Između Džejmsa Bonda i Džonija Ingliša

Kako se stvari odvijaju, bivša premijerka Velike Britanije Liz Tras mogla bi da dobije novi posao. Mogla bi, na primer, da igra prvog ženskog tajnog agenta MI6 u nekoj većoj filmskoj produkciji. Samo je pitanje da li će to biti film o smrtonosnom zavodniku Džejmsu Bondu ili o trapavom i komičnom Džoniju Inglišu

Ubistvo Darje Dugine na ulicama Moskve, miniranje severnog gasovoda, napad na Krimski most pa onda napad na rusku crnomorsku flotu u Sevastopolju. Je li to sinopsis akcionog filma iz 90-ih u kom Rade Šerbedžija igra sibirskog oligarha koji njujorškoj porodici Don Korleone prodaje sovjetsku podmornicu na atomski pogon sa sve nuklearnim naoružanjem? Ne. U jednoj vrhunskoj holivudskoj produkciji nikada im ne bi palo na pamet da ubace scenu gde Rusi sve saznaju tako što prisluškuju privatni telefon britanskog premijera. Nijedan producent koji drži do svog ugleda i para ne bi nikada pristao da takva očigledno naivna i nemoguća scena bude ubačena u njegov film. Da Amerikanci prisluškuju Angelu Merkel, to nam je nekako normalno. Ali Rusi?
No šta zna Holivud šta je danas stvarnost, a šta nije? Mi smo odavno prešli s one strane ogledala gde sa Alisom i džinovskim ružičastim zecom bezbrižno skakućemo po zemlji čuda od ljubičastog mačora do tufnaste pečurke.
Setimo se samo kako je parola „Assad must go“ (Asad mora da ode) izbačena u zapadnu propagandnu orbitu pre desetak godina baš u trenutku kada je postajalo jasno da Sirija (Asad) neće ustupiti svoju teritoriju za protok katarskog gasa prema Evropi. Isto tako, gle slučajnosti, kada pogledamo mapu Balkana i trasu pokojnog ruskog gasovoda Južni tok, vidimo da vrlo neoprezno i bezobzirno prolazi nedaleko od američke vojne baze Bondstil.
I posle svih tih godina balkanskih previranja i Asadovog svrgavanja, Rusi otvaraju Severni tok 2. Hoće da snabdevaju Nemačku, pa i čitavu Evropu gasom. Bajden je odmah rekao da to nikako neće moći. Viki Nuland je to ponovila. I državni sekretar Entoni Blinken. A ovi Rusi ništa. Pumpaju li pumpaju taj gas u nemačke fabrike, automobile i stanove. Krajnje bezobzirno, kažu Amerikanci, a ponavljaju Britanci. Što vi, Nemci, i uopšte Evropljani kupujete gas od Putina kada veseli Džo i njegova šira porodica mogu da vam ga isporuče bez problema? Nemaju ga u dovoljnim količinama, transport je problem i košta višestruko više, ali zaboga. Pa radi se o sitnicama. Stvar je principa! U odnosu na to kakva nam pretnja dolazi sa istoka sve prerušena u Dostojevskog, Čehova, Čajkovskog i Ane Karenjine, jedna mala žrtva uopšte nije naodmet. Vaša mala žrtva, naravno, ne naša, mi smo na drugom kontinentu ili bar ovde na ostrvu u Atlantiku. [restrict]

NATO TEROR No hajde da se podsetimo kako je počeo ovaj niz terorističkih aktivnosti i kuda to može da vodi. Rat u Donbasu traje od državnog udara 2014. godine. Februara ove godine počela je ruska specijalna operacija. NATO Ukrajinu hrani oružjem, municijom, finansijskim sredstvima, toksičnim ideološkim matricama, pa i strateškim konceptima poput gerilske borbe u neprijateljskoj pozadini. „Prenećemo rat na vašu teritoriju“, pretilo je kijevsko rukovodstvo. Krenuli su s bombardovanjem ruskih ciljeva, a vrhunac je bilo ubistvo ćerke filozofa Aleksandra Dugina Darje Dugine, inače vrsne novinarke. Setimo se samo NATO bombardovanja zgrade televizije u Aberdarevoj ulici u Beogradu 1999. godine. Ni jedno ni drugo ubistvo nije slučajno već je sasvim planski osmišljena kampanja terora.
Rusi tvrde da je atentat na Duginovu isplanirala i izvela ukrajinska tajna služba. Druga je sad stvar da li ta služba može i sme da bilo šta planira i izvršava bez dozvole zapadnih mentora. Mi se kladimo na to da Rusi misle da ne može.
Onda je došla sekvenca s miniranjem gasovoda u Baltičkom moru. Poljski političar Radoslav Sikorski (nepopravljivi anglofil, studirao na Oksfordu) toliko se obradovao da se odmah mašio tvitera i čestitao Amerikancima na sjajnom terorističkom poduhvatu. Tadašnja britanska premijerka Liz Tras otišla je korak dalje, pa je minut posle eksplozije obavestila svog kolegu/šefa/saradnika/mentora/sponzora, američkog državnog sekretara Entonija Blinkena da je „učinjeno“! Šta li je to učinjeno? U centrali „Gasproma“ su tek bili registrovali pad pritiska u cevima i niko nije imao pojma šta se uopšte i gde događa. Trasova, međutim, već u tom prvom minutu šalje poruku – „učinjeno je“.
Mi smo navodno saznali za poruku tako što je vest objavio nemački haker i bloger Kim Dotkom (pravo ime Kim Šmic). Hakovan je iCloud uz pomoć administratorskih privilegija, objasnio je Kim stručno. Znači da je premijerka Britanije privatnim telefonom slala poruku preko okeana.
Gospodin haker inače živi na Novom Zelandu u carstvu ostrašćene Džasinde Arden koja uporno tvrdi da je jedina postojeća istina ona njenog ministarstva za… istinu, naravno. Što se demokratije i slobode izražavanja tiče, izgleda da je jedina razlika između nje i Kim Džong-Una ta što Kim ima balističke rakete a Džasinda nema. Da li je Moskva saznala za poruku od hakera ili je haker saznao od Moskve nije toliko ni bitno, stvar metodologije. Poruka je u javnom domenu i niko se iz britanske vlade nije pojavio da to oštro demantuje.
Nekompetencija Liz Tras je u tom slučaju zaista megagalaktičke i militantne prirode. Ali možda Liz i nije baš toliko naivna i blesava. Možda je koristila bezbedne kanale za komunikaciju. Možda su upravo ti kanali hakovani? Nekoliko dana iza toga je ministar odbrane Velike Britanije Ben Valas odleteo preko okeana na razgovore sa Amerikancima. Nije koristio telefon.
Ako su Rusi presreli tajne komunikacije između Londona i Vašingtona, zašto su to sad obznanili? Mogli su da samo nastave da to rade kao što su saveznici to učinili u Drugom svetskom ratu. Britanski dekoderi iz Blečli Parka su već 1941. razbijali kodove „enigme“, ali to su objavili tek tridesetak godina kasnije. Ćutali su o tome tokom rata, jer je to jedini način da Čerčil pre Hitlera čita nemačke poruke. Ovo poslednje je, čini se, istina. Blečli Park je pedeset kilometara severno od Londona a svaki sat je i do šezdeset poštara na motorima raznosilo pouke tamo-vamo, tako da je Čerčil u roku od sat-dva ima sve nemačke poruke na svom stolu.
Dakle, ako su Rusi hakovali, zašto su objavili? Ili je neko treći objavio? Sve ćemo to jednog dana saznati iz romana nekog novog Džona le Karea.

ŠPIJUNI, POPUT NAS U međuvremenu, možemo da čitamo londonski „Gardijan“ koji nas ovih dana obaveštava da je privatni telefon Liz Tras bio hakovan još letos dok je bila u izbornoj trci za premijera Britanije. Nije to tada objavljeno na insistiranje tadašnjeg premijera Borisa Džonsona i sekretara kabineta Sajmona Hejsa. „Gardijan“ nam kaže da su „špijuni za koje se pretpostavlja da rade za ruskog predsednika Putina, došli do delikatnih informacija, uključujući tu i razgovore oko rata u Ukrajini sa stranim zvaničnicima“. Izvor „Gardijana“ je anoniman, naravno.
Prvo upada u oči da je saopštenje sasvim nemušto sklepano. Špijuni koji rade za Putina? Kakvi su to sad špijuni? Jesu ruski, ili nisu? Neki u privremenom radnom odnosu? Špijuni za iznajmljivanje? Rade za neku špijunsku agenciju?
Obično su špijuni koji rade za Putina ruski špijuni. Tako je već tridesetak godina, još iz KGB dana Vladimira Vladimiroviča. No sve je u to u ovim zavereničkim informativnim vodama zamućeno. Setimo se samo kako je (otrovani?) Sergej Skripalj predstavljen u javnosti kao bivši ruski špijun. Tek kad pročitate neki detaljniji tekst o slučaju, možete jasno razabrati da je Skripalj radio za rusku informativnu službu u Rusiji, a da je špijunirao za Britance. Znači, Sergej Skripalj je bio britanski, a ne ruski špijun.
Kad smo već kod toga, otrovani ili ne, Sergej i njegova ćerka Julija su ruski građani koji su nestali sa lica Zemlje. Nigde ih više nema. Britanci ih čuvaju, vele, da im se Rusi ne bi osvetili. Možeš misliti. Sve luđe i luđe. Kad nema kompetentnog i kritički nastrojenog novinarstva, svako može da priča šta god hoće. I priča.
U tom haosu oko telefona, poruka i hakovanja, kao zrak sunca koji se probija kroz oblake stiže nam preko telegram kanala komentar ruske portparolke Marije Zaharove koja je direktna i hladnokrvna: „Da se razumemo, baš me briga ko je došao do informacije i kako. Mene zanima odgovor Londona na sledeće pitanje – da li je (tadašnja) premijerka Liz Tras poslala poruku američkom državnom sekretaru Entoniju Blinkenu odmah po eksploziji kojom je oštećen gasovod Severni tok u kojoj se kaže učinjeno je“?
A odgovor Londona je… sleganje ramenima i tišina.
No Marija Zaharova pita jednostavno pitanje iza kog maršira divizija drugih mnogo kompleksnijih pitanja. Za „Severni tok“ sad znamo ko je organizovao. Ajde onda da pređemo na Krimski most na kom je po svoj prilici eksplodirao kamion prepun eksploziva.
Grejzoun, nezavisni sajt grupe istraživačkih novinara, 10. oktobra objavio je detalje o prezentaciji od 22. aprila ove godine koja je napravljena na zahtev visokog zvaničnika britanske obaveštajne službe i NATO savetnika ser Krisa Donelija. Suština predstavljenog plana je uništenje Krimskog mosta.
Napad kamiona-bombe se razlikuje od tehnologije izložene u dotičnom dokumentu, ali je suštinska namera ista – most mora biti srušen. I ovde možemo da dodamo da most svakako ima važnu transportnu svrhu, ali da je primarni smisao njegovog rušenja pre svega propagandno-politički. Treba da simbolizuje neumitni poraz Rusije i povratak Krima u teritorijalne okvire Ukrajine.
Posle napada na most ostao nam je još samo (za sad) napad letećim i podvodnim dronovima na rusku pomorsku bazu u Sevastopolju (opet Krim). Ukrajinci su izgleda koristili kanal koji je ostavljen nebranjen jer se njime izvozi žito iz Odese u ostatak sveta. Dosta podlo, nema šta? Toliko je podlo da se sumnja u umešanost Britanaca. Sumnja se je čak slaba odrednica. Rusi kažu da imaju dokaze da su britanske službe snabdevale, obučavale, navodile…
Rusko ministarstvo odbrane saopštilo je da je akciju sproveo ukrajinski 73. centar za pomorske operacije pod nadzorom britanskih vojnih stručnjaka koji operišu iz grada Očakova u Nikolajevskoj oblasti. Isto tako kažu da je američki špijunski avion u tačno to vreme nadletao Crno more. Ministarstvo odbrane je dodalo da se radi o istim britanskim stručnjacima koji su učestvovali u planiranju i izvođenju terorističkog napada na „Severni tok“.
Da se Rusi ne šale, potvrđuje i to da je njihova avijacija sada već bombardovala i uništila lučka postrojenja odakle je britanska mornarica planirala i izvela napad dronovima na Sevastopolj.
I sve je ovo jedan sasvim pristojan niz terorističkih aktivnosti. Ukrajina gubi rat i to zapadni sponzori znaju. Pripremaju polako teren za novu fazu – gerilsku borbu iza granice razgraničenja, na „okupiranoj“, a verovatno i na teritoriji same Rusije.
Da stavimo sad ovo u neki istorijski kontekst. Amerikanci i Britanci su imperije (neko je bio, a neko je sad) koje oduvek vode velike ratove vojskama, mornaricama, avijacijom, propagandom i slično. Zvanično, sada u Ukrajini ne ratuju. Tamo su, ali nisu tamo i glavni razlog za to je ruska vojna sila na terenu i strateški raspoređen nuklearni arsenal. NATO, dakle, neće glavom u taj zid. Nije hteo glavom u taj zid ni krajem 40-ih i početkom 50-ih prošlog veka. Tada su zazirali od Sovjetskog Saveza i pripremili su teren da u slučaju sovjetske invazije pređu na gerilsko ratovanje. Operacija se zvala – „Gladio“, po kratkom, širokom rimskom maču koji su koristili vojnici i gladijatori.
Postojanje ove tajne operacije je u italijanskom parlamentu potvrdio predsednik Italije Đulio Andreoti 1990. godine, a Bi-Bi-Si je nekoliko godina iza toga napravio dobru dokumentarnu emisiju koja je (još!) dostupna na internetu. „Gladio“ je radio u okviru NATO-a, ali je imao vrlo široka ovlašćenja i bio je tajna organizacija. Toliko tajna da ni šef NATO-a koji je civilno lice nije znao za njegovo postojanje. Sovjeti nisu napali, ali se „Gladio“ zabavljao italijanskom političkom scenom. Osnovni zadatak im je bio da spreče dolazak komunista na vlast. Da, italijanska komunistička partija je imala pet miliona članova i bila je najbrojnija u Evropi van SSSR-a. Aldo Moro je 1978. bio na putu ka parlamentu da pregovara s komunistima o formiranju vlade kada je otet i, posle, ubijen.
Kraj 1960-ih i sedamdesete su u Italiji bile godine terora i terorizma, kako crnog (fašisti), tako i crvenog (komunisti). Iza jednih i iza drugih je, danas se svakako čini, stajala operacija „Gladio“. Italijansko ime za taj period je „Olovne godine“, a metodologija je označena kao strategija tenzija. Potom se „Gladio 2“ pojavio u Turskoj.
Hoće li sad neki „Gladio 3“ biti operativan u pojasu od Baltika do Crnog mora? S težištem u Ukrajini. Nekada je trebalo sprečavati komuniste da dođu na vlast, sad treba sprečavati demokrate. Neka nam duče Zelenski vlada još hiljadu godina. On i Bajden koji je baš pre neki dan izjavio da će američka industrija prestati da proizvodi automobile s motorima na unutrašnje sagorevanje već 3050. godine. Da, tri-hiljade-pedesete rekao je. Može on ovako da predsednikuje i do četvrtog milenijuma, što da ne.
Mali problem s tim gerilskim ratovanjem po Ukrajini bio bi, međutim, i taj što je to uglavnom stepa, ravnica, žitna polja. Nema tu nijedne poštene pećine da se gerilac sakrije od svih ovih dronova što sad svuda lete i seju paniku.
No što da se mi o tome brinemo kad će Liz Tras i njen tim već naći neko originalno rešenje. Za njenog naslednika Rišija Sunaka priča se da nikad u životu nije bio u prodavnici, duplo je bogatiji od kralja Čarlsa Trećeg, ali nam se čini da je to ipak preterivanje. Mora da je nekad. Negde bio…
Naredni period će, dakle, izgledati ovako: posledice zaključavanja i kampanje vakcinacija su već ovde, dolazi recesija izazvana još i energetskom krizom, onda nezaposlenost i inflacija, pa klimatske promene, pa večni rat na ruskim granicama u istočnoj Evropi…
Džejms Bond i Džoni Ingliš su spremni. Samo da se sponzori i producenti dogovore kog će pola biti, da li 35. ili 43, i koji će automobil na struju voziti. Ješće, naravno, burger od skakavaca s mravljim prelivom a piti koktel napravljen od prečišćene barske vode i kišnice iz oluka – shaken, not stirred, kako kaže Bond, ne mešan, promućkan.

[/restrict]