PATRIJARHOVA BRADA

ZAŠTO NI USTOLIČENJE POGLAVARA SPC NE MOŽE DA PROĐE BEZ NAPADA?

Jedna od opštih karakteristika Srba (nismo sigurni za druge narode) je da imaju suficit eksperata u svakom domenu i da su milioni tih stručnjaka opšte prakse uvereni da bi bili bolji od selektora reprezentacija, vojskovođe od generala, pa i bolji patrijarh od poglavara SPC kojeg bi proglasili nepodobnim i jer mu štrči jedna dlaka iz brade

Zašto je patrijarh izrazio saučešće ocu Mateja Periša? Zašto nije izrazio saučešće ocu Darije Dugin? Zašto je blagoslovio košarkašku reprezentaciju? Zašto nije „Bir fest“? Zašto voli Leonarda Koena? A zašto ne voli Bitlse? Zašto je osudio homoseksualizam? A zašto nije dovoljno osudio homoseksualizam? Zašto je ovo ovako i zašto nije ono onako pitanja su i osude koje su, čini se, doživele pravu inflaciju od kako je na tron Svetog Save stupio patrijarh Porfirije. Ne napadaju i ne osuđuju ga više samo oni kojima je kriv jer je Srbin, vernik, pravoslavac. To je, nekako, normalno. Od njih su takve stvari uvek dolazile i navikli smo se već na to. Njima je i pokojni patrijarh Pavle bio ratni zločinac i huškač, njima je samo postojanje pravoslavlja kamen u cipeli koji pravi nepodnošljive žuljeve.
Više je za čuđenje formiranje armije onih koji su uvereni da su duhovniji od patrijarha, da bolje znaju šta Crkvi treba od onoga koji joj je čitav svoj život posvetio, da su veći Srbi ili pravoslavci od njega. Tu ima čak i onih koji se jedan dan hvale odlikovanjem koje su dobili od njegovog prethodnika, patrijarha Irineja, a drugi dan mu zameraju što se prošetao carskim gradom Prizrenom i tako učestvovao u „jeftinom igrokazu u režiji SAD i Kurtijeve vlasti“.

LAŽA I PARALAŽA Činjenica je da ima mnogo istine u komentaru/kritici inače veoma cenjenog javnog delatnika čiji je tekst, možda sasvim pogrešno, poslužio kao paradigma za neprestane osude koje stižu na račun patrijarha Porfirija iz, nazovimo to sada, „nacionalno i duhovno svesnog“ dela javnosti. Istina je, na primer, da je patrijarhu omogućeno da se bez ijednog incidenta prošeta Prizrenom jer se radi o „šibicarskom planu stvorenom u zloglasnim propagandnim kuhinjama Zapada, lažna slika demokratičnosti i multikulturalnosti oktroisane paradržavne i terorističke tvorevine Albanaca, namenjena propagandi koja će biti emitovana na Bi-Bi-Siju, Si-En-Enu, N1 i Novoj S“.
Patrijarh je, dakle, ispao glup i dozvolio sebi da bude izmanipulisan u zapadno-albanskom, antisrpskom interesu. Ali gubi se iz vida da na Kosovu i Metohiji ima toliko izliva albanskog šovinizma i netrpeljivosti da svi oni na svetu koji bi želeli to da vide – to bi i videli i bili svesni, kao i mi, da je mir tokom patrijarhove posete incident, a ne pravilo. Problem je, međutim, u tome što verni gledaoci navedenih televizija i konzumenti ostalih (pro)zapadnih medija pred tim zatvaraju oči.
Istina je da je za „imidž“ kosovskih Albanaca (za koje svako realan zna koliko zaista cene Srbe i njihovu tradiciju) odlično što su i patrijarhova poseta Prizrenu, i njegovo ustoličenje u Pećkoj patrijaršiji prošli bez ikakvog incidenta. Međutim, u kritici ovog događaja sporno je pripisivanje nekakvog saučesništva u zlodelu ne samo patrijarhu srpskom Porfiriju nego i čitavoj SPC: „Posle besramne predaje raskolnicima, srpske istorije, tradicije i kompletnog srpskog kulturnoistorijskog nasleđa u Makedoniji, da li nam Patrijaršija ovim sprema još jedan dokaz hrišćanske ljubavi i uspešnog prevazilaženja velikog problema?“ Tu se pojavljuje gorepomenuti „generalski“, odnosno „selektorski“ duh kod čoveka koji očito misli da bi trebalo da bude patrijarh umesto patrijarha, ali i zlonamerno impliciranje izdaje što ima aromu paranoje. Da pravoslavni vernik ne bi trebalo da se sprda s hrišćanskom ljubavlju izlišno je reći. Sumnju u postojanje hrišćanske ljubavi kod naših crkvenih velikodostojnika treba ostaviti građanistima.
Ali postavlja se pitanje šta je patrijarh trebalo da uradi u konkretnom slučaju posete Prizrenu. Da ne ode u Prizren? Onda bi ga optužili da se plaši da izađe iz komoditeta kruga dvojke i da nije spreman na žrtvu kakvu je podneo „iskasapljeni sveti monah Hariton“. Nije trebalo da ode u Vukovar? Ni u Sarajevo? Ili je trebalo da organizuje nešto da bi ga dočekala rulja kao onomad na Cetinju? Onda bi ga ovi drugi opet optuživali kako se „vozika“ helikopterom i „vrši desant“. A možda bi i prvima nešto slično palo na pamet.

HRIŠĆANSKA LJUBAV Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril razapet je u zapadnoj javnosti i istočnim autošovinističkim krugovima jer je, navodno, rekao da će svi oni koji odu u Ukrajinu da se bore na strani Rusije otići u raj i da će im biti oprošteni svi gresi. Kiril je zapravo podsetio na večitu hrišćansku istinu da nema veće ljubavi nego položiti život svoj za svoje bližnje. A oni koji odlaze da se bore u Ukrajinu da bi zaštitili svoju braću i sestre koje je punih osam godina tlačio kijevski režim upravo to čine. Makar većina njih, čast izuzecima.
Isto tako, izvrnute su, na primer, patrijarhove reči o gej paradi kada je govorio o zlu. Svakom hrišćaninu je jasno na šta je patrijarh mislio – iz pravoslavne vizure homoseksualnost je greh, a greh je zlo, ali zlo nisu ljudi koji su pali u greh. S druge strane, patrijarhu se zamera „previše“ benevolentan odnos prema onima koje Srbi (ne bez razloga) smatraju svojim krvnicima, pa se svaki njegov bratski potez prema tim narodima smatra izdajom. Ali se zaboravlja da pravoslavni patrijarh ne bi mogao drugačije da se postavi, jer je zapovest da se molimo za svoje neprijatelje da ih Gospod osvesti i odvoji od zla. Nije li i Hristos molio Oca da oprosti njegovim dželatima jer „ne znaju šta čine“?
Jedino što patrijarh može i treba da kaže je ono što je i rekao prilikom svog ustoličenja u Pećkoj patrijaršiji: „Sve vas ovde sabrane, ali i sve koji su u duhu sa nama, gde god da se nalaze, sa ovoga svetog mesta pozivam da se molimo za sve ljude – i za naše sunarodnike, ali i sve sa kojima živimo ovde na ovim prostorima, uključujući pre svih braću Albance, da gradimo mir.“ Oni koji ne bi da grade mir s neprijateljem svojim trebalo bi da duhovnu vodu piju s nekog drugog izvora. Ima, na primer, u Njujorku Crkva satane koja ne zagovara takvu ljubav.
Što se izdaje tiče, i potpisnik ovih redova se više puta opekao trčeći pred rudu i misleći da je bolji general od generala, predsednik od predsednika, pa čak i patrijarh od patrijarha. Setimo se primera iz prošlosti koji su i dalje aktuelni – Dejtonskog sporazuma, Kumanovskog sporazuma (Rezolucije 1244), Briselskog sporazuma. Sva tri događaja su iz ugla nacionalno osvešćenih delovala kao katastrofa i kapitulacija, da bi se kasnije ispostavilo da su zapravo postali stub odbrane srpskih interesa. Dejtonski sporazum je, sa svim svojim manama, stub odbrane Republike Srpske i srpskog naroda u BiH. Rezolucija 1244 je, sa svim svojim manama, stub odbrane Kosova i Metohije u okviru Republike Srbije i srpskog naroda u našoj južnoj pokrajini. Briselski sporazum, odnosno odbijanje Prištine da ga sprovede, jeste prepreka za još snažnije pritiske (da, moguće je još jače) na Srbiju da prizna secesiju i omogući takozvanom Kosovu članstvo u UN. Sačekajte malo i sa osudom te autokefalnosti makedonske crkve. Uostalom, ako verujete u Boga, a oni koji taj neprijatan čin najviše osuđuju tvrde da veruju i to više i od patrijarha, onda imajte poverenja u to da On vodi i poglavara naše crkve. Ako ne verujete, onda vam te svetinje i nisu svetinje nego samo „spomenici kulture“.