Šta zna dete šta je scensko pevanje

Kada je uzela „Decu“ Milene Marković za predložak pozorišne predstave, bolje reći opere (jer se ova forma teško može nazvati pozorišnom predstavom, narativna je i „varijacija na temu“), Irena Popović Dragović je bila svesna inherentnih ograničenja. Na sceni Narodnog pozorišta stoga smo videli „scensko pevanje“, odlično muzičko delo, ali ne i dramsku pozorišnu predstavu

Svi koji pišu drame za pozorište znaju da, kad nema para za predstavu, često se upriliči „scensko čitanje“ – glumci, u podeljenim ulogama, sugestivno, ali bez „uživljavanja“ pročitaju tekst na sceni. To je, otprilike, pola puta od dramskog predloška do pozorišne predstave, koja podrazumeva tekst samo kao jedan od scenskih znakova, pored rediteljskog postupka, scenografije, kostima, muzike, svetla… Ovoga puta, na sceni Narodnog pozorišta, videli smo „scensko pevanje“, odlično muzičko delo, ali ne i dramsku pozorišnu predstavu.
Prvi put, otkad je ustanovljena, NIN-ova nagrada za roman godine dodeljena je poemi u formi romana, dramskoj spisateljici i vrsnoj pesnikinji Mileni Marković za delo „Deca“. Kako se pesništvo razlikuje od romaneskne književnosti, ova „drugost“ se protegla i na predstavu, koju je osmislila čarobna kompozitorka scenske muzike Irena Popović Dragović, čest akter značajnih pozorišnih predstava, i sama performerka i eksperimentatorka u svojoj umetnosti.
Milenina poezija se razlikuje od drugih jačinom i eksplicitnošću izraza, naturalističkom, kontroverznom slikom koju utiskuje u čitaoca, poetskom po svojoj univerzalnoj poruci, ali često previše drastičnom za glasno izgovaranje. Kada je uzela „Decu“ za predložak pozorišne predstave, bolje reći, opere (jer se ova forma teško može nazvati pozorišnom predstavom, narativna je i „varijacija na temu“), Irena je bila svesna pomenutog ograničenja. Tekst poeme „Deca“, kao obično u operi, publika čita iznad scene, sve vreme, dok se on peva. Dimitrije Kokanov, sklon inovativnim formama u svom dramaturškom radu, izabrao je sedamnaest pesama iz romana, oko kojih se, u nekoj vrsti hronologije, kreće priča opere. Pri tome, možda bi interesantnije bilo da je titl bio komentar, samo ključni stihovi nekog poetskog konteksta. Osim što se tako stiče utisak scenske ilustracije poezije, gledalac neminovno gubi deo dešavanja na sceni čitajući neprestano tekst iznad nje, iako i glumci, i izvrsni pevači, vrlo artikulisano „dobacuju“ do publike.
Muzika Irene Popović Dragović maštovito prati šarenilo teme, a to jeste autentično dramska kategorija – sve je u ovom performansu oda različitosti, igri, poruci i pouci, u slavu deteta, onog u svakom ljudskom biću, pre svega. Nesavršenošću, sopstvenom pojavom i glasovnim mogućnostima, svi učesnici opere prevazilaze granice svoje profesije i to postaje odraz raznorodnosti sveta, ali i suština detinjstva, onog autentičnog, ali i ponovnog, koje proživljavamo sa svojom decom. Glumci dobro pevaju, pevači odlično glume, članovi orkestra imaju zapažene glumačke partiture, sve na praznoj sceni, sa živim orkestrom u dubini… Neujednačenost njihovih izraza, nastup dece amatera, uz muziku koja je i sama mešavina stilova, žanrova, izraza, bezgranično zavodljiva, čine ovu operu živahnom, inspirativnom i vrednom tumačenja.
Ono što je u operskom žanru pozitivno ograničava nameru da predstava „Deca“ bude i dramsko delo na sceni Narodnog pozorišta, koje čuva tradicije nacionalnog duha i izraza. Koreografija Igora Koruge je poslovično prostudirana i neobična ovoga puta. Žena, majka, supruga, umetnica u patrijarhalnom društvu, suviše su metafizičke kategorije da bi ih Korugin pokret definisao, naročito za širi auditorijum, koji prati priču na sceni koje zapravo nema. Događanje je pretežno ilustracija poezije, koja se govori, peva i čita iznad portala. Divne slike koje Koruga postavlja sa učesnicima opere često ostaju bez dramske svrhe, njihovo značenje se ograničava na lepotu i ekspresiju koju vizuelno stvaraju. Ritual (detinjstva, odrastanja, roditeljstva, pobune protiv klišea) bio bi autentičniji da teksta uopšte nema, da su ispisani, možda, samo naslovi pojedinačnih pevanja („Kad sam bila mala“, „Odrastanje“, „Rođenje pesnikinje“, „Dete nije kao druga deca“, „Stotinu hiljada milion dana“, „Uspavanka“…). Ovako poezija, u interpretaciji dramskih glumaca, operskih pevača, članova orkestra i dece iz čudesnog hora „Nade“, svako za sebe izuzetan, razvodnjava udarni efekat rituala, koji Koruga želi u pokretu koji stvara. Sve, nekako, ostaje improvizacija na temu poezije, koja bi, možda, mogla i drugačije da izgleda, što u tako autentičnoj umetnosti, kao što je igra, ne treba da se asocira.
„Drama za glasove“, opera Irene Popović Dragović, na stihove romana Milene Marković, zanimljiv je, jedinstven i uspeo eksperiment, koji je samo Irena mogla da proizvede.
Originalnost ovog poduhvata mu daje puno scensko opravdanje.

Milena Marković DECAKompozitorka i rediteljka: Irena Popović Dragović Libreto i dramaturgija predstave: Dimitrije Kokanov Muzička dramaturgija: Jelena Novak Koreografija: Igor Koruga Kostimografija: Selena Orb Scenografija: Miraš Vuksanović