ОБРАЗ УЗ ОБРАЗ

Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен снажно је апеловала да се бивши амерички председник Џорџ Буш Млађи због инвазије на Ирак појави пред Међународним кривичним судом и да у име правде одговара за своје поступке. Амбасадор Русије у Београду Александар Боцан Харченко поручио је на скупу у организацији Евроазијског безбедносног форума да је сигуран да ће се у Београду одржати масовни мирни дефиле подршке идеји учлањења Србије у ОДКБ, упркос јасним резервама и оклевању надлежних не само да дозволе ову параду присталица националног сврставања уз „руски НАТО“ већ и да се изјасне о позицији земље према овом предлогу.
Ове неочекиване вести чине вам се важним, а чудите се, питате се, како су вам промакле. Јасно је, нису вам промакле, и нисте необавештени конзумент медијске сфере, већ је тачно да наведене вести, премда „истинолике“, нису ни објављене, а у приликама у којима живимо тешко да би икада могле бити рапорт о догађајима. Истовремено, као текуће и јавном прихватању нимало парадоксалне и зачуђујуће, објављене су две вести по матрици и смислу сличне наведеним, као наизглед „двојници“ ових неистинитих, али с другим субјектима и другачијим контекстом. Ево тих значајних „регуларних“ информативних садржаја који су протеклих дана били део потреса не само у медијској стварности.
„Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен заложила се јуче да се руски председник Владимир Путин појави пред међународним судом за ратне злочине почињене у Украјини.“ Наводе се и ове речи Немице: „Путин мора да изгуби рат и да одговара за своје поступке, то ми је важно, будући да нема сумње да су у Украјини почињени ратни злочини, од избијања руске офанзиве крајем фебруара.“
А друга вест, стварна а „слична“ поменутој измишљеној, о деловању амбасадора, у чијој формулацији и смислу иначе не би могло да се нађе име садашњег или неког бившег руског дипломате у Београду, објављена је прошле недеље и поновљена у свим домаћим гласилима: „Амбасадор САД у Србији Кристофер Хил поручио је на Међународној конференцији о људским правима у оквиру Европрајда у Београду да сви људи треба да имају више поштовања једни према другима и додао да је сигуран да ће се шетња ЛГБТ заједнице Прајд одржати у суботу у српској престоници, упркос одлуци МУП-а да се тај скуп забрани.“
Јавност је дакле обавештена да „упркос одлуци“ високих институција државе Србије, изасланик Вашингтона, очигледно сигуран у своју моћ, обећава да ће бити другачије од званичног става српских ауторитета, да ће заправо бити како он каже. Шта се потом догодило? Видесмо, амбасадорова се не пориче, макар не у Београду! Макар не када је свети „Прајд“ у питању. Догодило се у складу с његовом „сигурношћу“ и обећањем које је тек када се остварило добило своје ново, стварно и ружно обличје: претња и заповест! Која се има испунити! Видесмо то обећање-претњу-заповест (без обзира што се остварило „окрњено“, јер је шетња сведена на тужни покисли спровод у присуству власти). Утиске и неверицу смирујемо, још тражећи овом догађају одговарајуће место у поретку у којем живимо. Такође и преиспитујући и одмеравајући политичку и моралну арматуру српске управљачке елите и њену крхкост под оптерећењем које на ту слабост уме брутално да дејствује „по јединици површине“! Јер управо ова тако провокативна вест-догађај одлучила је о колективном мњењу да се у суботу, 17. септембра, Србија суочила са својом, до тада у оваквој јасноћи неманифестованом стварношћу. Намерно не кажемо са својом судбином, или с будућношћу, јер оно са чим је тога дана земља била суочена не мора нужно бити и њена, односно наша судбина, још мање мора бити – будућност. О томе ће тек одлучивати не само оно што се театрално зове геополитички „судар Титана“. Одлучиваће и наша способност да препознамо и разумемо природу и мотиве насиља, као и срчаност да му се постојаном вољом и присебношћу супротставимо. Разумео је Американац да против суботње „Шетње“ нису само поједини актери извршне и судске власти већ и већинска воља грађана. Да ли је стога и задовољство, као део уживања у насиљу, било веће? Улог у овом конкретном случају није безначајан. „Србија је одабрана као тест за велики продор светског хомосексуалног покрета у читав регион. Ако падне Београд, пашће и остали центри конзервативног Балкана (целог географског Балкана). При томе се не мисли на напредне и повлашћене слојеве – политичку класу, невладин и културни погон, него на тзв. обичан народ, где је и похрањен тај ендемски конзервативизам“, пише професор Слободан Самарџић.
У електронској сфери је овим поводом прштало, с медијских адреса на којима столује уређивачка озбиљност и одговорност одаслати су коментари и питања попут: да ли Његова екселенција можда не режира државни удар у земљи чији је гост? Да ли је овим речима и догађајима који су уследили јасно показана снага окупационих власти, односно нарав колонијалних управитеља? Амбасадор је, међутим, био врло опуштен, као да је кренуо у сусрет сумњама тежећи да их умножи и оснажи, па је у том дану опште напетости испословао, чини се тенденциозно, раноранилачки састанак са српским председником. „Вучић је примио Хила у згради Генералног секретаријата председника Републике, у 8.15 сати“, обавештена је јавност у суботу. Сенку на овај сусрет бацио је свакако његов тајминг: одбројавали су се минути до објаве одлуке о коначној судбини Шетње као климакса недеље „Европрајда“. Епилог је познат, а сусрет председника и амбасадора, можда и због тога, неке је подсетио на Његошеве стихове: „Отпиши му како знаш, владико, и чувај му образ ка’ он теби.“ Утисак је: чувања образа овде није било.
Вратимо се накратко речима шефице Европске комисије. Осим имена и националности главнооптужених, шта је још различито, а симптоматично и важно у информацијама – измаштаној и стварној – чији је актер председница Владе ЕУ? Најпре, наведена „права“ вест, у којој се оптужује руски председник на начин који би био немогућа мисија када је реч о америчком или било ком другом председнику из англосаксонског света, јесте пример такозване тактике огледала коју Запад ревносно користи у свом пропагандном деловању с циљем да манипулише и за нос вуче светско јавно мњење. О чему је реч, растумачио је Жак Бо, бивши швајцарски обавештајац и писац књиге о Украјини и операцији „Z“, чија занимљива разматрања можете читати у овом броју. „За оне који пажљивије посматрају ток ове кризе, видљиво је да се Русија представља као огледало ситуације у Украјини. На пример, када се почело причати о украјинским губицима, западна пропаганда се окренула руским губицима и дошла до фантастично преувеличаних бројева које наводи Кијев… Западни медији ће наставити са својом игром огледала“, закључује Бо. Као што ће и западни доктринари попут Фон дер Лајенове својим заменама теза и учитавањем чињеница о једној средини – другима дати посредни прилог омиљеној „игри огледала“.
У случају америчког амбасадора Хила, игре и тактике нису тема: као офанзивни играч, он фаулира без финеса, грубо и директно.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.