ILI-ILI I POSLE TOGA – ČEMU LI SE NADA EVROPA?

Živimo u vreme kad je očigledno da Zapad proizvodi probleme, sve više njih i sve samoubilačkijih, a svi očekuju da se problemi rešavaju na Istoku! Ako pratite istraživanja javnog mnjenja umorne Evrope, vidite da to raste svakim danom besprizorne antiruske kampanje od početka Specijalne operacije u Ukrajini

Zaigrala mečka i pred Brandenburškom kapijom! Tako bi se moglo reći za stanje u kome se našla Nemačka. Ne, nije im doskakutao onaj veseli meda koji se nadmudruje s malom Mašom već grizli. Slaba uteha će biti razumnom Nemcu pripovest kako su i grizli od usurskih mrkih medveda koji su, vele pre 100 hiljada godina, iz Istočne Rusije prešli na Aljasku. Jer u dobu koje će biti upamćeno kao Ukrajinska kriza Amerikanci vode rat protiv Rusa, a jedino je izvesna – nepopravljiva šteta po Nemačku.
„Ove antiruske sankcije čine današnji novi hladni rat inherentno antinemačkim“, konstatuje američki ekonomski mislilac Majkl Hadson, jedan od najpouzdanijih orijentira geopolitičkih kretanja.

LIKVIDACIJA ZDRAVOG RAZUMA U najkraćem: „Američki državni sekretar Entoni Blinken rekao je da Nemačka treba da zameni jeftini ruski gas iz gasovoda skupim američkim LNG. Da bi uvezla ovaj gas, Nemačka će morati brzo da utroši preko pet milijardi dolara za izgradnju luka za rukovanje LNG tankerima. Efekat će biti nekonkurentna nemačka industrija. Bankroti će se množiti, zapošljavanje opadati, a nemački pro-NATO lideri će svom narodu nametnuti hroničnu depresiju i pad životnog standarda“, zaključuje Hadson.
Sve se ovo protivi zdravorazumskoj logici da „većina političkih teorija pretpostavlja da će nacije delovati u sopstvenom interesu“. Nemačke vlasti, izvesno, vode svoju naciju među „satelitske zemlje, koje ne kontrolišu svoju sudbinu. Nemačka podređuje svoju industriju i životni standard diktatu američke diplomatije i interesu američkog naftnog i gasnog sektora“. Pri tome, Amerikanci i ne moraju da prete silom jer ovi Nemci to čine „iz ideološkog uverenja da svetskom ekonomijom treba da upravljaju američki planeri Hladnog rata“.
Tako Nemačka demonstrira ono što je Aleksandar Zinovjev krajem devedesetih označio – kolonijalna demokratija.
Na početku su „demokratije“, kao zemlje „pljačkaške civilizacije“, uspostavljale kolonije. Onda su devedesetih „stare demokratije“, posle pada SSSR-a, pomagale Ujka Semu da kroz pozapadnjavanje Istok implementira sistem koji „nije rezultat prirodne evolucije date zemlje na osnovu njenih unutrašnjih uslova i zakonitosti njenog istorijski formiranog društveno-političkog ustrojstva“ i ono se „podupre kolonijalnim merama.“

[restrict]

SAMOPONIŠTAVANJE KAO REZULTAT Potvrdilo se tokom naših života da „zemlja koja je otkinuta od svojih prethodnih veza prividno zadržava suverenitet“, i s njom se odnose „kao sa tobože ravnopravnim partnerom“. U realnosti ona se „u svakom pogledu dovodi do takvog stanja da postaje nesposobna za samostalnu egzistenciju“. Na vojnom planu „ni o kakvom njenom suprotstavljanju ne može biti reči“. A oružana sila je tu za „suzdržavanje protesta i gušenje mogućih buntova“.
„Do žalosnog nivoa se dovodi nacionalna kultura.“ Postaje pseudokultura. A što će na kraju prve decenije novog veka nemački autor Frank Lison sažeti u naslov knjige: Preziranje sopstvenog – o kulturološkoj samomržnji u Evropi (Informatika a.d. 2022).
Spremajući se da iz Minhena krene za svoju Moskvu, Zinovjev je krajem juna 1999. konstatovao da se „masama stanovništva nudi surogat demokratije“ sa ciljem da „u svetu ne preostane nikakvog žarišta iz kojeg bi moglo niknuti nešto sposobno za novi oblik evolucije“.
I kad je obavljeno „demokratsko“ kolonizovanje Istoka, obelodanjeno je da Amerikanci istovetno tretiraju i – zapadne „prijatelje“. Jer jedino su oni „izabrani narod“. (I mogu da se kešaju Jevreji.)
Destrukcija Evrope podrazumevala je, po Franku Lisonu, „kroćenje evropske ‘ludačke genijalne energije›“, a „u tu svrhu morala je ova energija da bude savladana metodama dubinske psihologije. Amerikanci su to imenovali kao ‘prevaspitanje’ (reeducation), sa ciljem da se Evropa ‘urazumi’.“ I to se radi od 1945. Vrlo značajna stavka Maršalovog plana je propagandna delatnost. Prevaspitač je, dakle, od 1945. stvarao retarde (nije pozajmljeno od klinca sa ulice) koji „su posumnjali u sopstvenu ‘genijalnost’“ (Lison).
Ako pogledate izveštaje koje je objavio „Vikiliks“, videćete da se američke diplomate prema gotovo svima, a prema Nemcima posebno – odnose kao prema sebi neravnim. I to nailazi na prihvatanje. Pogledajte kako se danas Kristofer Hil oglašava u Beogradu. Podseća li ga ko da je to nedopustivo?

KLIJENTSKE OLIGARHIJE Iako SAD svet dele na demokratije i autokratije, da bi nešto za Vašington i Davos bilo „uspešna demokratija“, ono mora da sledi interes „zapadne finansijske oligarhije“, što ima za „cilj da prebaci ekonomsko planiranje iz ruku izabranih vlada na Volstrit i druge finansijske centre pod kontrolom SAD“.
Buja lihvarski kapitalizam u kome je proizvodnja neprofitna a „zelenašenje“, štampanje novca, te zaduživanje pojedinaca i naroda – put ka uspostavljanju univerzalne kontrole. Tako je u centru američkog interesa u Evropi – Nemačka. Jer Nemačka je „srce “ tzv. evropske porodice naroda. To je, inače, put Adolfa Hitlera.
Kad pogledate mapu Hitlerovog širenja Evropom i proširenu Evropsku uniju – videćete podudarnost. Kad pogledate letke, ćirilične, koje su Nemci razbacivali po okupiranoj Srbiji, naći ćete: „Šta će biti kad pobedi nacionalsocijalizam! Srpski narod će postati član velike Evropske porodice.“ Kad se protera boljševzam: „… narod će se posvetiti podizanju svog i opšteg blagostanja, uz podršku ujedinjene Evrope… Iz krvi najboljih sinova Evrope nići će i za Srbiju novo doba, doba mira i narodnog blagostanja.“ (Ako umesto tad omrznutih „boljševika“ stavite sad omrznute „Ruse“, ovi leci bi se mogli deliti, i u papiru i elektronski, u današnjoj Srbiji. Nikome ne bi palo na um da su poruke nacističke. Jer i nisu.)
Odeveni u uniforme Huga Bosa Hitlerovi Nemci su suvereno postavljali vlade širom Evrope. „Isto tako danas“, podsetiće nas Majkl Hadson, „američke diplomate polažu pravo da imenuju ko treba da bude priznat kao šef države neke nacije“ i „stvaraju klijentske oligarhije da služe korporativnim i finansijskim interesima SAD. Državni udar u Ukrajini 2014… je samo najnovija primena ovog američkog prava na imenovanje i smenjivanje lidera.“
Išlo bi se i dalje. Raspojasanom Bajdenu pada na um da bi se mogao zameniti i Vladimir Putin. Ili, „Vašington post“ je, prateći jačanje uloge Si Đinpinga na XX kongresu KP Kine, zažalio što su Amerikanci uopšte dozvolili njegov izbor pre deset godina. Iako je naknadno junačenje znak slabosti u trenutku događanja, ovo žalovanje opisuje Ameriku kao zemlju koja poništava svaku ideju demokratije kao univerzalne vrednosti.
Evropa se ne porobljava, ona je porobljena. Tako da je implementiranje „nemačke“ vlasti kojoj je Vašington glavniji grad od Berlina decenijska rutina. Gerhard Šreder i Angela Merkel bojažljivo su se nećkali, ali nisu se usuđivali da čine išta protiv sistema Pax Americana.
Osnova moći tog mehanizma su dolar i kontrola međunarodnih institucija (MMF, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija, Svetska zdravstvena organizacija, međunarodno sudstvo i dr.). Andrej Fursov tvrdi da je u ovom osiromašenim svetu – globalnom samozvanom establišmentu superbogatih, u kome dominiraju Amerikanci – još ostalo da se opljačka evropska srednja klasa. Zato bi bilo logično ono što Hadson projektuje kao „stvaranje novih institucija koje odražavaju alternativu neoliberalnom stavu usredsređenom na banke a da bi privrede trebalo da budu privatizovane uz centralno planiranje od strane finansijskih centara“. Ali Evropa za to nema snage. I moralno joj je to nemoguća misija.
Jer to je dalje usavršavanje jednog zlokobnog modela, u kome je i ona učestvovala svom snagom. Dividende od tih pljački su stizale trećinu veka, ali sad je kriza tako duboka da nema za sve.

PRIVATIZACIJA ORGANIZOVANA PLJAČKA O tim „ranim radovima“ ovih dana u Beogradu, na predstavljanju svoje knjige Agresija SAD i NATO na Jugoslaviju (Beogradski forum za svet ravnopravni, 2021), slikovito je govorio Mišel Čosudovski. Pokazao je da je „projekat namernog uništavanja zemlje (misli na Jugoslaviju) počeo već ranih osamdesetih. Konkretno, 1984, Reganova administracija je, kao nacionalnu direktivu, kreirala vrlo važan sistemski dokument… kako da se podrije socijalistička ekonomija, socijalističko tržište Jugoslavije i kako da se ona integriše u slobodnu tržišnu ekonomiju“.
U našem raspojasanom antikomunizmu, koji nije neosnovan, mi preskačemo činjenice s kojim nas suočava „taj dokument na tri strane“, a uz koji su išle „agende vojnih i obaveštajnih službi“ i „dokument koji je Svetska banka načinila ranih devedesetih i gde se opisuje cela logika korišćena da se demontira ekonomija zemlje“. U tom internom dokumentu Svetske banke je „detaljni opis programa bankrotiranja čitave industrije i čitave ekonomije, a pod okriljem Svetske banke, koji zahvata čitave industrijske sektore i sve ostale sektore važne za urušavanje jedne države“. To se sprovodi s „blagoslovom poverilaca tadašnje vlade, jugoslovenske, srpske vlade“.
U „rekonstrukciji preduzeća“ ključni čin je – privatizacija.
Onda je „poslata armija saradnika konsultanata, da sprovedu čitavu ovu operaciju.“ (I danas se šalje, ako pogledate sastav naše najnovije vlade.) Teror bezuslovne privatizacije se sa nas i nama sličnih – širio. On je opšta mantra. Bez obzira koliko je porazan po društvena stanja. Bez obzira što se naočigled svih loše proglašava dobrim. Samo su zalihe Evrope omogućavale da samozavaravanje duže traje.
Najavljujući izvestan antirezultat u najavljenoj privatizacije našeg EPS-a, Nebojša Katić je ovih dana podsetio na „iskustvo Francuske“. Pre petnaestak godina „jedna od najjačih svetskih elektroprivreda“ podvrgnuta je delimičnoj privatizaciji „koja je trebalo da obezbedi da EDF, ponos Francuske, bude još uspešnije preduzeće. EDF je tako ‘ojačao’, da je danas više od polovine nuklearnih elektrana (a to je glavni izvor struje u Francuskoj) van stroja zbog korozije i lošeg održavanja. Francuska je od izvoznika struje postala uvoznik, i to u najgorem trenutku.“ Francuskim vlastima je sad palo na um da „država mora imati punu kontrolu nad svojom energetskom budućnošću“. Ali zaokreti nisu jednostavni.

ZDRAVIJE STANOVNIŠTVO ISTOKA U „proameričkoj“ definiciji demokratije „neoliberalna privatizacija je nova ekonomska religija koju sponzorišu SAD. Ova etika se smatra ‘naukom’ i podržava se kvazi Nobelovom nagradom za ekonomske nauke. To je savremeni eufemizam za smeće od neoliberalne ekonomije koje je došlo iz Čikaga, a podrazumeva programe štednje MMF-a (za društva) i poresko favorizovanje bogatih“ (Hadson).
Živimo u vreme kad je očigledno da Zapad proizvodi probleme, sve više njih i sve samoubilačkijih, a svi očekuju da se problemi rešavaju na Istoku! Ako pratite istraživanja javnog mnjenja umorne Evrope, vidite da to raste svakim danom besprizorne antiruske kampanje od početka Specijalne operacije u Ukrajini.
Često se setim kako je Konrad Lorenc, jedan od najistaknutijih prirodnjaka XX veka, stručnjak za ponašanje životinja, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu a za plodonosno naučno istraživanje korena ljudskog ponašanja, u predavanjima na nemačkom radiju 1972. govorio da će „luksuzni oblici života koji nastupaju kao posledica užasnog začaranog kruga povratno spregnutog porasta proizvodnje i potreba – doneti, ranije ili kasnije, propast zapadnih zemalja, pre svega SAD, zato što njihovo stanovništvo neće više biti konkurentno prema manje izveštačenom, a zdravijem stanovništvu istočnih zemalja“.

[/restrict]