ŠTA UČINITI DA BI POEZIJA DONBASA DOŠLA DO ČITALACA?

Piše Aleksej Kolobrodov

Savremena ratna poezija u velikoj meri baštini ne stadionsku pompu šezdesetih već upravo „soldatsku pesmu“, koja čini da se najrazličitiji identiteti i zajednice osećaju kao jedinstven narod

Pre neki dan književna kritičarka Galina Juzefovič i pisac Zahar Prilepin razmenili su replike u telegramu. Povod za kratku ali emotivnu diskusiju bilo je izdavanje zbirke „PoeZija ruskog leta“, koju su pripremile Margarita Simonjan i ekipa Russian Today, sa pesmama savremenih ruskih autora o Specijalnoj vojnoj operaciji u Ukrajini i ratujućem Donbasu, o zbivanjima na spoljnom i unutrašnjem frontu. Nastavak slavne tradicije ruske književnosti – ratne poezije, u njenoj aktuelnoj verziji.
Zahar se požalio: „Unapred ogorčeno konstatujem: stanovništvo zemlje u knjižarama neće videti divnu knjigu poezije Donbasa koju izdaje RT. Zato što RT nije trgovačka mreža knjiga. Mreže bi mogle da je naruče, ali neće, jer nisu ni pokrenule nikakvu unutrašnju mobilizaciju. Ni u jednoj knjižari u zemlji do sada nisam video nikakav privid osvrta na temu SVO.“
Na to je Galina Leonidovna, ne bez zluradog likovanja, primetila da „problem nije u bojkotu institucija odgovornih za snabdevanje već u samom odsustvu tražnje: oni knjige o Donbasu ne uzimaju iz sasvim drugog razloga – ljudi ih ne kupuju.“
Prilepin je na ovu prilično imperativnu presudu primetio: „… Dajem punu garanciju da će ova antologija, prihvaćena u knjižnim mrežama i pravilno postavljena, za nekoliko meseci biti prodata u tiražu od 10 hiljada primeraka. U proteklih šest meseci prisustvovao sam na desetak događaja širom zemlje, gde se na čitanje ‚militarističkih‘ pesama okupilo i do pet stotina ljudi, a knjige autora su bile otkupljene vrtoglavom brzinom. Samo potpuna nepristupačnost ovih knjiga je ono što ih sprečava da uđu na tržište. Tržište ih odbija. Sa kvalitetom je sve u redu. Kako god da se odnosite prema ratu, Karaulovu, Dolgarjevoj, Vatutinu, Pegovu ne možete poreći da znaju da pišu poeziju i da imaju svoju publiku.“
Za razliku od Zahara Prilepina, nisam toliko siguran u kompetencije Galine Juzefovič. Kao prvo, njena jača strana je moderna proza, domaća i prevedena. Što se tiče moderne ruske poezije, više puta je priznavala da u njoj ništa ne razume i da nije spremna da o njoj kvalifikovano govori. Kao drugo, o tome kako se moderna poezija objavljuje, prodaje i funkcioniše, kako izgleda u književnom procesu, Galina Leonidovna može suditi samo na primeru njoj najuočljivijeg, komercijalno-glamuroznog sloja (Vera Polozkova, Ah Astahova, u najboljem slučaju – oponentima pomenuti Dmitrij Bikov). I treće, Galini Juzefovič je teško da govori o zahtevima i reakcijama običnog čitaoca/slušaoca na fenomen patriotske poezije, koji odražava, između ostalog, rat u Ukrajini, budući da se krug njenih profesionalnih kontakata i okruženja u kojima ova poezija živi i radi ni na koji način u realnosti ne ukrštaju. Bar zato što pisci koji stoje na poznatim ideološkim pozicijama („Ne ratu“, „Rusija je agresor“, „Sve je propalo“ itd.) ideološki ne prihvataju poetsku eksploziju koja se događa pred našim očima.
Mogu da potvrdim Prilepinovu ispravnost, kao osoba koja je u ovih šest meseci više puta posmatrala kako reaguje publika pred kojom nastupaju Ana Dolgarjeva, Igor Karaulov, Aleksandar Peljevin, Marija Vatutina i drugi pesnici „ruskog proleća“ i „ruskog leta“, kako knjige za nekoliko minuta nestaju s polica; kako se ljubitelji poezije, koji nisu uspeli da uđu u salu, s poštovanjem smrzavaju na prozorima; kako pesnici već na ulici čitaju na bis, okruženi gustim krugom poštovalaca koji ne žele da pesnike otpuste. Stotine ljudi koji su došli zbog ozbiljne, duboke poezije – kad se to događalo, sećate li se?
Da bi se definisao današnji poetski prodor, često se koristi poređenje sa estradnim bumom ranih 1960-ih, „Politehnikom“ u širem smislu, „musketarskom“ četvorkom popularnih pesnika, plus Okudžava (kasnije Visocki) koji se pridružio – memoari i serijski retro bioskop učinili su mnogo da se sovjetske šezdesete prošlog veka proglase istorijom jedne književne družine.
Moram reći da je ova paralela situaciona i nije baš korektna, iako, posebno za Galinu Leonidovnu, primećujemo njen tržišni potencijal. Umesto toga, ovde bi bilo tačnije poređenje s „Vasilijom Terkinom“, s ratnim tekstovima Konstantina Simonova i poezijom Velikog otadžbinskog rata – ogromnim i čisto ruskim fenomenom, poezijom napisanom, kako je prikladno rekao Vadim Kožinov, ne o ratu nego ratom.
Savremena ratna poezija u velikoj meri baštini ne stadionsku pompu šezdesetih već upravo „soldatsku pesmu“, koja čini da se najrazličitiji identiteti i zajednice osećaju kao jedinstven narod.
Eksplodirati na trgovima je pola posla, ali raditi u poeziji tako da pesnička reč postane suštinska, kao u najboljim i najvažnijim vremenima, to je promena pogleda na svet koja se ne može osporiti.
A da bih malo proširio kompetencije uvažene Galine Juzefovičeve, reći ću nekoliko reči o još jednom projektu koji je pominjao Zahar Prilepin, a za koji su vezani i sam Zahar i vaš pokorni sluga. Reč je o antologiji moderne ratne poezije (2014–2022) – „Vaskrsli u Trećem svetskom ratu“, koju je sastavila i priredila izdavačka grupa KPD (Kolobrodov, Prilepin, Demidov). Pojaviće se uskoro u izdavačkoj kući „Piter“.
Nekoliko brojeva i imena za razumevanje razmera fenomena.
Broj pesnika predstavljenih u antologiji je 63. The best of the best.
Najstariji – Aleksandar Andrejevič Prohanov, 84 godine; najmlađi – Mark Leškevič i Viktorija Ciplenkova, koji imaju 26 godina; između njih i Prohanova je 58 godina razlike. Najviše pesnika rođeno je osamdesetih godina prošlog veka (17), na drugom mestu – sedamdesetih (15), na trećem – šezdesetih (10), na četvrtom – devedesetih (7) . Tako su u knjizi predstavljene gotovo sve književne generacije koje postoje u Rusiji, sa izuzetkom mladih pesnika nultih godina rođenja. Namerno nismo težili da u antologiji fiksiramo stanje pesničke zrelosti, što se dogodilo prirodno i o mnogo čemu govori.
Geografija je takođe zanimljiva. Moskva ubedljivo i prirodno drži prvo mesto po broju autora (30), slede Sankt Peterburg (7), Donjeck (5) i Nižnji Novgorod (4), Kursk i Krim (po 3), zatim – Belgorod, Volgograd, Vologda, Kazanj, Kemerovo, Lugansk, Samara, Saratov, Rostov, pa čak i Kina. Na stranicama zbirke oživljavaju pejzaži Kijeva, Harkova, Odese, Marijupolja …
Čini mi se da je na fonu ovakvih imena i tendencija pomalo nepromišljeno i samouvereno govoriti o apriornom nedostatku čitalačke potražnje za modernom patriotskom poezijom…
Zanimljivo je u čemu se naši oponenti slažu: kad i jedni i drugi kažu (s različitim, naravno, akcentima) da uobičajeni tržišni mehanizmi na putu „književnosti SVO“ do opšteg čitaoca ne funkcionišu, pa i generalno predstavljaju sporednu kariku.
Prilepin tvrdi da je kulturnim institucijama (uključujući sistem distribucije knjiga i knjižare) potrebna sopstvena mobilizacija – i zadatak ovde nije toliko formiranje čitalačke publike (ona nije formirana i ne formira se mehanizmima državne regulacije) već izgradnja jasne književne, i uopšte kulturne, logistike. Ona je hitno potrebna današnjoj Rusiji, koja se opet oseća kao ogroman, ali jedinstven prostor.
Galina Juzefovič se slaže da je praksa mobilizacije jedina moguća u sadašnjoj situaciji, mada sa olakšanjem kaže da će u knjižarskoj sferi do toga teško doći.
Sa svoje strane, ne mogu a da ne kažem nešto banalno: sama po sebi, rezonovanja u kategorijama tržišta i poslovanja ovde izgledaju sasvim rudimentarno, kao odjek nekadašnjih vremena i običaja. Ratna poezija je suprotna zakonima tržišta, ne vrednuje se berzama i rejtinzima. Ona se meri na drugim vagama i ne odgovara na potrošačku tražnju, već na duhovnu žeđ i patriotsko osećanje.
To nije roba nego (istovremeno) oružje u narodnom ratu i hleb naš nasušni.

(portal-kultura.ru; preveo Ž. Nikčević)