Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Prljave namere Zapada
Sve bezbednosne probleme, koje su nam odgodili i koje nam naknadno stvaraju, Kvinta hoće da aktivira u isto vreme, kao kada moderna haubica ispali tri granate različitim balističkim putanjama, koje padnu na metu istovremeno i tako izazivaju veće razaranje i veći psihološki efekat
Možda je vreme da shvatimo da EU nije posrednik u pregovorima Beograda i Prištine nego zainteresovana strana da „Kosovo“ postane nezavisna država. Globalne okolnosti se nakon sukoba u Ukrajini brzo menjaju, tako da je jasno da EU, i da hoće, ne može biti objektivna jer ni o čemu ne odlučuje. Nije slučajno da je neki već zovu „Američka evropska unija“. Ne može se reći da nova vlada i novi ministri ne znaju šta ih čeka, sigurno su toga svesni a ta neprijatnost sigurno je pojačana kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, čim su položili zakletvu i otpevali himnu, zakazao sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost. Nije to samo sednica i dogovor nego i poruka da će ova vlada raditi u vanrednim okolnostima iako one neće biti službeno proglašene (nadamo se da neće).
Premda se Srbija u mandatu prošle vlade svojski potrudila da reši nagomilane bezbednosne probleme, nije uspela u tome, sem što je neke odgodila tako da je čekaju već iza sledećeg „ćoška“. Nema šta nije pokušao naš predsednik da sporove i probleme reši mirno, dogovorom i kompromisom, ali njegova nastojanja su svuda naišla na zid. Ko te zidove postavlja, da li stvarno lokalni balkanski lideri ili zapadni moćnici, nakon toliko godina iskustva stvarno ne treba pitati. Vređa inteligenciju. Zapadni moćnici diktiraju a njihovi sateliti na Balkanu postaju bahati i arogantni koliko im oni dozvole. Tako je logičnije pitati – zašto Zapadu ne odgovara da Srbija bude faktor mira i stabilnosti na Balkanu ako tako uporno u praksi pokazuje da to želi da bude? [restrict]
CILJ SLABA SRBIJA Treba se malo vratiti u prošlost, jer izgleda da se decenijama unazad ništa nije promenilo u nastupu zapadnih sila prema Srbima i Srbiji. Naš najbolji obaveštajac, general Jovan Milanović na to pitanje je odgovorio još daleke 2013. godine u intervjuu za „Večernje novosti“: „Ne treba ponavljati greške političara koji su posle Dejtona pomislili da je priča završena i da smo zaista ‚faktor mira i stabilnost‘. To je bila obmana, a istinu mi je u avgustu 1988. godine predočio visoki diplomata SAD: ‚Za uspostavljanje trajnog mira u regionu potrebno je Srbiju dovesti u poziciju da ne može da se brani, s iscrpljenim resursima i bez nade u pomoć Rusije‘. On je rastakanje Srbije predstavio kao prioritet NATO-a i uslov za uspostavljanje trajne kontrole Alijanse nad ovim prostorima.“
Šta se to promenilo u politici SAD i ostalih država Kvinte što se tiče pritisaka na Srbiju? Kakvu Srbiju su želeli da vide onda, takvu žele da je vide i danas. I danas je njima prva pomisao kada pogledaju Balkan „rastakanje Srbije“ i stvaranje uslova za takav proces. Zato se nameću kao posrednici, ne da bi stvarno rešavali probleme nego ostvarivali svoje interese. Zato nijedan problem ne žele da reše, nego ih namerno preko svojih piona još više proizvode i gomilaju u očekivanju da će pod tim teretom, pre ili kasnije, Srbija postati „nemoćna da se brani“, kako bi se „rastakanje“ nastavilo u uslovima kada zbog sukoba u Ukrajini stvarno „nemamo nadu da nam Rusija može pomoći“. Često pričaju o promeni politike prema Srbiji a ona je i dalje prepuna pritisaka, pretnji, ucena i prljavih namera. Jedina je razlika u tome što ih sada Srbi i njihova vlast nepogrešivo prepoznaju.
POUKA IZ RAMBUJEA Aktuelna situacija nametnuta diplomatskim mahinacijama zapadnih moćnika veoma asocira na globalnu prevaru u Rambujeu, kojoj je prethodila prljava namera veoma snažne američke diplomatske garniture da se napravi nacrt sporazuma koji Srbi sigurno neće prihvatiti. Kako su to uradili? Pa isto kao i danas, napišete stvari koje nijedna srpska ruka ne bi potpisala i optužite Srbe da nisu za mirno rešenje problema. Rambuje je tada poslužio kao opravdanje za oružanu agresiju na Srbiju, jer su navodno sva diplomatska sredstva iscrpljena, a neku vrstu agresije, najverovatnije u vidu proksi rata, možemo očekivati i danas. Da je u Rambujeu planirana perfidna i drska prevara, ne samo srpske strane u pregovorima nego i svetske javnosti, pa i evropskih partnera u posredovanju, kasnije su na neki način priznali mnogi direktni akteri prevare, čak i najznačajnije američke diplomate toga vremena. Tako je Džejms Rubin, zamenik državnog sekretara SAD (Madlen Olbrajt) na pitanje novinara Bi-Bi-Sija „da su se Evropljani u Rambujeu ozbiljno založili za dogovor koji bi prihvatili Albanci i Srbi, dok su Amerikanci imali u vidu drugačiji ishod“, odgovorio: „Trebalo je razjasniti koju stranu NATO treba da brani a kojoj da se suprotstavi, a to je značilo da kosovski Albanci prihvate pogodbu, a da se Srbi s njom ne slože. Javno, mi smo se zalagali za postizanje sporazuma, ali privatno smo znali da su vrlo male šanse da Srbi pristanu na to.“
Sada francusko-nemački plan koji su podržale SAD deluje upravo tako, kao rezultat prljavih namera, jer su unapred mogli biti sigurni da ga Srbija neće prihvatiti. Ko je smislio ovu novu prevaru još uvek nije jasno. To što su ga doneli Evropljani uopšte ne znači da ga nisu smislili Amerikanci, ili možda svi zajedno, nije ni važno. Važno je samo da je za Srbiju apsolutno neprihvatljiv jer podrazumeva lažnu državu „Kosovo“ u UN. Zato nije čudno kada predsednik Vučić u vezi sa tim „famoznim“ planom kaže: „Nisu nam dali nikakvu šansu da nešto prihvatimo. Da su nam dali šansu, uhvatili bismo se za nešto.“ Ništa nije slučajno. Naravno da šansu nisu dali jer nisu hteli da je daju. I sada im srpsko odbijanje treba kao razlog za dalje pritiske i prljave aktivnosti za postizanje strateških interesa na Balkanu. Zna se koji su to interesi i zna se da samo Srbiju i Republiku Srpsku vide kao smetnju na tom putu. Naravno da je predsednik Vučić svestan šta se događa i da se iza odbijanja Srbije, koje nije imalo alternativu, krije ozbiljna pretnja.
KOSOVSKA STRATEGIJA Zna se da na odgovor Kvinte nećemo dugo čekati i već su spremne prve ozbiljne bezbednosne pretnje Srbiji, dok se druge jasno otvaraju u perspektivi. Za provokacije su zaduženi Priština i Aljbin Kurti. Sada su na redu tablice, kao povod za visoke novčane kazne i oduzimanje srpske imovine – tablica i automobila, što će sigurno dovesti do hapšenja i sukoba ako Amerikanci ne zaustave Kurtija, jer samo oni to mogu, današnji Evropljani sigurno ne. Ursula fon der Lajn nedavno u Prištini u vezi sa tablicama kaže „da se red mora poštovati“ i jasno je na šta misli. Znači, mir zavisi od Amerikanaca, a oni nam cinično kažu da su razočarani tvrdim stavom Kurtija koji ne popušta na njihovu molbu. U stvari Amerikanci su ponovo pogrešno procenili da nam mogu uzeti sve – Kosovo i Metohiju, Republiku Srpsku, prijatelje, pa i suverenitet u celini, a da zauzvrat ne dobijemo ništa.
Nisu oni samo zbog tablica toliko samouvereni da Srbija mora popustiti, nego zbog mnogo većih bezbednosnih izazova koje nam pripremaju. Ako „Kosovo“ ne može u UN, može u Savet Evrope, može u EU ako treba, i što je za Srbiju najopasnije, može u NATO. Jer tu se samo oni i ostale države Kvinte pitaju. Zato se forsirano naoružava prištinska paravojska jer kako da ih prime u kolektivni sistem bezbednosti, NATO, bez „vojske“. Zato je prištinska paravojska prisutna na skoro svim NATO vežbama, i to nije samo simbolično učešće nego jasna poruka Srbiji i celom svetu da SAD i Kvintu nikakvi međunarodni zakoni, sporazumi, pisana i nepisana pravila ne obavezuju, i niko ih ne može zaustaviti u ostvarenju onoga što su davno ili juče zacrtali.
Zato Kurti u zanosu priča o novoj „kosovskoj strategiji“ i uvođenju redovnog služenja vojnog roka u paravojsci lažne države Kosovo u koju će biti regrutovani i Srbi. Kurtijeva „nova strategija“ nije ništa novo. To je ista ona „strategija konvergencije“ koju je pre osam meseci na Univerzitetu „Džons Hopkins“ u SAD smislila grupa proalbanskih profesora, najverovatnije po narudžbi CIA. Upravo oni su prvi predložili „da se Srbija dovede u situaciju da o međusobnom priznanju razgovara sa ‘Kosovom‘ kao državom članicom NATO-a“. A sama „konvergencija“ ne znači približavanje stavova između Beograda i Prištine, nego izgradnju jedinstvenog stava država EU i NATO-a protiv Srbije.
Kako uopšte sačuvati mir i stabilnost i očuvati strateške interese Srbije?
PREDAJA NIJE OPCIJA Naš državni vrh je nakon odbijanja francusko-nemačkog predloga poslao jasnu poruku svojim građanima, posebno Srbima na KiM, ali i stranim moćnicima, da nema predaje Kosova i Metohije i nema uvođenja sankcija Rusiji. Zatim, neće se dozvoliti novi pogrom i novi egzodus Srba. Tako su se stvari iskristalisale u ovim zaista bezbednosno krajnje opasnim okolnostima. Jasno je rečeno da bez obzira na okolnosti „predaja nije opcija“ i da će Srbija biti uz svoj narod na KiM. Takve odluke naljutiće administraciju SAD, jer otpadaju sve prljave namere i podle prevare kakve smo doživljavali u prošlosti – diplomatske igre kojima nam preko svojih satelita najpre stvore bezbednosne probleme, pa nam zatim te iste probleme „na jedvite jade rešavaju“ očekujući našu veliku zahvalnost, ali i poverenje na osnovu koga bi neka nova podvala uspela.
Uglavnom, sada smo načisto, svi mirni i „legalni“ načini otimanja su otpali, jer to nije moguće ni preko pristanka Srbije, ni preko ruskog veta u UN. Nismo dozvolili da svoje prljave namere ostvare iako se redovno trude da budu veoma lepo upakovane i na prvi pogled primamljive. Ostaje gola sila uz kršenje međunarodnih zakona, principa UN, i svih potpisanih sporazuma, što trenutno jeste praktična pogodnost da se sve uradi prikriveno u senci sukoba u Ukrajini, ali je diplomatski najgori trenutak u smislu da i sami krše međunarodno pravo dok za to optužuju Rusiju. Zato Kurti ostaje njihov adut i ključ rešenja problema nasiljem za koje oni „neće biti odgovorni“. Od Kurtija prave „malog Zelenskog“ i on se u tu ulogu potpuno uživeo svakodnevno iskazujući spremnost za vođenje još jednog proksi rata s naoružanjem i svestranom podrškom Zapada. Njegova najnovija predstava je poseta ukrajinskog antisrpski raspoloženog poslanika Alekseja Gončarenka Prištini, koji daje detaljnu propagandnu i vojnu instruktažu Kurtiju, a Kurti, zamislite, traži pomoć Ukrajine da zaustavi „srpsku agresiju“. Malo su preterali, pa je ukrajinska Rada morala da se ogradi od izjava Gončarenka, što nije ni važno, važno je da je Kurtijeva medijska bomba eksplodirala na Zapadu.
Najjača karika otpora zapadnim silama u njihovim prljavim namerama jeste srpsko jedinstvo, ne samo u Srbiji nego u srpskom korpusu na Balkanu. Tako će biti mnogo lakše da se jedan po jedan od tih perfidnih ili otvorenih pokušaja „slabljenja i rastakanja“ Srbije neutrališu. Takvi pokušaji usmereni su i na Srbiju, i na Republiku Srpsku, odvratnim metodama hibridnog ratovanja i obojene revolucije. Dežurni povodi se fabrikuju kao i kod većine takvih rušenja „diktatora“ i njihovih „režima“, gde se izmišljena krađa izbora pokazala kao najefikasnija podvala. Međutim, kod Srba u Srbiji, pa i u Republici Srpskoj ni to više ne funkcioniše tako da zapadni moćnici moraju nešto drugo da izmisle. Oni su na potezu. Šta će i kada učiniti, nezahvalna su predviđanja, ali ipak se nazire nešto što bismo mogli nazvati „model haubica“ – da sve bezbednosne probleme koje su nam odgodili, i koje nam naknadno stvaraju, aktiviraju u isto vreme, kao kada moderna haubica ispali tri granate različitim balističkim putanjama, koje padnu na metu istovremeno i tako izazivaju veće razaranje i veći psihološki efekat. Koliko takvih „granata“ SAD i ostale države Kvinte mogu aktivirati istovremeno u perspektivi ćemo sigurno videti ako nova vlada bude čvrsta u odbrani strateških državnih interesa.
