МИСИЈА: ОБНАВЉАЊЕ СМИСЛЕНОГ ПОРЕТКА

ФИЛОЗОФСКИ СМИСАО НАШЕ СПЕЦИЈАЛНЕ ОПЕРАЦИЈЕ

Свест о фундаменталној коначности људске историје омогућава Русији да наступа у улози Катехона, тј. веома посебног актера у људској историји, обдареног мисијом да сачува свет од сурвавања у провалију, од кога зависи исход целе историје

Пише Андреј Коробов – Латинцев

Као што наш простор захтева посебну онтологију која би омогућила да се сагледа и осмисли читаво евроазијско пространство – шума, степа, империјалност итд. – тако и наше историјско време поставља захтев за дубинском историозофијом, која не би само давала тумачење онога што се дешава или прогнозе о томе шта треба да очекујемо, него и сагледавала суштину историје као такве, њен смер, смисао и крајњи циљ. Наравно, на формирање ове црте наше филозофије утицао је и хришћански модел времена, који је линеаран и тежи финалу. Ово стремљење крају, у коме ће се наћи врхунски смисао свих наших путева-искушења и дати последње откровење, својствено је руском народу у целини, а не само руској историозофији као стручној филозофској дисциплини. Есхатологизам је веома руска ствар, која је тешко разумљива не само западњацима већ и нашим источним суседима. Сетите се, код Андреја Платонова у „Чевенгуру“:
– Можете ли ми рећи нешто о њиховој идеологији, молим вас!
– Немају је – рече председник комисије. – Чекају смак света…
– Зар им нисте рекли да би смак света сада био контрареволуционаран потез?

У ствари, овај наш руски есхатологизам, који је изразито несхватљив и колективном Западу (чврсто укорењеном у овоземаљском постојању са његовим задовољствима и удобношћу) и нашем Истоку (овде мислим на народе који насељавају нашу Русију-Евроазију) – управо тај наш есхатологизам обдарује Русију империјалном свешћу Катехона и омогућава јој да окупи цео наш евроазијски космос и одбрани своје интересе пред колективним Западом и остатком света уопште. Управо свест о фундаменталној коначности људске историје омогућава Русији да наступа у улози Катехона, тј. веома посебног актера у људској историји, обдареног мисијом да сачува свет од сурвавања у провалију, од кога зависи исход целе историје.
Евроазијска историозофија ни најмање не противречи онтологији Империје; напротив, оне су у великој мери компатибилне, те чине холистичко разумевање хронотопа Евроазије у његовом односу према универзалном људском макронаративу. Јединство и разноликост евроазијског космоса обезбеђује руска историјска свест, која као најважнији елемент укључује одговорност за судбину целог света.

Берђајев је писао да су Руси утолико више национални што су мање националистички настројени. Тежећи искључиво сопственим националним циљевима, Русија престаје да буде Русија, такав је то парадокс. Русија испуњава своје чисто националне задатке само кад следи универзалне задатке. У ствари, универзални задаци су наши национални задаци. Народи Евроазије нас прате јер нас виде као спроводиоца неке више правде, обновитеља космичког поретка. Упечатљив пример за то је Донбас. Бурјати, Калмици, Башкири, Чечени и Белоруси су се одазвали позиву само зато што су у овом позиву осетили нешто универзално, а то је управо позив да се супротстави светској неправди и успостави исправан поредак ствари.

Значај наше специјалне операције у светским размерама није ограничен само на то што ми враћамо своје историјске земље, иако је то сасвим тачно: ми заиста враћамо своје исконске територије. Али у исто време радимо нешто много више од локалне националистичке иреденте. Ми остварујемо велику руску корекцију имена, доводимо ствари у склад с њиховим правим ликом. Сходно томе, Специјална операције се не одвија само на територији државне творевине зване „Украјина“, већ на много широј територији, укључујући и територију Русије, укључујући и простор ноосфере. Боримо се не само против украјинског неонацизма, боримо се против планетарне неправде, од које је свет смртно уморан.
Неким домаћим присталицама руског национализма можда се неће допасти ови аргументи о Евроазијском царству, Катехону и његовим универзалним задацима. За њих је СВО много мањег обима, сведена на просту иреденту. У овом случају, то се савршено уклапа у западну парадигму национализма (а национализам и нема другу парадигму, пошто је управо он западни изум, као и сама нација). Само што сад сам Запад пориче ово тумачење, засновано на сопственој теорији, и то не само зато што има двоструке стандарде у односу на нас већ првенствено зато што нас не посматра као нацију и као обичну државу. Запад на нас гледа као на цивилизацију чије вредности дубоко мрзи. Дакле, требало је да су наши националисти већ посумњали да нешто није у реду с њиховим схватањем онога што се дешава. Међутим, они настављају да инсистирају на своме, сужавајући обим онога што се дешава и на тај начин поричући (можда несвесно, не схватајући шта раде) најкарактеристичнију особину руског човека – његову универзалну одговорност, његово махинално осећање одговорности за цео свет.
Управо зато тумачење Специјалне војне операције ни у ком случају не треба препустити на милост и немилост нашим домаћим националистима. Јер будућа стратегија (политичка, економска, етичка итд.) нашег рада на ослобођеним територијама зависиће од тога како се тумачи смисао СВО: са чиме смо дошли и шта намеравамо да радимо, шта ће се градити на месту уништеног (мислим на демонтажу украјинског неонацистичког режима). Од овог тумачења зависиће не само будућност Украјине већ и будућност Русије. Уверен сам да је то будућност велике светске силе, а не једне од мноштва националних држава уређених по угледу на западне (са свим последицама које из тога проистичу).

(Novoeurasia.com; превод Ж. Никчевић)