ОЂЕ ШПИЈУНИ

ВЕЛИКА АКЦИЈА ХАПШЕЊА У ЦРНОЈ ГОРИ

Агенција за националну безбедност (АНБ) и специјално државно тужилаштво Црне Горе извели су у четвртак, 29. септембра, „велику акцију“ против „субверзивних шпијунских активности“ у оквиру које је приведено неколико десетина грађана, а ухапшено двоје. Шесторица руских дипломата су протерани због оптужби за шпијунажу

фото: / unsplash
Премијер Црне Горе Дритан Абазовић, који тек што се вратио из САД када је акција „истраге шпијуна“ у Црној Гори спроведена, био је прилично суздржан у оцени операције, не желећи, или бар избегавајући да директно оптужи Москву за шпијунажу. За разлику од њега, министар спољних послова Ранко Кривокапић је прилично еуфорично пропратио „хајку на руске шпијуне“, немајући при томе ни најмању дилему да се субверзивни шпијунски, односно шпијунско-хакерски напад десио и да иза њега стоји званична руска политика. Кривокапић је на седници Владе реко да је у току највеће хапшење руских шпијуна у историји Црне Горе, те да је у односу на величину државе ово једна од највећих, ако не и највећа акција тог типа у некој чланици НАТО-а. Подсећања ради, Агенција за националну безбедност је у другој половини августа изашла са саопштењем да су започети велики сајбер напади на државну инфраструктуру, односно сајтове званичних институција, те да иза свега вероватно стоје руски хакери мотивисани искључиво жељом да се саботира нормално функционисање једне НАТО државе.
Званични Кремљ за сада је одговорио затварањем конзуларног представништва у Подгорици на неодређено време због, како су рекли, „недопустивог и непријатељског понашања црногорских власти“. Из Црне Горе се прилично гласно чује да су Руси и Русија криви за све. Јесу ли и да ли је?

[restrict]

КОЈИ СУ РУСКИ МОТИВИ? Све да су руски хакери заиста извршили нападе на црногорске сајтове и базе података црногорских институција, то никако не значи да званична Москва стоји иза тога. Руски држављани, шта год они били и чиме год се бавили, макар били и осумњичени за високотехнолошки криминал, нису нужно представници своје земље, односно у овом случају нису нужно војници Кремља за тастатурама. Индикативно је и то да у мору обавештења која последњих дана стижу из Подгорице не постоји јасно разграничење случаја шпијунаже на терену и хакерских напада споља, односно не постоје докази о њиховој повезаности.
Наравно, то у датој ситуацији не искључује потенцијалну одговорност Москве, с тим да се она у овом тренутку може третирати тек као потенцијална. Да ли постоји шанса да Русија преко својих безбедносних служби стоји иза удара на „вештачку интелигенцију“ црногорског државног система и да ли постоји шанса да руске дипломате у Подгорици координишу шпијунирање унутар Црне Горе у корист Русије? Да, наравно, да постоји. Ипак, можда је најбоље у тренуцима узавреле утакмице спустити лопту на земљу и на дату ситуацију гледати из што је могуће ширег и рационалнијег угла.
Црна Гора је изузетно мала земља у којој је о питању политичких прилика и неприлика мање-више све познато. Савршено су јасна стремљења свих политичких субјеката, као и опште расположење народа, па нека нарочита шпијунажа не би ли се дознало која птица ком јату лети заиста није потребна. Евентуална подршка и устројавање одређених анти-НАТО струја зарад дестабилизујућег деловања против овакве Црне Горе, уопште не мора да се ради и спроводи с територије Црне Горе. Такође, позиција Црне Горе у НАТО-у је прилично зацементирана, без обзира на начин на који је Подгорица приступила Пакту. Русија сасвим сигурно не гаји илузије о томе да ће покренути неки поступак раздруживања са Северноатланском алијансом, а чак када би се у домену неке теорије то и десило, у контексту свеопштих односа Запада и Русије, рата који бесни у Украјини, питање је колико би то Русији заиста значило. Актуелни тренутак светске политичке сцене отишао је толико далеко да пакао у виду Трећег светског рата са термонуклеарним призвуком озбиљно куца на врата крхког планетарног мира, па је време за постизање неких ситних симболичних поена – прошло. Црна Гора је у овом тренутку, на своју жалост или на срећу, тек ситна и непотребна симболика.

ЕРГЕЛА МРТВИХ ТРОЈАНСКИХ КОЊА Шта је претходних деценија на тлу и о питању Црне Горе учињено – учињено је. Када је ова држава у питању, прошло је време великих идеологија, грабежи за крупним капиталом, изнајмљивања своје територије као попришта сучељавања великих светских играча. Црна Гора није, и неће бити Манила из 1975. године у којој су рукавице укрстили Али и Фрејзер. Копља која су се ломила око Црне Горе на неки начин су спуштена. Можда је руско копље поломљено; можда је на америчко копље окачена победничка застава, али чини се да је и за Русе и за Американце Црна Гора, с две различите присутне емоције, бар на дуже време стављена ad acta. И чини се да баш такво стање најмање одговара неким политичким актерима у ЦГ. Губитак важности у очима великих Црну Гору приморава, да се хтела то или не, окрене себи и својим проблемима. Огромна стопа мита и корупције, по извештајима Европске комисије чак и највећа међу свим државама кандидатима. Непотизам, страначко запошљавање, политичка контрола правосуђа, набујала снага криминалних кланова, магловит пут у Европску унију, неизвестан – поготово о питању финансијског преживљавања и путника и крајњег одредишта, стављају црногорску политичку елиту на стуб срама пред властитим народом са обавезом да одговори на низ питања… Зашто је у Црној Гори све распродато? Зашто Црна Гора нема снаге да се избори својим системским и друштвеним аномалијама? Зато се америчке и европске паре претходних 15 година нису паметније трошиле? Зашто је црногорско приморје постало луксуз и за саме Црногорце? Зашто је у Црној Гори мало шта остало црногорско – од фирми, природних ресурса до јахти у маринама, и зашто се упркос томе и даље тешко или недовољно добро живи? У таквој констелацији ствари много је лакше продавати угроженост и фингирати ситуацију у којој се Црна Гора под налетом „злих Руса“ грчевито бори за опстанак свог суверенитета и западних вредности. Просто речено, Американци ће пристати да и убудуће упумпавају доларе у ЦГ, само ако поверују да Русија, али и Срби и СПЦ озбиљно угрожавају њихову позицију у Подгорици. Зато и не чуди што су две стране на црногорској политичкој сцени на различите начине реаговале на наводну руску саботажу.
Не доводећи у питање НАТО и ЕУ будућност Црне Горе, Абазовић примарно верује да ЦГ треба да буде окренута себи и идеји о „чишћењу свог дворишта“ и прилично је мирно пропратио читаву ствар, чак и не упирући експлицитно прстом у Москву. Насупрот њему Кривокапић, али и председник Ђукановић (формално раздвојени) са никад већом дозом радости изашли су пред јавност тврдећи малтене да је Црна Гора постала изоловани департман украјинског ратишта. Наравно, тако нешто не чуди. И један и други (Кривокапић и Ђукановић) ту су где јесу и биће ту где јесу докле год буду успешно Западу продавали причу о угрожености Црне Горе од руског (али и српског) утицаја, и причу о себи као о јединим заштитницима и браниоцима ЕУ и НАТО вредности у Црној Гори. Алтернатива томе су политички заборав, политичка маргина, а врло вероватно и оптуженичка клупа – која као потенцијални епилог слути решетке.
Тројански коњи су одавно мртви у Црној Гори. Остао је самар нагомилан реалним домаћим проблемима и домаћи магарац, чија су кичма, воља и жеља да се успе уз планину прилично дискутабилног квалитета.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *