Избор између ђавола и Јерусалима, између „помирења“ и „борбе“, између великог и малог, између Кијева и Москве. Сад је он богата политичка личност, пример креативног спајања два народа, који су се определили у културном рату између Запада и Истока. Уосталом, не признају то узалуд историчари као чињеницу – прелазак кијевских интелектуалаца у Москву био је правило, покушај јачања нашег заједничког културног и идеолошког темеља, куполе под којом сви живимо. И други су били видљиви – они који су изабрали идеју спајања са Западом. Њихова имена су сад истакнута на улицама украјинске престонице.
Али овде је потребно додати амандман, јер би се концепт „културног рата између Запада и Истока“ могао погрешно протумачити. Најпре, Гогољ се не може назвати конзервативцем, ако разумемо каква је била Русија у то време. Друго, чак су и његове „Мртве душе“ написане у благословеној Италији, чију је културу и књижевност сјајно познавао. Али ми говоримо о историјској визији читаве гране своје културе, о преовлађујућим облицима и трендовима у развоју, односно о борби у вишем, перспективном облику, а не у оном приземном и примитивном.
Говоримо о борби за право да се једна идеја утискује у масе на одређеном простору, говоримо о визији будућности и прошлости. У међувремену, не бих баш волео да читавог Гогоља угурам у прокрустово лежиште политичке пропаганде, јер је реч о егзистенцијалним стварима. А питање је само какви ће ветрови дувати на овој земљи, шта ће се постулирати и промовисати, а шта одбацити и заборавити.
Али, уопштено говорећи, Украјина се и даље суочава са овом дилемом. Украјина је, као и Гогољ, у целини незамислива без Русије, али политички – то је избор без компромиса: или Запад или Исток (чешће претварајући питања културе у политичку фарсу него у потрагу за истином). Али управо због тога, два периода стваралаштва, толико различита, па чак и непријатељска један према другом, чине јединствену осовину гогољевског архетипа.
У међувремену, либерални тумачи су склони да Гогоља виде као прву украјинску жртву руског егзистенцијално-политичког система. Наводно, Гогољ се нагледао Русије, упознавши поноре њеног друштва и збрку њеног културног простора. У томе се они сви слажу – Русија је упропастила украјинског уметника. Али ако је Гогољ умро, ако је изгорео као рукопис, то значи да је и његова душа страдала, онако како само руска душа може да страда због своје отаџбине. Странац Гогољ никад не би упознао све мутне воде и утробу руске свести, јер је Русија за странца неухватљива мистерија. Али срце писца толико боли због Русије да је он, пун жеље да је промени, нехотице уништава, непристрасно сече оно што је умируће и болесно, да би се на том месту родило нешто свеже и зелено.
Спор око Гогољевог наслеђа је само минијатурна, али ипак јасна илустрација противречности између два народа, која је расла из века у век. Отимајући од нас Гогоља, они желе још једном да истакну своју независност. Али покушавајући да нам отму Гогоља, они желе да отму део нашег срца (исти део где се и они налазе). Кад би Украјина била искрена према себи, онда би њена министарства означила Николаја Васиљевича као издајника и колаборанта. Али украјинска књижевност није толико богата да би се расипала генијима европских размера. А да смо ми искрени према себи, онда бисмо и Гогоља гледали на другачији начин, удубљујући се у контрадикције које га раздиру, и видели бисмо сасвим специфичне политичке и филозофске поруке.
Гогољева биографија је крваво, тешко помирење култура, менталитета, пролазних трендова и вечних проблема. И, пре свега, догађаја из 2022. и 2014. године. И пре овог грађанског рата постојао је Гогољ, растрзан између две Отаџбине.

(rodinananeve.ru; превео Ж. Никчевић)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *