Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
ТОТАЛИТАРИЗАМ НА ЗАПАДНИ НАЧИН
Европа данас обмањује саму себе. Овај рат, који, у име морала наводно, Запад води у Украјини заправо је образина испод које се скрива предаторска жеља за универзалном хегемонијом. Проблем за Запад је што то више не занима шест милијарди преосталих становника планете. Запад више не влада светом, иако још одбија да то призна, и то је управо принуђен да открива на тежи и болнији начин
Тријумф воље, Немачка 1935. године
Све у свему: „Сједињене Државе доминирају медијима у западном свету.“ У ову медијску „империју“ – праву правцату „империју лажи“, која постоји напоредо са оном војном и финансијском – уложено је десетине, па и стотине, или чак хиљаде милијарди долара. Осим тога, „све осим једне међу десет највећих медијских компанија налазе се у Северној Америци. Интернет и друштвени медији – Гугл, Твитер, Фејсбук – углавном су у власништву и под контролом Американаца“.
Испод те шарене медијске слике крије се веома депримирајућа истина. Наше време ће сигурно бити упамћено по свом бешчашћу, најпре у новинарству и „медијима масовног информисања“ – који то у ствари нису. „Током мог живота“, каже Пилџер, „Сједињене Државе срушиле су или покушале да свргну преко педесет влада, углавном демократских. Оне су се мешале у демократске изборе у тридесет земаља. Бацале су бомбе на народе у тридесет земаља, већином сиромашних и беспомоћних. Покушале су да убију лидере педесет земаља. Бориле су се за сузбијање ослободилачких покрета у двадесет земаља. Обим и размере овог масакра углавном нису препознати; а исти званичници и даље доминирају англоамеричким политичким животом.“
Дубоки јаз, примећује швајцарски новинар Ги Метан, поткопава цео западни дискурс о вредностима, за које „добро пазимо да никад јасно не дефинишемо“, као што су мир, људска права или климатске промене. „Како, уосталом, тумачити дискурс европских лидера и медија, који немају довољно грубих речи да осуде национализам Србије, Русије, Мађарске, Турске, Кине… шовинизам такозваних екстремно десничарских странака у Француској, Италији, Холандији, Аустрији и другде, као и сепаратизам Каталонаца, република Донбаса или Крима, и који имају све могуће обзире за отцепљење Косова, независност Тајвана, окупацију Голана и колонизацију Западне обале, које међународно право не признаје, и за борбу ултранационалистичких батаљона Украјинаца пуну врлина, коју су УН ипак осудиле у оквиру резолуција против нацизма?“ [restrict]
Понизна празнина
Све то безакоње које чине САД требало је некако сакрити. Војне интервенције, отворено и брутално мешање у послове других земаља, насилно сузбијање ослободилачких покрета, сурово и бездушно убијање бораца за слободу (попут Че Геваре, Патриса Лумумбе и других хероја Латинске Америке или Африке итд.), требало је учинити прихватљивијим или барем подношљивијим западном читаоцу. Створен је поредак у коме је дошло до потпуне инверзије вредности, у којем лаж ступа на место истине. Ово безакоње се правдало, а и данас се правда „борбом против комунизма“, „борбом против аутократија“, „борбом против диктаторских режима“ широм света… Ту велику лаж – у име „западних вредности“ – треба прихватити као истину. Односно треба имати желудац за то. Публика западних медија најпре пролази кроз систематску дебилизацију. Како иначе објаснити њену спремност да буде преварена?
Ако не другачије, западни злочини правдају се циничном тврдњом да су све државе исте као и државе на Западу и чиниле би исто кад би то могле. У том поретку лажи Сједињене Америчке Државе се без имало скрупула приказују као „носилац слободе“. Ствара се уверење да смо „сви добри“ и да због тога можемо починити неко „мало зло“. Али у стварности, испод лепих идеала – испод „наших уверења да смо добри глобалисти, да смо највише свесни и да смо највише повезани у историји“ – открива се право лице тог „врлог новог света“: „Ми живимо у медијском друштву где је испирање мозга подмукло и немилосрдно, а перцепција се филтрира према потребама и лажима државне и корпоративне моћи“.
Пилџер је имао прилике да упозна Хитлеровог пропагандисту, немачку редитељку Лени Рифенштал, чији су генијални филмови епски величали нацизам. Она му је рекла да „патриотске поруке“ њених филмова уопште нису зависиле од „наређења одозго“, већ од онога што је она називала „понизном празнином“ немачке публике. То се посебно односило на „либералну и образовану буржоазију“. Наш „буржујски“ статус не одређује толико имовно стање; довољно је да смо васпитани или да смо стасали у том духу, и у нама ће се образовати стање „понизне празнине“, које ће нас приморати да прогутамо најодвратније пропагандне лажи. Да ли се, на концу, просечан конзумент западних медија разликује од (већине) Немаца из тридесетих година прошлог века? Не толико колико он мисли. Или: уопште не. Заправо, „америчка спољна политика најбоље се дефинише као: ’Лижи ми дупе или ћу те пребити’. То је тако једноставно и грубо“, додаје Пилџер. „Занимљиво је да је ова политика невероватно успешна.“ Успешна је изнад сваког очекивања.
Систематски, стални и рутински злочини
Што се тиче Америке, мир никад није стајао нарочито високо на њеној скали вредности. „Мир“ који заговарају САД јесте мир који се непрестано спроводи путем рата: инспирисан пуританизмом, то је, у најбољем случају, „мир“ који се постиже путем тоталног и сталног рата против „сила зла“. Занимљивији је случај Европе (Европске уније), у којој је мир као вредност по себи „потпуно нестао из званичног и медијског дискурса од почетка априла“.
„Додуше, мир је већ доживео озбиљан застој током 1990-их, током рата у Југославији, када је признање независности Словеније и Хрватске од стране Немачке запалило буре барута и када су 1999. године немачки и НАТО штабови измислили лажни план ’Потковица’ и инсценирани масакр у Рачку, који су наводно сковали Срби да ликвидирају Албанце с Косова и тако оправдају бомбардовање једне европске државе дуго 78 дана, на рачун десетина мртвих и милијарди долара штете.“ И то није све: „Овај идеал мира такође је нарушен постепеном трансформацијом НАТО-а у све агресивнији савез након распада Совјетског Савеза, о чему сведоче напади на Србију, Ирак, Либију, Сирију и Авганистан, који су углавном почињени кршењем међународног права. Да не помињемо континуирано бомбардовање цивилног становништва Газе или депортацију становника острва Чагос од стране Британаца да би тамо поставили војну базу (Дијего Гарсија), што је недавно осудио Међународни суд правде.“
Примајући Нобелову награду за књижевност, британски писац Харолд Пинтер је рекао: „Злочини Сједињених Држава били су систематски, стални, опаки, немилосрдни, али је врло мало људи причало о томе. ’Дугујемо то Америци.’ Америка је извршила клиничку манипулацију моћи широм света док се представљала као сила која стреми универзалном добру. То је бриљантан, чак и духовит чин хипнозе, веома успешан.“ То је било знатно пре него што је медијски систем унифициран, пре него што је у потпуности сведен на машину за млевење меса.
Према Пинтеровом мишљењу, „то значи да је испирање мозга данас толико темељно да смо програмирани да прогутамо гомиле лажи“. Конзумент западних медија навикнут је да не поставља сувишна питања: он не жели да препозна пропагандну лаж, и чак панично одбија истину. „Ако не препознамо пропаганду, можемо је прихватити као нормалност и поверовати јој. То је (она иста) ’понизна празнина’“ (Пилџер).
Социјализам за богате, капитализам за сиромашне…
У ствари, велика лаж скројена је тако да не видимо очигледну истину: „У нашим системима корпоративне демократије, рат је економска нужност, савршен спој јавних субвенција и приватног профита: социјализам за богате, капитализам за сиромашне. Дан после 11. септембра цене акција ратне индустрије су порасле. Обећано је још крвопролића, што је добро за посао.“
Тада је Колин Пауел у Савету безбедности махао својом епруветом напуњеном белим прахом. Ирак је био неопозиво осуђен на смрт. Ирак свакако није био земља која се може похвалити идеалном влашћу (али која земља то може?). Ипак, Ирак није био ни свемоћна империјална сила, у којој је на власти војноиндустријски комплекс, сејући смрт свуда по свету, удружен са такође свемоћним банкарским капиталом. Тешко да се иједна влада на свету по својој крволочности може мерити с оном којом управља Волстрит.
На сличан начин, примећује Пилџер, „уништење Либије од стране НАТО-а 2011. оправдано је масакром у Бенгазију који се никад није догодио“. Знамо и на који је ужасан начин живот завршио Гадафи: лице Хилари Клинтон се тада изобличило од радосног, опсценог задовољства. Авганистан је пружио прилику за још „један згодан мали осветнички рат, који није имао никакве везе са авганистанским народом“. О рушењу „Кула близнакиња“ у Њујорку није спроведена никаква званична истрага. Барем пола године раније америчке трупе су већ биле распоређене око Авганистана и биле су спремне да тренутно ступе у дејства. Напад на куле пружио је очекивани повод: то је био знак за почетак америчког „рата против тероризма“, који није значио ништа друго већ одрешене руке за обрачун са било којом земљом у коју Вашингтон упери свој прст. Ми памтимо своје примере: масакр у Улици Васе Мискина, или (већ поменути) покољ у селу Рачак. Руси су добили Бучу или „масовне гробнице“ у граду Изјум. Поводом наводних злочина у Бучи такође није било званичне истраге, а неће је никад ни бити, барем не са западне стране, иако је та истрага претходно обећана. Зашто би властодршци ризиковали макар и фингирану истрагу када је „све већ унапред познато“? У тој ситуацији новинари не истражују, не трагају истином. Они су већ изабрали страну. Започиње медијска халабука, лов на вештице, у коме се медији утркују ко ће више облатити „кривца“. Западни медијски конзументи ће покорно прихватити још једну, очигледну и крупну лаж захваљујући својој „покорној празнини“ и, што је још важније, не постављајући сувишна и ником потребна питања.
На почетку руске специјалне операције Си-Ен-Ен је приказао фотографије Харкова уништеног „руским бомбама“. Али то су биле фотографије Београда у пламену: слике злочина који је починио сам НАТО 1999. у агресији на Савезну Републику Југославију. Данас не постоји ни тај остатак Југославије, уместо њега успостављене су нове и независне републике: наводно независна Црна Гора (независна унутар НАТО-а) и ослабљена Србија, са отцепљеним Косовом, које не пропушта прилику да изазива Београд. Све до руске интервенције у Сирији и до пораза у Авганистану ствари су се одвијале на колико-толико задовољавајући начин. Тако функционише „поредак заснован на правилима“. Ћудљиви Вашингтон сам прописује своја сопствена правила; остале земље треба да му се беспоговорно повинују. Многе су то и до сада чиниле уз шкргут зуба.
Директан напад на Русију
Ширење НАТО-а на исток данас се приказује као још један „историјски успех“. НАТО, баш као и САД, наводно „ослобађа народе“. Од кога их ослобађа? Од Русије, наравно, и од оног што се назива „малигним руским утицајем“. Русију данас треба поделити и распарчати, и од тог циља се не одустаје. У име овог „узвишеног циља“, како би се докопао руских ресурса, Запад веома несебично „помаже Украјину“, земљу која више није способна ни да саму себе издржава и која је срозана на беспомоћни статус НАТО и америчке колоније. Како примећује Пилџер: „На самиту у Мадриду у јуну НАТО, који је под контролом Сједињених Држава, усвојио је стратешки документ којим се милитаризује европски континент и повећавају изгледи за рат с Русијом и Кином. НАТО предлаже ’рат у више домена против конкурента с нуклеарним оружјем’. Другим речима, он предлаже нуклеарни рат.“
Према последњим вестима из ове, сада већ бивше земље (Украјине), разбијена украјинска војска смогла је снаге да изврши „успешну противофанзиву“ у слабо брањеној области Харкова. Према извештају Њујорк тајмса, овим самоубилачким јуришем Украјинаца руководио је начелник америчког Здруженог штаба генерал Марк Мили. САД су тиме, заједно са НАТО-ом, извеле непосредан напад на Русију. Директно уплитање у рат на страни једне државе против друге представља и одувек је представљало ратни чин.
Како ствари изгледају из руског угла? „Контранапад ОСУ у области Харкова је директан напад Запада на Русију“, констатује руски геополитичар Александар Дугин. Уосталом, данас је „свима познато да је ову офанзиву организовала и припремала војна команда Сједињених Држава и НАТО-а и да се одвијала под њиховим непосредним надзором. Не ради се само о употреби војне опреме НАТО-а већ и о директном укључивању западних ваздухопловних обавештајних служби, плаћеника и инструктора. У очима Запада, ово је почетак ’нашег краја’. Једном када смо показали слабост у одбрани територија под нашом контролом у Харковској области, можемо бити и поражени. Ово није мали успех кијевске контраофанзиве већ први опипљиви успех Drang nach Osten НАТО снага.“
Треба ли Западу уопште нови „Продор на исток“ (попут Хитлеровог или Наполеоновог), односно ризикује ли тиме Запад нуклеарни рат с првом нуклеарном силом света, Русијом? Посматрајући западне медије, то питање није на дневном реду. Где су данас мировни покрети, попут оног из доба Хладног рата или рата у Вијетнаму? Да ли то стварно желе заслепљене елите западних земаља: да сопствено становништво гурну у рат против Русије? У истом духу су и глупе – глупе, јер за то не постоји друга реч – изјаве Фон дер Лајенове или оне креатуре Бореља: да Русија мора бити поражена у овом рату. Сат на нуклеарном бројчанику се примакао поноћи и наставља да се примиче. Никад у историји није био тако близу.
Рат са Западом
Упозорење Дмитрија Медведева било је више него јасно: призивање пошасти из Апокалипсе – „огња, дима и сумпора“ – јесте директно упозорење на опасност од избијања нуклеарног рата. „Кијевска клика тражи ’безбедносне гаранције‘ које су пролог Трећег светског рата. Наравно, нико неће дати никакве ’гаранције’ украјинским нацистима.“
Ако неко чак ни то није у стању да схвати, Медведев је прибегао још непосреднијим речима: „Око њих све ће се запалити. Њихово становништво ће бити уништено. Земља ће горети, у правом смислу речи, бетон ће се истопити.“ Тада, чак ни на Западу, „нико неће моћи да мирно седи у својим чистим кућама, замишљено вртећи чашу вина у руци и смејући се како туђим рукама пажљиво слабе Русију“. Све ће се то сасвим сигурно догодити „уколико ови идиоти наставе да необуздано пумпају кијевски режим најопаснијим врстама наоружања“. Ови „ускогрудни политичари и њихови глупи трустови мозгова… причају о томе како могу да се носе са нама а да не уђу у директан рат“. Уз један горку констатацију за крај: „Тупи идиоти са класичним васпитањем.“
Председник Путин прогласио је „делимичну мобилизацију“. Свет је данас на прагу нуклеарне катастрофе. Да ли „Русија (стварно) прети Западу“? Русија ће употребити нуклеарно оружје уколико на то буде принуђена – у сврху одбране своје земље. Русија данас, тврди Шојгу, не ратује са Украјином већ са читавим колективним Западом.
Простори слободе су данас затворени
Велики део ове пропаганде потиче из Сједињених Држава и преносе је њихови заступници – тинк тенкови“, закључује Пилџер. Следећи пример је Кина: „Вести о Кини на Западу се скоро у потпуности односе на претње које пристижу из Пекинга.“ Запамтите ово: сада је Кина та која „жели рат“, како би се докопала парчета своје територије, острва Тајван (и Вашингтон већ разматра санкције којим ће она бити кажњена. Све у циљу „борбе против аутократија“). „Ништа о четири стотине америчких војних база“, наставља Пилџер, које окружују већи део Кине, оружаној крагни која се протеже од Аустралије до Пацифика и југоисточне Азије, као и Јапана и Кореје. Јапанско острво Окинава и корејско острво Џеџу имају спремно оружје усмерено из близине у индустријско срце Кине. Званичник Пентагона је ово описао као ’омчу’.“
Ово испирање мозга, наравно, има своју дугу и богату (пред)историју. Та историја се, како видимо, непрекидно изнова пише и надопуњава. „Када ћемо дозволити себи да то схватимо? Обука новинара у фабрици није решење. Нити чудесни дигитални алат, који је средство а не циљ, као писаћа машина са једним прстом и машина за линотип.“ Наступило је другачије време, у коме западни политичари и медији себи не могу приуштити пређашњи луксуз, у који спада и изношење различитих мишљења. „Последњих година, неки од најбољих новинара избегавани су од стране мејнстрим медија. ’Дефенестриран’ је реч која се за то користи“: они су дословно „избачени кроз прозор“. „Простори који су некада били отворени за маверике, новинаре са супротне стране, оне који говоре истину, сада су затворени.“
Када ће се на Западу појавити прави новинари, осим можда на интернету? И када ће устати писци, попут оних који су устали против фашизма 1930-их? Јер ово је заиста галопирајући фашизам, не само у Украјини или на Балтику, и у многим другим источним земљама, већ прави фашизам на Западу, који се, наравно, (још) не назива тим именом. САД, као и „остатак демократског света“, данас отворено подржавају фашизам правећи се да га не примећују. Заправо, читав корпоративни Запад устао је у подршку фашизму или нацизму, од банака и армија – окупљених у моћној Северноатлантској алијанси – и ратне индустрије која „помаже Украјину“, све до обичних људи, који очајнички желе да верују „својим медијима“.
„После осамдесет и две године потапања у дубокој купки правде“, закључује Пилџер, „што је званична верзија последњег светског рата, зар није време да они који би требало да држе сатове прогласе своју независност и дешифрују пропаганду?“ Ово је хитније него што можда изгледа, јер време незадрживо истиче. „И хитност за тим данас је већа него икад.“
Запад више не влада светом
Запад, констатује Ги Метан, воли да се представља као модел слободе изражавања у поређењу с Русијом, која га, наводно, презире. „Али како онда објаснити да наши улизички медији газе све критеријуме објективног информисања тиме што једногласно стају на страну Украјине не слушајући другу страну?“
Где је на Западу нестао чувени „плурализам штампе“? Извештавање западних медија данас подлеже веома стриктној цензури. „И како оправдати презиран третман који су доживели Џулијан Асанж, Едвард Сноуден или Челси Менинг, зато што су осудили НСА, америчке злочине у Ираку или компромисе Хилари Клинтон и Бајденовог сина Хантера?“
Широм Европе, Зелени, који су некад били на челу пацифистичке борбе, претворили су се у вође жестоке ратнохушкачке и антиеколошке политике. Сада је чак и угаљ постао „зелен“, све у циљу „борбе против Путина“. Они више не желе никакве компромисе. „Шта да мислимо о сопственом демократском функционисању када подржавамо рат без консултација са грађанима?“, пита се Метан. Или је на ово питање већ дала одговор немачка министарка из редова Зелених Аналена Бербок, која је изјавила да ће подржавати Украјину без обзира на то шта мисле њени немачки бирачи?
Шта се десило с различитошћу мишљења, што би требало да представља основни ступ демократије? Altera pars audiatur, кажу уџбеници новинарства. „Нека се чује и друга страна.“ Али овај принцип је погажен још у рату у бившој Југославији, а Метан је имао прилике да се у престанак његовог важења увери још у Босни. „Зашто су руски медији РТ и Спутњик данас потпуно забрањени у ЕУ? Није ли то груб напад на слободу говора, чак и када се покушава правдати као ’супротстављање руској пропаганди’? Од када је цензура демократска и репрезентативна за слободу изражавања?“
Све је очигледније да је Запад кренуо својим, посебним путем, различитим од већине човечанства, а то је пут који води у тоталитарни поредак. „Натерана сопственом пропагандом на пробавне сметње, Европа убеђује себе да још оличава морални идеал и да се може задовољити декламацијом моралних клишеа Хладног рата: добро против зла, демократија против диктатуре, без потребе да ове принципе сама примењује.“ Европа данас обмањује саму себе. Овај рат, који, у име морала наводно, Запад води у Украјини заправо је образина испод које се скрива предаторска жеља за универзалном хегемонијом.
Проблем за Запад је што то више не занима шест милијарди преосталих становника планете. Запад више не влада светом, иако још одбија да то призна, и то је управо принуђен да открива на тежи и болнији начин.
