Oдлазак оца новог таласа

Недавна смрт чувеног француског синеасте Жан-Лика Годара подсетила нас је на огромне губитке које смо доживели одласком значајних интелектуалаца и уметника, али постали смо и свесни безнадне празнине која је за њима остала не зато што их више нема него зато што нема никога ко би их наследио и на одговарајући начин „наставио”. А нема их јер се такве величине супротстављају (без)вредностима новог света у коме за њих зато нема и не сме да буде потребе

Пре годину дана свој посао на овом свету је завршио чувени француски глумац Жан-Пол Белмондо. Исти тај Белмондо, по завршетку каријере заслужено сматран иконом француског филма, одиграо је своју прву главну улогу у класику француске кинематографије „До последњег даха”, који је потписао ових дана преминули Жан-Лик Годар. Тај је филм за обојицу био први разлог њиховог спомињања у било ком контексту сећања или сумирања њиховог рада. Асоцијација која је одмах будила њихова имена у сећању чак и површно упућених у филмску прошлост. Тај је филм из 1960. године обојици омогућио богате и цењене каријере. Иако су били у свему супротни један од другог и на филмску историју су имали сасвим другачији утицај, њихова имена су остала везана за тај филм који је покренуо чувени нови талас у француском филму, копиран чак и од Холивуда (укључујући и каснији римејк Џима Макбрајда, а са Ричардом Гиром у роли коју је прославио Белмондо); понудио је идеју о индивидуалној „потпуној” слободи живота на Западу, чак и када скретање с поштеног пута подразумева најтеже последице које главни јунак, као симбол западне слободе, храбро и дрско, као идеал истинског јунака, нема проблема да плати. Слобода у животним изборима, љубави, понашању уз неке техничке иновације које је Годар и то као почетник презентовао у овом филму, учинили су га изузетно популарним, веома утицајним и цењеним, а „До последњег даха“ је ушао у сам врх остварења која се сматрају најбољим у историји филма!
Уз Алена Делона, који се спрема за смрт еутаназијом у Швајцарској, у којој је умро Годар, француски филм остаје без својих целулоидних икона. У јуну, такође у позним годинама, умро је и једнако поштовани, талентовани и за француски филм значајни Жан-Луј Трентињан. Одавно преминули Франсоа Трифо и такође покојни учесници, иницијатори и кључни аутори новог таласа, Клод Шаброл и Ерик Ромер, представљају огроман губитак за светску филмску уметност, колико и за француску. Креативност и оригиналност коју су испољавали током рада није се више поновила. Иако су сви у мањој или већој мери радили до последњег даха, њихова заоставштина није била довољна да оплемени и подстакне нове генерације. Ново доба их чак и не поштује. Бар не како заслужују. Не разуме баш ништа о њиховом раду, не препознаје њихову вредност и разлоге због којих су сматрани величинама. Тужна последица глобалног перманентног, вишедеценијског, систематског заглупљивања људи бесмисленим филмовима је игнорисање интелектуалаца који су стварали филмску историју што дословно нестаје физичким нестанком тих аутора. За њима остаје огромна празнина. И није само невоља, односно губитак у томе што њих више нема већ што нема ко да их наследи, а још мање ко да храбро и оригинално започне неки нови нови талас који би можда био и важнији за филм и спас наших душа – онај који би се супротставио новим (без)вредностима новог времена у униформи глобализације. У данашњим условима сасвим је сигурно да не би било ни Годара ни његовог оригиналног друштва креативаца који су купили место у историји јер су осетили да могу и да је дошло време да буду другачији. Тако нешто одавно више нико не осећа, а поготову не данас. Та осећања и потребе које из њих произлазе системски се гуше и трајно уклањају. И зато је физички нестанак тих икона још тегобнији и за филм и филмску културу нових нараштаја штетнији.

Најболнији ударац је смрт Жан-Лика Годара

Један од свакако најболнијих удараца је смрт Жан-Лика Годара. Иако је свој последњи играни дугометражни филм снимио пре осам година, није престао да ради. А тај филм, „Збогом језику“, његов је последњи покушај да се авангардним, експерименталним, приступом испровоцира интелект савремених гледаоца који, међутим, није препознат, па је филм дочекан лошим критикама, чак и од гледалаца и критичара сматран једним од његових најгорих филмова. Далеко је, истина, био с тим филмом од својих ранијих радова од којих је сазидана његова легенда. А међу тим неимарским филмским поступцима којима је буквално зидана историја француског и светског филма увек ће се помињати „Презир“, „Живети свој живот“, „Луди Пјеро“, „Удата жена“, „Алфавил“… Бројне је филмове у том кључном периоду свог стваралаштва, током шездесетих и седамдесетих година прошлог века, снимао у заједничком подухвату са осталим колегама који су се окупили око идеје новог таласа и то не само француским. Ти колективни радови су обухватали и форму заједничког рада на једној причи или, чешће, на омнибусима састављеним од више прича. Како год, Годар је увек сматран најважнијим учесником приликом рада на таквим остварењима.
Ипак, није увек био прихватан као величина или врхунски уметник. Имао је често проблема са цензуром и продуцентима који се нису усуђивали да зарад његове идеје и за њу неопходне уметничке слободе дозволе сукоб са ондашњим не само моралним већ и политичким кодовима. Зато, рецимо, неки његови филмови никада нису снимљени. Годар је изгубио сваку подршку када се побунио против рата у Вијетнаму или када се залагао за Палестинску ослободилачку организацију у њиховим борбама. Из политичких или њему својствених превише радикалних уметничких назора постоји читав низ филмова који никада нису снимљени. Да јесу, његов би опус био далеко богатији најпре када је реч о политички ангажованим филмовима, али би можда и био мање комуникативан с публиком која у биоскопе хрли на помен његовог имена најпре због Годаровог уметничког доприноса, а не због трактатских политичких порива које је неретко имао током тог ударног периода свог стваралаштва. Свакако Годар је оставио лични печат у филмској историји и извршио је огроман утицај на своје колеге, и оне с којима је гурао нови талас и на оне ван те идеје, као и на низ млађих следбеника и то не само у француској кинематографији. Заправо, може се рећи да је управо Годар имао највећи утицај на провоцирање настанка, односно био је директна инспирација за низ изузетно значајних и иновативних америчких синеаста који су својим врхунским остварењима учинили да седамдесете године прошлог века у холивудском филму буду упамћене као деценија најбољих, најслободнијих и најоригиналнијих филмова од Другог светског рата до данас. Без стида, искрено и чак поносно, Годара као инспирацију и уметника кога су осетили да морају да следе помињу чак и такве величине као што су Бернардо Бертолучи, Пјер Паоло Пазолини, Мартин Скорсезе, Роберт Алтман, Стивен Содерберг, као и њему можда по стилу, интелекту и дрскости у бескомпромисној иновацији најсличнији Џим Џармуш и Квентин Тарантино. А ово су само нека имена, највећа додуше, али имена која се и поред те своје величине никада нису устручавала да Годара спомену као свој важни професионални узор. Поред њих је на стотине других који тако нешто никада нису признали, али је из њихових радова или незграпних покушаја да га невидљиво следе сасвим јасно кога су желели да понове у себи и свом раду.

Политички ангажовани интелектуалац

Без обзира да ли је Годаров стил приступачан просечном гледаоцу или је одбојан и недокучив, његов је значај за филмску уметност огроман. Један је од оних ретких уметника који заиста померају границе. То је, уосталом, утисак који се намеће када се сабере његов опус, заједно с промашајима и с несхваћеним или чак и неуспелим и неоствареним радовима. Осим тог непресушног идејног вихора који га је водио кроз каријеру, Годар је био и политички ангажовани интелектуалац увек усред најважнијих збивања и на страни егзистенцијалне и чак марксистичке филозофије, што му, наравно, није увек ишло на руку и није пролазило без подразумевајућег неразумевања на Западу, али је ипак, на крају, управо од тог Запада, где је рођен у имућној породици швајцарског психијатра и Францускиње из богате банкарске породице, добио све најзначајније похвале и признања, као и место међу најбољим и најутицајнијим ауторима филмске уметности у њеној историји. Бавио се вешто и оригинално великим темама у животима малих људи на нови и другачији начин, често и филозофски описујући њихове судбине и стања, а све је то радио технички за своје време одважније, изазовније и другачије од свих. А то је управо оно што чини другачије људе другачијим и раскошније уметнике раскошнијим, а самим тим и важније ауторе важнијим.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.