Стево Лапчевић – УСТАШЕ, А НЕ НЕМЦИ, ОДГОВОРНИ ЗА 95 ОДСТО ЖРТАВА (други део)

Стево Лапчевић је истраживачки рад о геноциду у Срему отпочео серијом новинских и публицистичких чланака, објављених у Сремским новинама, на интернет-порталу Стање ствари и другде. Писао је о масакру у селу Лежимир, који су крајем новембра 1943. године починиле немачке снаге у сеоској цркви, страдању Српске цркве на овом подручју и посебно опсежно о националним односима у Сремској Митровици после Првог светског рата који су били обележени напетостима између Хрвата и Срба. Ово је други део разговора с њим.

Поред Срба, усташке власти су прогониле и становништво јеврејске и ромске народности. Како су текли Холокауст и Порајмос на подручју Срема?
Роми су истребљивани без икакве селекције и без икаквих пописа. Јована Тривуновић, која је са мном приредила „Споменицу“, сада ради одличан рад „Сондирање геноцида – страдање митровачких села у 1942. години“. Користећи доступне пописе изводи статистику о убијеним Сремцима у 1942. години. До сада се геноцидом у Срему нико није бавио на тај начин и резултати су веома подробни. Јована прецизно разврстава жртве по годинама, полу, националности, месту уморства, починиоцима, па се јасно види да је о Ромима вођено најмање бриге, да су страдавали у рацијама и насумичним провалама усташа у село. Листом, они су убијани у Јасеновцу током читавог рата. Занимљиво је напоменути и то да је Јована јасно показала да су егзекутори у 95 посто случајева у Срему биле усташе, што је важно, ако се узме у обзир наратив да су убице махом били Немци, што је, сматрам, служило након рата као основ за њихово протеривање. На тај начин, они су, били криви или не, платили цех усташког геноцида. То не значи да мислим да је требало Хрвате протерати, већ да је југословенска логика налагала скретање фокуса.
Што се Јевреја тиче, митровачка заједница није била велика, до 200 лица, што је последица касног насељавања, сходно чињеници да су бечке власти браниле њихово насељавање у Граници. Па ипак до краја 1942. њих више нема, баш као ни синагоге која је срушена већ 1941, али је коначно уклоњена у трагичној „Томићевој“ години. Тим питањем се код нас последњих година баве кустос Ненад Радмановић и историчар Миљан Гарчевић и надам се да ћемо ускоро имати више података. Можда би било корисно споменути и то да је у кући најутицајније јеврејске породице Флајшман, по њиховом истребљењу, било смештено једно од најозлоглашенијих мучилишта за Србе у Митровици. Такође, прошле године смо на месту на којем се налазила синагога поставили спомен-плочу, чиме је Град одао почаст овој заједници.

Који су били облици отпора Митровчана усташком режиму?
Како су националисти били склоњени, убијени, затворени, под присмотром то су носиоци отпора, након напада Немачке на СССР отпор предводе комунисти. Отпор је био оружан, а његови носиоци су били Фрушкогорски и Подунавски одред, те Босутска чета. За људима под оружјем долазила је позадина. Практично сва митровачка села била су позадина. У њима су се борци скривали, зимовали, ту се спремала храна, прикупљала свака врста помоћи. Анализа колегинице Тривуновић и у том смислу открива сјајне податке. Наиме, она села која су била на првој линији, попут Сремске Раче, Босута, Лежимира, Дивоша, дала су највише жртава, села која су била у позадини или на раскршћу комуникација значајних за обе стране, окупаторску и партизанску, дала су знатно мање жртава. Ту мислим на Манђелос, Кузмин, Мартинце и Велике Радинце. Исто важи и за села која су била далеко од Фрушке горе, Дунава и Босута, попут Лаћарка, из којих је тешко било организовати активни и стални отпор. Села у којима су Немци чинили већину или их је било у значајној мери, као што су Гргуревци и Чалма, била су мирнија. Ипак, постоје и неки изузеци, попут Гргуреваца који су 1942. претрпели можда највећи злочин, када је почетком јуна у једном дану убијено 206 лица. Ово село је изузетак јер је одмазда дошла након непотребног инцидента у којем су партизани убили двојицу Немаца-цивила у винограду.
У отпору су, дакле, учествовали сви, на све могуће начине. Постоји сведочанство из Лежимира, из 1943, када су мештани, сељаци, направили блокаду тенковима. Наиме, чекајући да се партизани повуку, Лежимирци су на пут истресали грање, намештај, воловска кола, све што су могли, сакрили се иза њих и чекали борбу. Људи су просто штитили једни друге, своје ближње, браћу, сестре… Ту се борба за биолошки опстанак не може одвојити од револуционарних циљева. У томе је на неки начин лепота устанка у Срему, али и невоља.

У Срему је прогон доживела Српска црква, укључујући и бројне фрушкогорске манастире. Каквим подацима располажете?
Црква је, као што смо рекли, укинута и покушало се са стварањем ХПЦ, али није било резултата, па су светиње биле или дословно закључане или су као и у Великом рату служиле као стоваришта и магацини. Интересантно је споменути да је митровачки Саборни храм први пут откључан и очишћен 1943. и то од стране Шкурових козака који су Митровчанима Србима остали у лепом сећању, али су зато по Фрушкој гори учинили зверства слична онима која су иза себе остављале усташе.
Што се манастира тиче, они су већ на почетку рата стављени под посебну „комесарску“ управу која је пљачкала имовину и односила је у Загреб. Иконе, сасуди, књиге и други вредни предмети ношени су ако не директно Павелићу на поклон, а оно у загребачки музеј. Неки од њих су након рата враћени, али се већини ни данас не зна трага. О томе је доста писао сјајни Динко Давидов.
Ђаковачки бискуп Антун Акшамовић је у неколико наврата покушао да неке манастире, међу којима и Раваницу у којој су се чувале мошти кнеза Лазара поклони капуцинерима, али страх од партизана је учинио своје, па се од тога одустало. У манастирима људи су мучени, убијани, а скупа са њима страдавало је и монаштво. Пошто су опустели, неки од њих, као Бешеново, Кувеждин, Шишатовац, Ђипша и други, постали су средишта партизанског отпора, па је неко време у њима радила и производња бомби.
Што се тиче моштију, усташе нису показивале превише интересовања, али јесу у неколико наврата желели да униште мошти кнеза Лазара, што се није десило захваљујући интервенцији Недићеве владе у Београду. Коначно, готово да нема манастира на Фрушкој гори а да није био оштећен. Некима су уништени конаци и помоћни објекти, некима цркве, а неки, попут Бешенова, срављени су са земљом.
Паралелно са овим процесом покушавало се и с покрштавањем, али ни то није дало значајније резултате, пошто су Сремци одбијали позиве. Можда ће бити занимљиво напоменути да је једна од првих наредби усташких власти у Митровици била она о забрани истицања ивањског цвећа, јер се тиме вређала римокатоличка вера. Такође је забрањено и прослављање значајнијих празника, што се није у потпуности поштовало. Остало је забележено и то да су у зиму 1942. бешеновачки партизани упали у село уз рафале и повике „Христос се роди“ честитали Божић. Православље је тако постало и израз ината, бунта, без обзира на то шта Маркс и Енгелс говорили о Богу.
Када се говори о страдању Сремаца у Другом светском рату, увек је на уму име великог сликара Саве Шумановића. Међутим, поред Шумановића, у Срему је страдао још један сликар и духовник – свештеномученик Рафаило Момчиловић. Код реконструкције њихових последњих дана у публицистици и литератури постојале су различите недоумице. Да ли је историјска наука ставила тачку на расправе о њиховом страдању?
Колико је мени познато то питање је још увек отворено. И то важи и за Саву. Често се може чути да су му руке биле ломљене, сечене, али података који то могу да потврде нема, пошто Шумановић никада није ексхумиран. Истакао бих да Срем у мору трагичних понављања има и ово, сликарско. Наиме, 1914. угарске власти су у Петроварадину стрељале сликарку Даницу Јовановић из Бешке. Она је као истакнути српски родољуб ухапшена 10. септембра и по кратком поступку, попут суђења Томићевог апарата, пресуђена и 12. септембра стрељана.


Друга ратна година у Срему обележена је акцијом Виктора Томића – опсежног прогона српског становништва изведеног пре равно осамдесет година.
То је пре био покољ. Јер како другачије назвати уморство и слање у логоре готово 10.000 лица, листом Срба, највећим делом цивила, међу којима има и на стотине деце узраста од нула до девет година. Свој пир Томић је започео у Вуковару 10. августа, а наставио га у Митровици у коју је дошао две недеље касније. Из Митровице је отишао 10. септембра и то након што је у градској гостионици са својим сарадницима направио теревенку, да прославе добро одрађен посао.
Колико је све то трагично било можда најбоље говори једно сачувано сведочанство, опис саме ликвидације. Наиме, убиства су се дешавала у вечерњим сатима, па до дубоко у ноћ. Из правца Казнионе мученици су вожени плавим аутобусима које је Томићу за ту прилику доделила загребачка општина. При поласку, стражари би испалили светлећи метак, што је био знак ликвидаторима да почну с припремама. Током транспорта страдалници су били мучени, да би на крају били избачени на пут без повратка. Дуж трасе од неколико стотина метара стајале су усташе и домобрани с попаљеним црвеним бакљама. Пошто би дошли до раке, специјални одред усташа, назван „јамари“ брижно би распоређивао жртве, како не би дошло до „непотребног“ нагомилавања у јамама.
Жртва би се наместила и уследила би паљба. И тако неколико пута. Пошто се јаме напуне, јамари би ускакали и ножевима убијали оне који су још увек давали знаке живота. Након тога су им неретко засецали руке и кроз отворе провлачили прсте како би их развукли по јами и тако спремили место за следећу групу. На крају „обављеног посла“ жртве су заливане кречом и тако укруг. Само у једном дану, 3. септембра, убијено је по сведочанствима 800 лица.

Драгинац, Краљево, Крагујевац. Топовске шупе, Бањица, Јајинци. То су топоними за које везујемо страдање у устаничкој Србији 1941, односно окупираном Београду. Како изгледа сремска топографија злочина? Постоје ли градска места чије име има снажно асоцијативну снагу на усташке злочине, чак и особама слабије упућеним у историјска збивања?
Мислим да је важно пре свега рећи да се Срем ставља у други план када се говори о страдању Срба у Другом светском рату. Обично се мисли „а то су Војвођани, шта су они па ратовали“. Имате и ону ружну „шалу“ према којој је Лали у рату било најтеже кад се најео шунке „а Швабе заузеле бунар“. Међутим, није то баш тако лако и смешно било. Пре би се могло рећи да је страшно и тужно. С друге стране, Срем се запоставља и када се говори о НДХ, па се фокус усмерава ка Лици, Банији, Херцеговини… Не мислим да је то лоше, али је Срем платио високу цену своје слободе и свог српства.
О томе сведоче Сајмиште, Вуковар, Дудик, Казниона, Флајшманов подрум, Кустодија, Елцов магацин, Православно гробље у Сремској Митровици са кога је ексхумирано преко 2.500 мученика. Поред тога, сваки манастир је место страдања, у лежимирској цркви је убијено 100 људи у једном дану, од чега 15 деце до 10 година. Поново од стране усташа. Ханџар дивизија је 1944. у Сремској Рачи и Босуту направила покољ убивши готово 500 људи током два дана. На ово треба додати и велику офанзиву на Фрушку гору, када је у акцији „Боровски“, непосредно по покољу на Козари, учествовало 19.000 немачко-хрватских војника.
Током Великог рата села уз Саву и Дунав била су дословно сатирана. Овде, између Саве и Дунава страдање је део свакодневног живота. Топонима свакако не недостаје, али недостаје оних који ће се бавити њима.


Свако трауматично искуство једне заједнице подразумева дуготрајни и вишеслојни одговор на преживљена искуства. Како су, по окончању рата, разрешени дубоко поремећени национални односи? Етничка структура простора је унеколико промењена. Да ли су у питању биле одмазде за почињене злочине?
Било је судских процеса који су завршени ликвидацијом носилаца усташких власти. А… било је и одмазда. Оне су ушле у критичну фазу када су се у град спустили партизани са Фрушке горе, што је било и очекивано. Због тога су у град долазиле поједине далматинске партизанске јединице, како би чиниле тампон-зону. Данас се говори о неколико локација у граду на којима се још налазе кости побијених 1944–1945.
Посебно тешко су прошли Немци који су, као што смо већ споменули, по мом суду, сносили последице и за оно што су учинили и за оно што нису. Да ствар буде још гора, добар део њих је убијен или протеран потпуно невин, на исти начин на који су рецимо током рата страдавали чланови партизанских породица.
Многи Немци који су остали у Митровици касније су се претапали у Хрвате да би се сачували, што је парадокс, ако се узме у обзир раније изнет податак да су усташе у Срему вршиле геноцид, па тек за њима и Немци. Али шта се ту може, идеја „братства и јединства“ је одрадила своје, а како се то завршило, видели смо пре три деценије, када је, нажалост Срем поново био место разарања. За многе Сремце Вуковар је поново постао стратиште и то је потпуно несхватљиво: три пута у једном веку једна те иста места постају пећнице које гутају Србе Срема…

Како се развијала култура сећања у првим послератним деценијама?
Све до педесетих на Православном гробљу су уредно одржавани парастоси за убијене, а на Видовдан је служен помен за све Србе убијене од Косовског боја до те године. Први споменик који је постављен на месту Томићевог покоља био је камени крст који и данас стоји.
Почев од педесетих наратив се мења, а са њим и начин обележавања. Парастосе смењују безличне комеморације, које су настављене и након што је Богдан Богдановић направо спомен-комплекс који и данас стоји. Што је време више пролазило, то је обележавање постало све усиљеније, да би деведесетих све пало у прашину. Сам комплекс је био запуштен, а обновљен је 2012. Сваке године служи се парастос, али је број Митровчана који долазе срамотно мали. Ове године ситуација је другачија, али сумњам да ће тако остати и наредне.
Сада, осамдесетак година после спомињаних догађаја, намећу се, међутим, питања на које се, пословично, дају генерацијски одговори: како се сећати? У епохи цинизма неки би додали и: зашто се сећати? Шта предстоји новој генерацији истраживача и јавних делатника да уради на чувању достојног сећања на сремске жртве? На чему се сада ради? Какво је – и какво би требало да буде – њихово место у српском саморазумевању у првим деценијама 21. века?
Како се сећати – онако како доликује. Колегиница Јована и ја смо управо зато допунили и поново јавности на увид дали Јованову „Споменицу“. Мислим да смо обавезни да знамо имена жртава, неколико речи о њима, али и о џелатима. Сва та безлична нагваждања су постала неподношљива и ружна, баш као и стало спочитавање да причом о сопственом страдању ми постајемо ти који „буде духове“. Па чак и да је тако, шта ми ту можемо, постоје неки духови који нису смели заспати. То није наш проблем. Мене ни најмање не дотиче како ће хрватска заједница реаговати на оно што радим. Боље би било да реагују на оно што је највећи део исте радио по Срему између 1941. и 1945. Да није било тога, сада не бих причао ово што причам. Заиста се трудим да идем ка истини, да разумем, пропагандом се не бавим.
Зашто се сећати – зато што то дугујемо онима на којима почива Сремска Митровица, онима кроз чије очне дупље ничу булке, сунцокрети, кукуруз, жито… Зато што тако показујемо да смо људи и да смо спремни да се одупремо цинизму о којем говорите.
Младим истраживачима су коначно руке одвезане. У фонду Музеја Срема могу се пронаћи казнени листови, огласи, пресуде, захтеви за покрштавање… Све су то документа од којих су старије колеге бежале, ко из лукративних разлога, јер је КПЈ добро плаћала револуционарне хвалоспеве о самој себи, ко из невољности да се „замери“ суграђанима. У првом случају не разумем те докторе наука и кустосе који су олако одбацивали све што би Партији могло да смета, а у другом ми никада неће бити јасна идеја по којој се заклан и у креч бачен човек „замера“ џелату зато што га, кроз уста истраживача, прозива за учињени злочин…
Простора има, па ко има вољу да ради, ето посла! Млади колега Данило Јадрански показује интересовање за страдање Мачвана. И сам Мачванин, истражује страдање житеља села северне Мачве која данас припадају Митровици, а о чему се мало зна.
Што се тиче онога на чему се сада ради, могу рећи да с колегама припремамо нову изложбу којом ћемо приказати страдање сеоског становништва у 1943. години. У склопу тог истраживања, са колегиницом Тривуновић планирам да објавим студију, с посебним акцентом на споменуто страдање Лежимираца. Разлог због којег се фокусирамо највише на Лежимир открива и какво место мученици Срема треба да имају у нашој свести: наиме, коначан циљ који желим да остварим јесте канонизација Лежимирских мученика. У сеоском Храму постоји већ фреска, у селу се поштују као светитељи и мислим да би канонизацијом сремске жртве коначно добиле место које заслужују.


Један коментар

  1. Хрвати, а не Немци, одговорни за 95 одсто жртава.

    или

    Усташе, а не нацисти, одговорни за 95 одсто жртава.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.