Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Прљаве намере Запада
Све безбедносне проблеме, које су нам одгодили и које нам накнадно стварају, Квинта хоће да активира у исто време, као када модерна хаубица испали три гранате различитим балистичким путањама, које падну на мету истовремено и тако изазивају веће разарање и већи психолошки ефекат
Можда је време да схватимо да ЕУ није посредник у преговорима Београда и Приштине него заинтересована страна да „Косово“ постане независна држава. Глобалне околности се након сукоба у Украјини брзо мењају, тако да је јасно да ЕУ, и да хоће, не може бити објективна јер ни о чему не одлучује. Није случајно да је неки већ зову „Америчка европска унија“. Не може се рећи да нова влада и нови министри не знају шта их чека, сигурно су тога свесни а та непријатност сигурно је појачана када је председник Србије Александар Вучић, чим су положили заклетву и отпевали химну, заказао седницу Савета за националну безбедност. Није то само седница и договор него и порука да ће ова влада радити у ванредним околностима иако оне неће бити службено проглашене (надамо се да неће).
Премда се Србија у мандату прошле владе својски потрудила да реши нагомилане безбедносне проблеме, није успела у томе, сем што је неке одгодила тако да је чекају већ иза следећег „ћошка“. Нема шта није покушао наш председник да спорове и проблеме реши мирно, договором и компромисом, али његова настојања су свуда наишла на зид. Ко те зидове поставља, да ли стварно локални балкански лидери или западни моћници, након толико година искуства стварно не треба питати. Вређа интелигенцију. Западни моћници диктирају а њихови сателити на Балкану постају бахати и арогантни колико им они дозволе. Тако је логичније питати – зашто Западу не одговара да Србија буде фактор мира и стабилности на Балкану ако тако упорно у пракси показује да то жели да буде? [restrict]
ЦИЉ СЛАБА СРБИЈА Треба се мало вратити у прошлост, јер изгледа да се деценијама уназад ништа није променило у наступу западних сила према Србима и Србији. Наш најбољи обавештајац, генерал Јован Милановић на то питање је одговорио још далеке 2013. године у интервјуу за „Вечерње новости“: „Не треба понављати грешке политичара који су после Дејтона помислили да је прича завршена и да смо заиста ‚фактор мира и стабилност‘. То је била обмана, а истину ми је у августу 1988. године предочио високи дипломата САД: ‚За успостављање трајног мира у региону потребно је Србију довести у позицију да не може да се брани, с исцрпљеним ресурсима и без наде у помоћ Русије‘. Он је растакање Србије представио као приоритет НАТО-а и услов за успостављање трајне контроле Алијансе над овим просторима.“
Шта се то променило у политици САД и осталих држава Квинте што се тиче притисака на Србију? Какву Србију су желели да виде онда, такву желе да је виде и данас. И данас је њима прва помисао када погледају Балкан „растакање Србије“ и стварање услова за такав процес. Зато се намећу као посредници, не да би стварно решавали проблеме него остваривали своје интересе. Зато ниједан проблем не желе да реше, него их намерно преко својих пиона још више производе и гомилају у очекивању да ће под тим теретом, пре или касније, Србија постати „немоћна да се брани“, како би се „растакање“ наставило у условима када због сукоба у Украјини стварно „немамо наду да нам Русија може помоћи“. Често причају о промени политике према Србији а она је и даље препуна притисака, претњи, уцена и прљавих намера. Једина је разлика у томе што их сада Срби и њихова власт непогрешиво препознају.
ПОУКА ИЗ РАМБУЈЕА Актуелна ситуација наметнута дипломатским махинацијама западних моћника веома асоцира на глобалну превару у Рамбујеу, којој је претходила прљава намера веома снажне америчке дипломатске гарнитуре да се направи нацрт споразума који Срби сигурно неће прихватити. Како су то урадили? Па исто као и данас, напишете ствари које ниједна српска рука не би потписала и оптужите Србе да нису за мирно решење проблема. Рамбује је тада послужио као оправдање за оружану агресију на Србију, јер су наводно сва дипломатска средства исцрпљена, а неку врсту агресије, највероватније у виду прокси рата, можемо очекивати и данас. Да је у Рамбујеу планирана перфидна и дрска превара, не само српске стране у преговорима него и светске јавности, па и европских партнера у посредовању, касније су на неки начин признали многи директни актери преваре, чак и најзначајније америчке дипломате тога времена. Тако је Џејмс Рубин, заменик државног секретара САД (Мадлен Олбрајт) на питање новинара Би-Би-Сија „да су се Европљани у Рамбујеу озбиљно заложили за договор који би прихватили Албанци и Срби, док су Американци имали у виду другачији исход“, одговорио: „Требало је разјаснити коју страну НАТО треба да брани а којој да се супротстави, а то је значило да косовски Албанци прихвате погодбу, а да се Срби с њом не сложе. Јавно, ми смо се залагали за постизање споразума, али приватно смо знали да су врло мале шансе да Срби пристану на то.“
Сада француско-немачки план који су подржале САД делује управо тако, као резултат прљавих намера, јер су унапред могли бити сигурни да га Србија неће прихватити. Ко је смислио ову нову превару још увек није јасно. То што су га донели Европљани уопште не значи да га нису смислили Американци, или можда сви заједно, није ни важно. Важно је само да је за Србију апсолутно неприхватљив јер подразумева лажну државу „Косово“ у УН. Зато није чудно када председник Вучић у вези са тим „фамозним“ планом каже: „Нису нам дали никакву шансу да нешто прихватимо. Да су нам дали шансу, ухватили бисмо се за нешто.“ Ништа није случајно. Наравно да шансу нису дали јер нису хтели да је дају. И сада им српско одбијање треба као разлог за даље притиске и прљаве активности за постизање стратешких интереса на Балкану. Зна се који су то интереси и зна се да само Србију и Републику Српску виде као сметњу на том путу. Наравно да је председник Вучић свестан шта се догађа и да се иза одбијања Србије, које није имало алтернативу, крије озбиљна претња.
КОСОВСКА СТРАТЕГИЈА Зна се да на одговор Квинте нећемо дуго чекати и већ су спремне прве озбиљне безбедносне претње Србији, док се друге јасно отварају у перспективи. За провокације су задужени Приштина и Аљбин Курти. Сада су на реду таблице, као повод за високе новчане казне и одузимање српске имовине – таблица и аутомобила, што ће сигурно довести до хапшења и сукоба ако Американци не зауставе Куртија, јер само они то могу, данашњи Европљани сигурно не. Урсула фон дер Лајн недавно у Приштини у вези са таблицама каже „да се ред мора поштовати“ и јасно је на шта мисли. Значи, мир зависи од Американаца, а они нам цинично кажу да су разочарани тврдим ставом Куртија који не попушта на њихову молбу. У ствари Американци су поново погрешно проценили да нам могу узети све – Косово и Метохију, Републику Српску, пријатеље, па и суверенитет у целини, а да заузврат не добијемо ништа.
Нису они само због таблица толико самоуверени да Србија мора попустити, него због много већих безбедносних изазова које нам припремају. Ако „Косово“ не може у УН, може у Савет Европе, може у ЕУ ако треба, и што је за Србију најопасније, може у НАТО. Јер ту се само они и остале државе Квинте питају. Зато се форсирано наоружава приштинска паравојска јер како да их приме у колективни систем безбедности, НАТО, без „војске“. Зато је приштинска паравојска присутна на скоро свим НАТО вежбама, и то није само симболично учешће него јасна порука Србији и целом свету да САД и Квинту никакви међународни закони, споразуми, писана и неписана правила не обавезују, и нико их не може зауставити у остварењу онога што су давно или јуче зацртали.
Зато Курти у заносу прича о новој „косовској стратегији“ и увођењу редовног служења војног рока у паравојсци лажне државе Косово у коју ће бити регрутовани и Срби. Куртијева „нова стратегија“ није ништа ново. То је иста она „стратегија конвергенције“ коју је пре осам месеци на Универзитету „Џонс Хопкинс“ у САД смислила група проалбанских професора, највероватније по наруџби ЦИА. Управо они су први предложили „да се Србија доведе у ситуацију да о међусобном признању разговара са ‘Косовом‘ као државом чланицом НАТО-а“. А сама „конвергенција“ не значи приближавање ставова између Београда и Приштине, него изградњу јединственог става држава ЕУ и НАТО-а против Србије.
Како уопште сачувати мир и стабилност и очувати стратешке интересе Србије?
ПРЕДАЈА НИЈЕ ОПЦИЈА Наш државни врх је након одбијања француско-немачког предлога послао јасну поруку својим грађанима, посебно Србима на КиМ, али и страним моћницима, да нема предаје Косова и Метохије и нема увођења санкција Русији. Затим, неће се дозволити нови погром и нови егзодус Срба. Тако су се ствари искристалисале у овим заиста безбедносно крајње опасним околностима. Јасно је речено да без обзира на околности „предаја није опција“ и да ће Србија бити уз свој народ на КиМ. Такве одлуке наљутиће администрацију САД, јер отпадају све прљаве намере и подле преваре какве смо доживљавали у прошлости – дипломатске игре којима нам преко својих сателита најпре створе безбедносне проблеме, па нам затим те исте проблеме „на једвите јаде решавају“ очекујући нашу велику захвалност, али и поверење на основу кога би нека нова подвала успела.
Углавном, сада смо начисто, сви мирни и „легални“ начини отимања су отпали, јер то није могуће ни преко пристанка Србије, ни преко руског вета у УН. Нисмо дозволили да своје прљаве намере остваре иако се редовно труде да буду веома лепо упаковане и на први поглед примамљиве. Остаје гола сила уз кршење међународних закона, принципа УН, и свих потписаних споразума, што тренутно јесте практична погодност да се све уради прикривено у сенци сукоба у Украјини, али је дипломатски најгори тренутак у смислу да и сами крше међународно право док за то оптужују Русију. Зато Курти остаје њихов адут и кључ решења проблема насиљем за које они „неће бити одговорни“. Од Куртија праве „малог Зеленског“ и он се у ту улогу потпуно уживео свакодневно исказујући спремност за вођење још једног прокси рата с наоружањем и свестраном подршком Запада. Његова најновија представа је посета украјинског антисрпски расположеног посланика Алексеја Гончаренка Приштини, који даје детаљну пропагандну и војну инструктажу Куртију, а Курти, замислите, тражи помоћ Украјине да заустави „српску агресију“. Мало су претерали, па је украјинска Рада морала да се огради од изјава Гончаренка, што није ни важно, важно је да је Куртијева медијска бомба експлодирала на Западу.
Најјача карика отпора западним силама у њиховим прљавим намерама јесте српско јединство, не само у Србији него у српском корпусу на Балкану. Тако ће бити много лакше да се један по један од тих перфидних или отворених покушаја „слабљења и растакања“ Србије неутралишу. Такви покушаји усмерени су и на Србију, и на Републику Српску, одвратним методама хибридног ратовања и обојене револуције. Дежурни поводи се фабрикују као и код већине таквих рушења „диктатора“ и њихових „режима“, где се измишљена крађа избора показала као најефикаснија подвала. Међутим, код Срба у Србији, па и у Републици Српској ни то више не функционише тако да западни моћници морају нешто друго да измисле. Они су на потезу. Шта ће и када учинити, незахвална су предвиђања, али ипак се назире нешто што бисмо могли назвати „модел хаубица“ – да све безбедносне проблеме које су нам одгодили, и које нам накнадно стварају, активирају у исто време, као када модерна хаубица испали три гранате различитим балистичким путањама, које падну на мету истовремено и тако изазивају веће разарање и већи психолошки ефекат. Колико таквих „граната“ САД и остале државе Квинте могу активирати истовремено у перспективи ћемо сигурно видети ако нова влада буде чврста у одбрани стратешких државних интереса.
