NIKADA TE NISAM SIT, KAFANO!

DNEVNIK POZORIŠNOG KRITIČARA

Ono što je Vito Taufer odlično postavio, adaptatori Edipa Vesna Radovanović i Marko Manojlović dobro „raspisali“, a Milan Marić i Nataša Ninković uverljivo predstavili, jesu istinita i iskrena ljubav i fizička privlačnost. Pa se posle okretanja iz sreće u nesreću sve ispostavlja još drastičnije

Posle frenetičnog uspeha filma Toma, o magičnoj zavodljivosti kafanske muzike i poezije, u kojoj se peva o najtužnijim jadima, Srbija je, pre neki dan, dobila i jedan kafanski hit, s mesta, gde mu se najmanje nadala – s Velike scene „Ljuba Tadić“, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, poznatog po svom uglađenom repertoaru. Doduše, znao je Jagoš Marković da stavi dert i narodnjake u svoje predstave, poslednji put u Simovićevo Čudo u Šarganu, ali je to drama koja se i događa u kafani „Šargan“, pa tako, ma kako nam bilo preko glave Markovićevih improvizacija na temu subkulture, ovo je bilo dopušteno.
Junak najnovijeg kafanskog hita, unikatnog, u svakom pogledu, nisu više ni Cmilja, ni Gospava, nego tebanski car Edip, mlad, jak i strastan čovek, koji, u društvu sa ljubljenom mu suprugom Jokastom, radije vlada iz obližnje kafanice, nego iz svog dvora, gde ga je antički dramatičar smestio onomad, u petom veku pre naše ere. Ali da se ogradimo odmah – Edip, u režiji Vita Taufera, slovenačkog reditelja, ne počinje u kafani, iako se u njoj, kao sve fatalne strasti, završava. Prvo Edip, na konferenciji za medije, poziva pridošlog Kreonta, visokog državnog zvaničnika, i brata njegove ljubljene, da kaže šta im to Apolon poručuje, kako da se Teba reši kuge, koja ih desetkuje. Da se nađe krivac, kaže Kreont, koji je pre iha-ha ubio bivšeg cara Tebe Laja i koji se, umesto njega, popeo na presto, pa se i oženio njegovom udovicom, ne znajući da mu je Laj bio otac, a njegova žena majka. Tu, kod Vita Taufera, pametuje i pravoslavno sveštenstvo, koje uslužno skače na noge, da ustupi mesto Kreontu. E, kaže Edip u mikrofon, ne bio ja koji jesam ako ne otkrijem i kaznim krivca za to nedelo i za današnju pošast tebansku!
I onda – uz odličnu južnjačku živu muziku, i izvrsnog (malo je reči!) pevača, prisustvujemo kafanskoj tragediji, u kojoj, sve lumpujući sa Jokastom, Edip načuje da je živ svedok Lajevog ubistva i traži da se on privede na „informativni razgovor“.
Šta reći!

Jede se, pije se, vrcka se, dižu se ruke u vazduh, Sofoklov Horovođa (hor je u antici glas naroda), kafandžija, banči sa najdražim gostom, jede se prasetina rukama i zlatnim (valjda) priborom, dok, u zao čas, ne pristigne, ljut kao guja što ga se cima, slepi prorok Tiresija, i to u crvenim cipelama na visoku štiklu! Nema tu više nadgornjavanja polova, ko bolje zna, vrač ili vračara! Kaže Tiresija pomenuto – i ode! Mučeni Edip se trudi da ne prihvati očigledno, da je on taj krivac, da je ubio Laja (jer mu se preprečio na uzanom planinskom putu) i da je ljubljena Jokasta njemu i žena, i majka… Muzika ne prestaje, pesma se za pesmom niže, lepe se šuške na Edipovo čelo, on naručuje i penje se u zanosu na stolicu, Jokasta shvata da je sve gotovo i odlazi, uz jauk „Teško tebi, nesrećniče!“… Dolazi nekadašnji svedok ubistva, poziva se na pastira kome su dali okovano dete iz dvora, sa naredbom da ga uništi, zbog proročanstva da će ubiti oca i… Dalje je istorija drame i pozorišta i danas mnogo pominjan Edipov kompleks, koji eto, iz te kafane vuče korene.
Ko ne zna Vita Taufera, poverovao bi mu da je, bežeći od jeftine političke aktuelizacije, sačinio predstavu koja udara na sva čula. Ali pre mnogo godina, u Marselju, na Skupštini našeg tadašnjeg Internacionalnog instituta za mediteransko pozorište, IITM, sreli smo se s Vitom, predstavnikom Slovenije, a Hrvatsku je koordinirao Ivica Buljan. Sve vreme zasedanja Vito je spavao, ili se pravio da spava, poručujući se da ne prati lako raspravu na francuskom. Kada su ga, vikom, probudili, progovorio je na odličnom francuskom, analizirajući sve dotad rečeno. Takav je to čovek. Gledali smo njegove predstave na Bitefu, gde su i pobeđivale, očarani Snom letnje noći, u kojoj se baje i čara balama, koje cure na pod… Originalan, darovit, duhovit, Taufer je izabrao kafanu kao atinski Areopag, brdo, gde se sudilo Orestu, za ubistvo majke Klitemnestre. Kafana je na ovim prostorima mesto ispovesti i surove iskrenosti, i tu „nema laganje“, a u njoj se i peva, i pije, i bije (vlast je malo „propitala“ pastira, femkao se da prizna), ali i umire, od slomljenog srca, izgubljenih ideala, strašnog greha, ili od sopstvene ruke. Jokasta se ubila, javlja kelner (kod Sofokla Glasnik iz dvora), a Edip je njenom iglom za kosu izvadio sebi oba oka. Vidimo ga, shvatamo stravičnu tragediju, dolazi Kreont, da se šepuri…
E, sad.
Kako ovo nije pozorišna kritika u užem smislu, nego Dnevnik pozorišnog kritičara, prošlo je, do sada, bez pominjanja imena. Sad je vreme, kao u svakom krimiću, na šta ova predstava najviše podseća, da se otkriju aduti.
Milan Marić Edipa igra vrlo dobro, sa odličnom transformacijom „iz sreće u nesreću“, što bi rekao Učitelj, Aristotel. I njegova lumperajka, i postepeno saznavanje da je baš on taj krivac su stvarni i impresivni. Nataša Ninković je Jokasta, elegantna i zaljubljena, ali malo sumnjičavija od muža/sina, no, baš neobično, ni ona se ne doseti odmah šta je u pitanju. Ono što je Taufer odlično postavio, adaptatori Edipa Vesna Radovanović i Marko Manojlović dobro „raspisali“, a Marić i Ninkovićeva uverljivo predstavili, jesu istinita i iskrena ljubav i fizička privlačnost. Pa se posle okretanja iz sreće u nesreću sve ispostavlja još drastičnije. Bojan Dimitrijević je proroka Tiresiju odigrao duhovito i uvrnuto, kako Dimitrijević inače igra, ovoga puta i sa simpatičnom fizičkom radnjom, hodanja na štiklama. Ljudi iz naroda, seljak i pastir bili su koloritni u tumačenju Zorana Cvijanovića i Nebojše Ljubišića. Miloš Samolov je Horovođu / Gazdu kafane otplesao u ritmu južnjačkog derta, sa odličnim narodskim upadicama na račun Edipove sumnjičavosti. Joakim Tasić je Kelnera/Glasnika iz dvora prikazao kao prostodušnog momka, udivljenog prisustvom istorijskom događaju.
Posebnu pažnju zaslužuje muzika u Tauferovoj/Edipovoj kafani (scenograf Lazar Bodroža, kostim Maria Marković Milojev). Muziku, koju su komponovali, ne skinuli sa kafanskih repertoara Robert i Aleksandar Pešut, uživo su izvodili Darko Golić (kontrabas) i Luka Lopičić (harmonika). Uz gitaru i bez nje pevao je, maestralno, Marko Radojević.
Pa, izvolite, pozorišna publiko!
Ko ne zna Sofoklovu tragediju Edip, koju je Aristotel u spisu O pesničkoj umetnosti proglasio za „savršenu“, neće mnogo saznati o antici na sceni. Ali saznaće dobre stvari – da se moralni problem razrešava junački, ili kukavički.
A kafana priznaje samo junake, i zato je večna.

Sofokle EDIP Reditelj: Vito Taufer Adaptacija: Vesna Radovanović, Marko Manojlović Dramaturg: Vesna Radovanović Scenograf: Lazar Bodroža Kostim: Maria Marković Milojev Kompozitori: Robert Pešut i Aleksandar Pešut Premijera: 17. septembar, Scena „Ljuba Tadić“