Odlazak oca novog talasa

Nedavna smrt čuvenog francuskog sineaste Žan-Lika Godara podsetila nas je na ogromne gubitke koje smo doživeli odlaskom značajnih intelektualaca i umetnika, ali postali smo i svesni beznadne praznine koja je za njima ostala ne zato što ih više nema nego zato što nema nikoga ko bi ih nasledio i na odgovarajući način „nastavio”. A nema ih jer se takve veličine suprotstavljaju (bez)vrednostima novog sveta u kome za njih zato nema i ne sme da bude potrebe

Pre godinu dana svoj posao na ovom svetu je završio čuveni francuski glumac Žan-Pol Belmondo. Isti taj Belmondo, po završetku karijere zasluženo smatran ikonom francuskog filma, odigrao je svoju prvu glavnu ulogu u klasiku francuske kinematografije „Do poslednjeg daha”, koji je potpisao ovih dana preminuli Žan-Lik Godar. Taj je film za obojicu bio prvi razlog njihovog spominjanja u bilo kom kontekstu sećanja ili sumiranja njihovog rada. Asocijacija koja je odmah budila njihova imena u sećanju čak i površno upućenih u filmsku prošlost. Taj je film iz 1960. godine obojici omogućio bogate i cenjene karijere. Iako su bili u svemu suprotni jedan od drugog i na filmsku istoriju su imali sasvim drugačiji uticaj, njihova imena su ostala vezana za taj film koji je pokrenuo čuveni novi talas u francuskom filmu, kopiran čak i od Holivuda (uključujući i kasniji rimejk Džima Makbrajda, a sa Ričardom Girom u roli koju je proslavio Belmondo); ponudio je ideju o individualnoj „potpunoj” slobodi života na Zapadu, čak i kada skretanje s poštenog puta podrazumeva najteže posledice koje glavni junak, kao simbol zapadne slobode, hrabro i drsko, kao ideal istinskog junaka, nema problema da plati. Sloboda u životnim izborima, ljubavi, ponašanju uz neke tehničke inovacije koje je Godar i to kao početnik prezentovao u ovom filmu, učinili su ga izuzetno popularnim, veoma uticajnim i cenjenim, a „Do poslednjeg daha“ je ušao u sam vrh ostvarenja koja se smatraju najboljim u istoriji filma!
Uz Alena Delona, koji se sprema za smrt eutanazijom u Švajcarskoj, u kojoj je umro Godar, francuski film ostaje bez svojih celuloidnih ikona. U junu, takođe u poznim godinama, umro je i jednako poštovani, talentovani i za francuski film značajni Žan-Luj Trentinjan. Odavno preminuli Fransoa Trifo i takođe pokojni učesnici, inicijatori i ključni autori novog talasa, Klod Šabrol i Erik Romer, predstavljaju ogroman gubitak za svetsku filmsku umetnost, koliko i za francusku. Kreativnost i originalnost koju su ispoljavali tokom rada nije se više ponovila. Iako su svi u manjoj ili većoj meri radili do poslednjeg daha, njihova zaostavština nije bila dovoljna da oplemeni i podstakne nove generacije. Novo doba ih čak i ne poštuje. Bar ne kako zaslužuju. Ne razume baš ništa o njihovom radu, ne prepoznaje njihovu vrednost i razloge zbog kojih su smatrani veličinama. Tužna posledica globalnog permanentnog, višedecenijskog, sistematskog zaglupljivanja ljudi besmislenim filmovima je ignorisanje intelektualaca koji su stvarali filmsku istoriju što doslovno nestaje fizičkim nestankom tih autora. Za njima ostaje ogromna praznina. I nije samo nevolja, odnosno gubitak u tome što njih više nema već što nema ko da ih nasledi, a još manje ko da hrabro i originalno započne neki novi novi talas koji bi možda bio i važniji za film i spas naših duša – onaj koji bi se suprotstavio novim (bez)vrednostima novog vremena u uniformi globalizacije. U današnjim uslovima sasvim je sigurno da ne bi bilo ni Godara ni njegovog originalnog društva kreativaca koji su kupili mesto u istoriji jer su osetili da mogu i da je došlo vreme da budu drugačiji. Tako nešto odavno više niko ne oseća, a pogotovu ne danas. Ta osećanja i potrebe koje iz njih proizlaze sistemski se guše i trajno uklanjaju. I zato je fizički nestanak tih ikona još tegobniji i za film i filmsku kulturu novih naraštaja štetniji.

Najbolniji udarac je smrt Žan-Lika Godara

Jedan od svakako najbolnijih udaraca je smrt Žan-Lika Godara. Iako je svoj poslednji igrani dugometražni film snimio pre osam godina, nije prestao da radi. A taj film, „Zbogom jeziku“, njegov je poslednji pokušaj da se avangardnim, eksperimentalnim, pristupom isprovocira intelekt savremenih gledaoca koji, međutim, nije prepoznat, pa je film dočekan lošim kritikama, čak i od gledalaca i kritičara smatran jednim od njegovih najgorih filmova. Daleko je, istina, bio s tim filmom od svojih ranijih radova od kojih je sazidana njegova legenda. A među tim neimarskim filmskim postupcima kojima je bukvalno zidana istorija francuskog i svetskog filma uvek će se pominjati „Prezir“, „Živeti svoj život“, „Ludi Pjero“, „Udata žena“, „Alfavil“… Brojne je filmove u tom ključnom periodu svog stvaralaštva, tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, snimao u zajedničkom poduhvatu sa ostalim kolegama koji su se okupili oko ideje novog talasa i to ne samo francuskim. Ti kolektivni radovi su obuhvatali i formu zajedničkog rada na jednoj priči ili, češće, na omnibusima sastavljenim od više priča. Kako god, Godar je uvek smatran najvažnijim učesnikom prilikom rada na takvim ostvarenjima.
Ipak, nije uvek bio prihvatan kao veličina ili vrhunski umetnik. Imao je često problema sa cenzurom i producentima koji se nisu usuđivali da zarad njegove ideje i za nju neophodne umetničke slobode dozvole sukob sa ondašnjim ne samo moralnim već i političkim kodovima. Zato, recimo, neki njegovi filmovi nikada nisu snimljeni. Godar je izgubio svaku podršku kada se pobunio protiv rata u Vijetnamu ili kada se zalagao za Palestinsku oslobodilačku organizaciju u njihovim borbama. Iz političkih ili njemu svojstvenih previše radikalnih umetničkih nazora postoji čitav niz filmova koji nikada nisu snimljeni. Da jesu, njegov bi opus bio daleko bogatiji najpre kada je reč o politički angažovanim filmovima, ali bi možda i bio manje komunikativan s publikom koja u bioskope hrli na pomen njegovog imena najpre zbog Godarovog umetničkog doprinosa, a ne zbog traktatskih političkih poriva koje je neretko imao tokom tog udarnog perioda svog stvaralaštva. Svakako Godar je ostavio lični pečat u filmskoj istoriji i izvršio je ogroman uticaj na svoje kolege, i one s kojima je gurao novi talas i na one van te ideje, kao i na niz mlađih sledbenika i to ne samo u francuskoj kinematografiji. Zapravo, može se reći da je upravo Godar imao najveći uticaj na provociranje nastanka, odnosno bio je direktna inspiracija za niz izuzetno značajnih i inovativnih američkih sineasta koji su svojim vrhunskim ostvarenjima učinili da sedamdesete godine prošlog veka u holivudskom filmu budu upamćene kao decenija najboljih, najslobodnijih i najoriginalnijih filmova od Drugog svetskog rata do danas. Bez stida, iskreno i čak ponosno, Godara kao inspiraciju i umetnika koga su osetili da moraju da slede pominju čak i takve veličine kao što su Bernardo Bertoluči, Pjer Paolo Pazolini, Martin Skorseze, Robert Altman, Stiven Soderberg, kao i njemu možda po stilu, intelektu i drskosti u beskompromisnoj inovaciji najsličniji Džim Džarmuš i Kventin Tarantino. A ovo su samo neka imena, najveća doduše, ali imena koja se i pored te svoje veličine nikada nisu ustručavala da Godara spomenu kao svoj važni profesionalni uzor. Pored njih je na stotine drugih koji tako nešto nikada nisu priznali, ali je iz njihovih radova ili nezgrapnih pokušaja da ga nevidljivo slede sasvim jasno koga su želeli da ponove u sebi i svom radu.

Politički angažovani intelektualac

Bez obzira da li je Godarov stil pristupačan prosečnom gledaocu ili je odbojan i nedokučiv, njegov je značaj za filmsku umetnost ogroman. Jedan je od onih retkih umetnika koji zaista pomeraju granice. To je, uostalom, utisak koji se nameće kada se sabere njegov opus, zajedno s promašajima i s neshvaćenim ili čak i neuspelim i neostvarenim radovima. Osim tog nepresušnog idejnog vihora koji ga je vodio kroz karijeru, Godar je bio i politički angažovani intelektualac uvek usred najvažnijih zbivanja i na strani egzistencijalne i čak marksističke filozofije, što mu, naravno, nije uvek išlo na ruku i nije prolazilo bez podrazumevajućeg nerazumevanja na Zapadu, ali je ipak, na kraju, upravo od tog Zapada, gde je rođen u imućnoj porodici švajcarskog psihijatra i Francuskinje iz bogate bankarske porodice, dobio sve najznačajnije pohvale i priznanja, kao i mesto među najboljim i najuticajnijim autorima filmske umetnosti u njenoj istoriji. Bavio se vešto i originalno velikim temama u životima malih ljudi na novi i drugačiji način, često i filozofski opisujući njihove sudbine i stanja, a sve je to radio tehnički za svoje vreme odvažnije, izazovnije i drugačije od svih. A to je upravo ono što čini drugačije ljude drugačijim i raskošnije umetnike raskošnijim, a samim tim i važnije autore važnijim.