TRKA U TEATRU APSURDA

Britanski izbori

Velika Britanija doživljava nezapamćene promene. Nacija koja je opčinjena tradicijom ove godine promenila je monarha (kralj za kraljicu), četiri ministra finansija (za sad), bezbroj drugih ministara a sad će ponovo, kao uvod u još promena, dobiti i novog premijera. Istovremeno, nekoliko hiljada ljudi u Londonu protestuje i traži povratak Britanije u EU. Džon Kliz i njegova družina iz Monti Pajtona čupaju preostalu kosu s glave. Očajni su ljudi. Ovakav leteći cirkus prevazilazi sve njihove i najluđe maštarije

Premijerka Britanije Liz Tras postavila je rekord u brzini (ne)obavljanja funkcije. Dala je ostavku posle samo 45 dana. Izabrana je voljom glasača Konzervativne partije kao zamena za partijskog lidera pa samim tim i premijera Britanije Borisa Džonsona, koji je počeo da se davi u skandalima.
Premijerki se na dušu stavlja katastrofalno nepopularni mini-budžet koji je predviđao velike poreske olakšice za najimućnije, kao i totalni haos koji je nastao u parlamentu i oko njega povodom glasanja na temu vađenja gasa i škriljaca. Dotična tehnologija ugrožava postojanost tla i dovodi do zagađenja vode pa i zemljotresa. Opozicija (laburisti) je tražila glasanje u parlamentu a mnogi konzervativni parlamentarci su im se pridružili u protivljenju. Priča se da je u redovima torijevaca došlo do psovanja, koškanja… Jednom rečju, haos.

Način na koji je Trasova sišla s pozornice i histerična medijska podrška koja je to propratila podsećaju na proverenu tehniku svrgavanja vlasti obojenim revolucijama. Neko je hteo da je smeni i poslužio se postojećim, oprobanim tehnikama. Radi to i kod kuće, ne samo u „banana državama“. Ili je i Britanija sad postala zemlja u rangu Ukrajine, Belorusije, Sirije, Venecuele, Libije, Hondurasa ili Somalije? A možda te smene vlasti ne obavljaju države već namenski (multinacionalni?) državni aparati? Liči na delovanje produžene ruke duboke države kojoj su, naravno, svi građani-ljudi-glasači podjednako nebitni, bez obzira na to da li su britanski ili sirijski.
Liz Tras je, dakle, prošlost. Sadašnjost je međuprostor od nedelju dana kada članovi parlamenta iz redova Konzervativne partije, pa onda i članstvo treba da izaberu novog lidera. Znači, do petka 28. oktobra. Izgleda da letošnja varijanta s glasanjem čitavog članstva partije nije donela željene rezultate (pogrešan kandidat pobedio?) pa se sada prešlo na nešto manje demokratsku, ali sigurno efikasniju proceduru – prvo sakupi 100 glasova podrške kolega, pa onda možeš da ideš na glasanje članstva.
Da podsetimo, letos je 172.437 članova partije glasalo za novog premijera. Sada će o tome prvo odlučivati 359 parlamentaraca, a posle ćemo videti. Jer, naravno, ako samo jedan kandidat sakupi više od 100 glasova, on/a je pobednik! I to sve u zemlji od 67 miliona stanovnika! Zluradi bi prokomentarisali da se ova demokratija toliko usavršava da će uskoro moći sve jedan čovek sam da rešava. Izbori neće biti ni potrebni. Gubljenje vremena i resursa.

[restrict]

KONJI ZA TRKU Trka je, dakle, počela. Do ponedeljka, 24. oktobra, u dva sata po podne potencijalni kandidati trebalo je obezbede podršku od bar 100 konzervativnih kolega članova parlamenta kako bi ušli u drugi krug glasanja.
Kandidatura Peni Mordant stigla je prva, u petak, 21. oktobra. Još jedna premijerka uopšte ne bi bila loša za ravnopravnost polova – čuju se glasovi politički korektnih. Trasova je žena i imenovala je za ministra finansija Afrikanca, a unutrašnjih poslova Indijku (pa nam sva ta „različitost“ nije mnogo pomogla – komentarišu neki drugi očigledno ozlojeđeni). Mimo svih tih povika teško je, međutim, razumeti šta to Mordantova može doneti. Koji su njeni planovi, kuda bismo svi mi pošli. Teško je reći. Dobra je s kolegama i ume da donosi odluke, kažu navijači iz njenog tabora, nije posao premijera da bude stručnjak već da ume da donosi odluke. Uspeće da pomiri zaraćene frakcije Konzervativne partije. A šta će raditi sa zemljom? Vrište oni drugi.
Znamo šta je Mordantova obećavala letos kada je bila u trci za premijera, ali to se čini kao da je bilo pre milion godina. Od tada su i dinosaurusi izumrli, a kamoli njen politički plan. Neki uticajni komentatori poput bivšeg torijevskog političara Majkla Portilja kažu da je njen najveći adut upravo to što je nepoznata! Da, izgleda da smo dotle došli – biti potpuno nepoznat je preporuka. Zamislite onda samo ko su drugi kandidati i šta se sve o njima zna.
Od samog početka se spekuliše, šuška i šapuće da je pravi čovek za premijera Riši Sunak, ministar finansija u vladi Borisa Džonsona i poraženi u velikom letnjem finalu sa Liz Tras. Riši je malo sačekao pa je onda u nedelju i zvanično objavio svoju kandidaturu. U novinama su se pojavile prve procene o tome koliku podršku imaju kandidati. U nedelju uveče Sunak je imao podršku 131 kolege, a Mordantova 25. Sunak je upozoravao na pogubnu prirodu ekonomskih reformi Liz Tras. Jeste, tokom letošnje izborne kampanje. No ipak je to bila izborna kampanja. Da li to treba uzimati za ozbiljno? Zaista da li bilo šta što ovi ljudi pričaju da bi dobili posao treba uzimati za ozbiljno?
Bura se, međutim, digla kada je u javnost procurila vest da se Boris Džonson vraća s Kariba! Da, Bodžo, u stilu svog nešto starijeg i južnijeg kolege Silvija Berluskonija, rešio je da se vrati u ring. Vraća se s odmora (bar petnaesti ove godine) i kreće u trku za mesto premijera. Novine prenose vest da su ga putnici u avionu za London pozdravili zvižducima. Englezi inače retko zvižde. I na fudbalskim utakmicama retko zvižde. No putnici manje-više, nisu oni bitni. Veliki poklonik lika i dela Džonsona, sekretar za Severnu Irsku Kris Hiton-Haris je u nedelju uveče tvitovao da je Boris osigurao podršku više od sto kolega. Znači sve ide kako treba, ušao je u finale.
Peni Mordant je u međuvremenu izjavila da ju je Džonson pozvao i tražio da odustane od trke i pruži mu podršku. Kaže da je odbila i da bi pre podršku dala Sunaku. Onda se priča da će se Sunak i Džonson sastati ne bi li pronašli način da ne ulaze u otvorenu trku koja bi mogla dovesti do dubokih pa možda i nepremostivih podela u Konzervativnoj partiji. Zamislite samo ovo. Džonson je oličenje bregzita i ideje o nezavisnoj Britaniji, a Sunak je uglavnom viđen kao predstavnik globalističke ekipe. Pobeda Sunaka bi bila korak unazad što se tiče dostignuća bregzita (razvod sa EU). Setimo se sad samo onih demonstranata u Londonu s početka ovog članka, oni bi sigurno bili prezadovoljni. Ništa lepše nego biti na kontinentu u društvu Šolca, Makrona i Borelja koji je, nesretnik, baš neki dan izjavio da je Evropa lepo uređena bašta koju treba braniti od džungle koja je okružuje. Čovek očigledno misli da je Cezar ili Napoleon. On i ne shvata da je bliži Musoliniju i Hitleru. Kaže da oni iz bašte treba da idu u džunglu da se bore kako bi branili tekovine… Možete misliti.
Boris Džonson je, kako god, prošao ovaj prvi krug opet u igri, što je samo po sebi gotovo neverovatna vest koja vrlo rečito govori o stanju ne samo političke scene gde nam očekivanja i nisu previše velika već i o stanju čitavog društva. Do juče smo imali stogodišnju kraljicu kao stameni potporni stub na kome počivaju vrednosti kao što su tradicija i moral. Danas imamo povratak političara koji je smenjen koliko pre nekoliko meseci zbog nemorala, laganja, korupcije i koji je još, zamislite samo to, pod policijskom istragom. O Borisu znamo da nije ostavio sjajan utisak na Itonu (srednja škola), da je na Oksfordu (fakultet) upamćen kao pijanica i vrdalama, da je kao novinar dobio otkaz zbog laganja, da je… onda normalno i kao premijer nastavio da laže. I šta mislite da će raditi ako se ponovo dočepa te fotelje? Pa isto što i dosad. Vuk dlaku menja, ali Boris ni raščupanu frizuru neće promeniti. Niti hoće niti može.
Znači, politička scena i društvo su pali toliko nisko da čoveku koji je koliko pre nekoliko meseci otpušten kao lažov i hohštapler nude opet isti posao na čelu države. Doduše, ne treba smetnuti s uma da među Džonsonove velike zasluge, koje mi obični građani ne umemo da cenimo dovoljno, pored korona debakla sigurno spada i hitna i lična intervencija u Kijevu marta ove godine kada je odleteo u posetu Zelenskom i tako sprečio totalnu katastrofu za NATO i kolektivni Zapad – potpisivanje mirovnog pregovora s Rusijom. E, za takve stvari je Bodžo majstor. Za rasturanje odnosa i razgradnju političke i bezbednosne arhitekture. Možda nam i zato on baš sad treba. Setimo se samo da je i u slučaju Liz Tras to bio važan adut da dobije posao – antiruska ideološka matrica. Riši je tu nešto tanji o pitanju krvoločnosti i bezobzirnosti. Bar sudeći po izjavama.
Borisa podržava i armija bregzitovaca koji su zabrinuti zbog Rišijevog mondijalizma i potencijalnog evropeizma. I zaista kad pogledate galeriju gorenavedenih likova, pa im dodate još neke notorne politikoide koji su se zatekli na čelu evropskih protektorata, postaje jasno da je to društvo za izbegavanje. I konačno eto jedne stvari gde se Britanci i Srbi izgleda slažu. Evropska unija – ne.

VELIKI PONEDELJAK I tako smo proveli vikend prateći uživo ovaj putujući cirkus. Onda je došao i taj čuveni ponedeljak kada do dva sata po podne treba predati kandidaturu s potpisima 100 članova konzervativnih parlamentaraca. Dan, međutim, počinje pravom dramom. Boris je u nedelju kasno uveče izdao saopštenje gde kaže da odustaje od trke za mesto premijera. Veoma je zahvalan kolegama i prijateljima i svima koji su ga terali da se nominuje a on, koji je tako ubedljivo pobedio na poslednjim izborima, sasvim je siguran da bi ponovo trijumfovao i 2024. godine. Rekao je i da je do tog trenutka sakupio 102 glasa podrške kako bi prošao u drugi krug. Odluku o odustajanju je obrazložio time da je pokušao da neće zajednički jezik sa Rišijem (Sunak) i Peni (Mordant), ali da, nažalost, u tome nisu uspeli. Njegov ostanak u trci sigurno bi doveo da daljih podela u partiji koje bi imale dugoročne i vrlo pogubne posledice. On, Boris Džonson ima još mnogo toga da ponudi, ali sada nije vreme za to.
Tako je, dakle, Boris sišao sa scene i neće se više vraćati u ovom činu. Za sledeći ćemo još videti. Sve što je on tu naveo je zanimljivo a najzanimljivije je to što on očekuje da mu svi veruju na reč. Već u nedelju uveče je imao podršku više od sto kolega. Kaže Boris. Da li da mu verujemo? Kako ko hoće. Zanimljivo je, međutim, da čovek opet dovodi javnost na klizavu stazu poverenja. Kaže: verujte mi. Naravno. Verujemo ti. Isto kao i Peni Mordant koja je odmah požurila da izjavi da je Boris uradio pravu stvar kada je stavio interese nacije i partije ispred sopstvenih. Ah, političari.
I tako smo mic po mic, korak po korak, stigli i do tog ponedeljka po podne. Sunak je obezbedio podršku već više od pola kolega, Peni Mordant tvrdi da ima 90 glasova, da li će uspeti da namakne još deset u narednih nekoliko sati. Ulazimo u poslednju krivinu, publika je na nogama, mediji su se usijali, i…
Konačno je u dva sata po podne Peni Mordant najavila da se povlači iz trke i da novom premijeru Sunaku želi sve najbolje. Čitajući između redova to znači da nije uspela da prikupi traženih 100 potpisa. Odmah iza toga je predsedavajući čuvenom „Komitetu 1922“ Konzervativne partije, ser Grejem Brejdi objavio da je samo jedan kandidat podneo uspešnu kandidaturu za vođu partije pa samim tim i novog premijera – Riši Sunak. Prisutni su to pozdravili povicima, aplauzima i lupanjem šakama po drvenim stolovima. Živeo nam novi premijer, prvi azijskog porekla!
Dakle, tu smo. Drama je okončana i funta može ponovo bezbedno da jača na berzama. Novi britanski premijer je dobio oko 200 glasova. Za Liz Tras je bar glasala većina članova partije koji su izašli na glasanje, znači šezdesetak hiljada. Eto, toliko je glasova potrebno danas da se postane šef britanske vlade. U naciji od skoro sedamdeset miliona stanovnika.
Riši Sunak je inače oktobra 2020. godine, u jeku korone, savetovao britanskim muzičarima koji ne mogu da nastupaju zbog zaključavanja da promene profesiju i da se bave nekim drugim zanatom. Bar su ti muzičari sad sigurno presrećni što je čovek sa tako izraženim saosećanjem za radni narod postao premijer.
Čeka nas dvojac, Riši Sunak i Džeremi Hant, ministar finansija. Dva proverena čoveka od poverenja. Ne poverenja građana, očigledno, već poverenja mreže isprepletanih interesa.
Ne treba zaboraviti da laburisti pozivaju na opšte izbore. Zar ćemo dozvoliti da o sudbini nacije, u ovim teškim vremenima odlučuje šačica konzervativaca? I zaista, ankete pokazuju da bi laburisti bez problema dobili takve izbore, ali i konzervativci čitaju iste te ankete, pa im nije ni nakraj pameti da raspisuju izbore. List „Indipendent“ je pokrenuo peticiju za opšte izbore koja je sakupila oko 400.000 potpisa.
Čuju se i ozbiljni glasovi koji kažu da je plan globalnih, multinacionalnih, dubokodržavnih sila tame, spletki, haosa i zla da savršeni poslušni tehnokrata, laburista Kir Starmer dođe na čelo države. U tom slučaju je i Sunak samo jedna kratka epizoda. Četiri premijera za manje od godinu dana?
Kraljica Elizabeta Druga se tokom sedamdeset godina na tronu susrela sa ukupno petnaest premijera. Njen sin, kralj Čarls Treći ima šansu da mamu nadmaši za manje od godinu dana. Ubrzana nam neka vremena dolaze. Ko se ne bude na vreme sklonio sa šina ima da ga pregaze ko brzi voz.

[/restrict]