MISIJA: OBNAVLJANJE SMISLENOG PORETKA

FILOZOFSKI SMISAO NAŠE SPECIJALNE OPERACIJE

Svest o fundamentalnoj konačnosti ljudske istorije omogućava Rusiji da nastupa u ulozi Katehona, tj. veoma posebnog aktera u ljudskoj istoriji, obdarenog misijom da sačuva svet od survavanja u provaliju, od koga zavisi ishod cele istorije

Piše Andrej Korobov – Latincev

Kao što naš prostor zahteva posebnu ontologiju koja bi omogućila da se sagleda i osmisli čitavo evroazijsko prostranstvo – šuma, stepa, imperijalnost itd. – tako i naše istorijsko vreme postavlja zahtev za dubinskom istoriozofijom, koja ne bi samo davala tumačenje onoga što se dešava ili prognoze o tome šta treba da očekujemo, nego i sagledavala suštinu istorije kao takve, njen smer, smisao i krajnji cilj. Naravno, na formiranje ove crte naše filozofije uticao je i hrišćanski model vremena, koji je linearan i teži finalu. Ovo stremljenje kraju, u kome će se naći vrhunski smisao svih naših puteva-iskušenja i dati poslednje otkrovenje, svojstveno je ruskom narodu u celini, a ne samo ruskoj istoriozofiji kao stručnoj filozofskoj disciplini. Eshatologizam je veoma ruska stvar, koja je teško razumljiva ne samo zapadnjacima već i našim istočnim susedima. Setite se, kod Andreja Platonova u „Čevenguru“:
– Možete li mi reći nešto o njihovoj ideologiji, molim vas!
– Nemaju je – reče predsednik komisije. – Čekaju smak sveta…
– Zar im niste rekli da bi smak sveta sada bio kontrarevolucionaran potez?

U stvari, ovaj naš ruski eshatologizam, koji je izrazito neshvatljiv i kolektivnom Zapadu (čvrsto ukorenjenom u ovozemaljskom postojanju sa njegovim zadovoljstvima i udobnošću) i našem Istoku (ovde mislim na narode koji naseljavaju našu Rusiju-Evroaziju) – upravo taj naš eshatologizam obdaruje Rusiju imperijalnom svešću Katehona i omogućava joj da okupi ceo naš evroazijski kosmos i odbrani svoje interese pred kolektivnim Zapadom i ostatkom sveta uopšte. Upravo svest o fundamentalnoj konačnosti ljudske istorije omogućava Rusiji da nastupa u ulozi Katehona, tj. veoma posebnog aktera u ljudskoj istoriji, obdarenog misijom da sačuva svet od survavanja u provaliju, od koga zavisi ishod cele istorije.
Evroazijska istoriozofija ni najmanje ne protivreči ontologiji Imperije; naprotiv, one su u velikoj meri kompatibilne, te čine holističko razumevanje hronotopa Evroazije u njegovom odnosu prema univerzalnom ljudskom makronarativu. Jedinstvo i raznolikost evroazijskog kosmosa obezbeđuje ruska istorijska svest, koja kao najvažniji element uključuje odgovornost za sudbinu celog sveta.

Berđajev je pisao da su Rusi utoliko više nacionalni što su manje nacionalistički nastrojeni. Težeći isključivo sopstvenim nacionalnim ciljevima, Rusija prestaje da bude Rusija, takav je to paradoks. Rusija ispunjava svoje čisto nacionalne zadatke samo kad sledi univerzalne zadatke. U stvari, univerzalni zadaci su naši nacionalni zadaci. Narodi Evroazije nas prate jer nas vide kao sprovodioca neke više pravde, obnovitelja kosmičkog poretka. Upečatljiv primer za to je Donbas. Burjati, Kalmici, Baškiri, Čečeni i Belorusi su se odazvali pozivu samo zato što su u ovom pozivu osetili nešto univerzalno, a to je upravo poziv da se suprotstavi svetskoj nepravdi i uspostavi ispravan poredak stvari.

Značaj naše specijalne operacije u svetskim razmerama nije ograničen samo na to što mi vraćamo svoje istorijske zemlje, iako je to sasvim tačno: mi zaista vraćamo svoje iskonske teritorije. Ali u isto vreme radimo nešto mnogo više od lokalne nacionalističke iredente. Mi ostvarujemo veliku rusku korekciju imena, dovodimo stvari u sklad s njihovim pravim likom. Shodno tome, Specijalna operacije se ne odvija samo na teritoriji državne tvorevine zvane „Ukrajina“, već na mnogo široj teritoriji, uključujući i teritoriju Rusije, uključujući i prostor noosfere. Borimo se ne samo protiv ukrajinskog neonacizma, borimo se protiv planetarne nepravde, od koje je svet smrtno umoran.
Nekim domaćim pristalicama ruskog nacionalizma možda se neće dopasti ovi argumenti o Evroazijskom carstvu, Katehonu i njegovim univerzalnim zadacima. Za njih je SVO mnogo manjeg obima, svedena na prostu iredentu. U ovom slučaju, to se savršeno uklapa u zapadnu paradigmu nacionalizma (a nacionalizam i nema drugu paradigmu, pošto je upravo on zapadni izum, kao i sama nacija). Samo što sad sam Zapad poriče ovo tumačenje, zasnovano na sopstvenoj teoriji, i to ne samo zato što ima dvostruke standarde u odnosu na nas već prvenstveno zato što nas ne posmatra kao naciju i kao običnu državu. Zapad na nas gleda kao na civilizaciju čije vrednosti duboko mrzi. Dakle, trebalo je da su naši nacionalisti već posumnjali da nešto nije u redu s njihovim shvatanjem onoga što se dešava. Međutim, oni nastavljaju da insistiraju na svome, sužavajući obim onoga što se dešava i na taj način poričući (možda nesvesno, ne shvatajući šta rade) najkarakterističniju osobinu ruskog čoveka – njegovu univerzalnu odgovornost, njegovo mahinalno osećanje odgovornosti za ceo svet.
Upravo zato tumačenje Specijalne vojne operacije ni u kom slučaju ne treba prepustiti na milost i nemilost našim domaćim nacionalistima. Jer buduća strategija (politička, ekonomska, etička itd.) našeg rada na oslobođenim teritorijama zavisiće od toga kako se tumači smisao SVO: sa čime smo došli i šta nameravamo da radimo, šta će se graditi na mestu uništenog (mislim na demontažu ukrajinskog neonacističkog režima). Od ovog tumačenja zavisiće ne samo budućnost Ukrajine već i budućnost Rusije. Uveren sam da je to budućnost velike svetske sile, a ne jedne od mnoštva nacionalnih država uređenih po ugledu na zapadne (sa svim posledicama koje iz toga proističu).

(Novoeurasia.com; prevod Ž. Nikčević)