МАСКЕ НАСИЉА

Наглашавајући да је „Русија сила која спречава глобални нацистички реванш“, шеф Спољне обавештајне службе (СВР) Русије Сергеј Наришкин недавно је закључио да је „неминовна ликвидација хегемоније тоталитарно-либералних режима Запада“. Напоменуо је и да је већини мислећих људи широм света очигледно да Русија стоји на страни истине и да ће оно што она чини против „глобалног нацистичког реванша“ свет учинити отворенијим, поштенијим и праведнијим. Чежња за реваншом постојана је мука бројних, у ратовима (не)поражених владајућих западних структура. Ова, иначе трајна појава, у новије време се појачава. О историјском реваншизму и маштању Запада да се коначно освети за своје митске поразе и душевне болове недавно је надахнуто проговорио министар одбране Украјине Алексеј Резников. Евоцирајући утиске са састанка са западним министрима одбране у америчкој ваздухопловној бази Рамштајн у Немачкој, он је приповедао: „Сви су се са мном руковали у Рамштајну – сви! И говорили: Молимо вас, дотуците гадове! Швеђани су додали: За Полтаву! Французи: За Бородино! И тако даље… Немци су ћутали, али су намигивали.“ Владимир Корнилов, који цитира блаженог срећника с којим су се „сви руковали“, закључује: „Мора се претпоставити да су Немци својим намигивањем тражили освету за Стаљинград.“
Можемо ли замислити како ће актуелна, за Запад поражавајућа и понижавајућа, економска и безбедносна ситуација поводом руског деловања у Украјини продубити осветољубиве нагоне? Намигивање би могло прећи у трајне тикове, а чежња за реваншом у неизлечиву болест!
Како се послови „нацистичког реванша“ одвијају у балканском животном простору? Јесу ли исправне тврдње да доминација тоталитарно-либералних режима Запада овде траје и да се одвија у знаку прегнућа да се „грешке из прошлости“ исправе, да се „недовршени послови“ окончају, а непослушни, суверенистички настројени народи доведу у ред, тачније речено да се казне? И да је у том смислу један народ, српски, под посебним, никад ублаженим програмским деловањем – дисциплиновања, колико и реваншизма као геополитичких константи у овом делу Европе. Ако је однос према Косову и Метохији својеврстан лакмус за одмеравање снага поменутих супротстављених великих сила – оних које желе отворенији и праведнији свет, и других које настоје да успоставе апсолутни диктат своје насилничке, у ретким историјским периодима блокиране воље, онда је извесно да проживљавамо дане њиховог оштрог сучељавања.
Пажње вредну матрицу политичке демонстрације у поменутом смеру открива исказ Едија Раме, премијера Албаније, забележен у безмало истом дану када је Наришкин одржао поменути говор. За немачки Шпигл Рама је оценио да Москва подгрева конфликт на Балкану и угрожава крхки мир: „Да ли сте чули колико пута Путин помиње Косово у својим говорима? Стално понавља: Косово, Косово, Косово. Шеф Кремља подстиче најболнији од свих нерешених проблема на Балкану и чини све да запали нови фитиљ.“
Заиста, да ли то шеф Кремља распирује ватру на Балкану? Или то управо чине они које Албанац, шепурећи се у немачком гласилу, не помиње, а који у име Европе, поготову оног њеног дела чија су слабост снови о историјском реваншу и уређењу света по њиховој мери, раде у корист велике албанске државе на Балкану?
Овај геополитички антиеквилибријум, антиравнотежа у знаку подразумевајућег жртвовања Срба и на штету њихових државних и свих других националних интереса живи деценијама, а у новије време заоштрен је активизмом водећих земаља Европске уније. То је потврдило и гласовито Писмо које су председнику српске државе недавно упутили француски лидер Емануел Макрон и немачки канцелар Олаф Шолц, а потом и наступ њихових убрзо делегираних саветника, названих „дипломатским хирурзима“, који су у Београд дошли да „скалпелом“, тобож дипломатским, сурово дејствују на ткиву српске државе, на њеним границама и самопоштовању.
Шта су благоглагољиво предложили господа Макрон и Шолц познато је, а своди се суштински на капитулацију Србије, односно њено признање друге државе на властитој територији! Насиље је увек ужасавајуће, у оквирима међудржавних односа и геополитичких блоковских притисака бива подједнако несносно и апсурдно. Помињу се у овом склопу разне, за насилничку суштину камуфлажне, речи – „нова арматура“ преговора, „модел две Немачке“ и слично, но узалуд.
Живадин Јовановић, дипломата у пензији и бивши министар спољних послова , јавности скреће пажњу: „Шаљући своје ојачиваче Лајчаку, Макрон и Шолц потврђују нефункционалност ЕУ као медијатора и покушавају да узурпирају мандат Генералне скупштине УН дат ЕУ.“ Јовановић демистификује и наводна решења: „Иза модела две Немачке крије се одлучујућа фаза у процесу стварања Велике Албаније на рачун државне територије Србије. Уколико би ико икада то прихватио, било чије гаранције да се неће допустити стварање Велике Албаније не би биле кредибилне. Колико је пута Контакт група обећала да нема прекрајања граница на Балкану да би 2008. све њене чланице, осим Русије, признале једнострану, илегалну сецесију тзв. Косова?! Док су темељи стабилности Европе уздрмани, док се провоцира ширење ратног пожара, не постоје никакви услови за стабилно, праведно и одрживо решење за питање статуса покрајине Косово и Метохија.“
Истовремено са специјалном операцијом у Украјини ствара се нови планетарни геополитички поредак, а од Србије се у склопу ових догађања тражи не само да се солидарише с властитим поразом већ и да се определи на којој страни ће бити – на страни Запада или на страни коју јој западне суђаје, уколико то буде у њиховој моћи, никада неће дозволити да је званично изабере. Србија је, како налаже исказана воља западњака, осуђена да својим избором обећа љубав и оданост њима – Западу. Неподношљива лакоћа цинизма „клуба реваншиста“ поменуту пресуду представља као благослов, као историјску и логичку нужност. На њиховој страни су, како се колективни Запад громопуцателно размеће: развој, демократија и стабилност, док су на другој страни завесе, речено терминима геополитичког новоговора, мрак, варварство, губитништво, путиновско самовлашће и тоталитарно устројство друштва.
Јесу ли ово маске насиља или, што је ближе истини о догађајима виђеним у нашем времену, насиље без маске. Корисно за разумевање спремности Запада на неприкривено силеџијство је и актуелно ултимативно инсистирање и сва гротескна догађања поводом одржавања београдског Европрајда.
Погађа ли литераризована аргументација српског политиколога Стевана Гајића суштину мотива и наума агресије којој смо као народ и држава изложени, данас не мање него у прошлости: „У самртничкој муци антихришћански Запад покушава да одвуче Србију са собом у пакао и зато му је толико важно да Београд и Приштина што пре потпишу споразум о међусобном признању“?
У уводу поменута опака воља за историјским реваншизмом и у овом случају је оквир за пуно разумевање стварности Балкана у режији и драмском предлошку ЕУ и њене не претерано умне, а свакако нимало самосталне, политичке елите: евентуални успех подле блицкриг операције на релацији Београд–Приштина био би, ако не историјски, онда свакако савремени реванш победничкој и незаустављивој руској страни! Тако би „узајамним признавањем“ Србије „саме са собом“ фактички аргумент о преседану који Русија потеже поводом Србије и Косова заувек био избијен из руку Москве када се преговара о даљој судбини односа Кијева и Крима! Реванш и освета!


Један коментар

  1. Искрене похвале за отвореност и јасноћу у разјашњавању актуелних опасних догађања и стремљења. На посебно важном ђесту цитиран је некада успешни дипломата а данас искусни и умни Живадин Јовановић. На пвај начин Печат сублимира оно што сви видимо као суштину нашег става о о Свету и нарочито сопственој позицији у њему. Оглуши ли се власт о то, а она је Косово већ предала осим тог фамозног потписа, нестаће нетрагом, а процес преговарања враћен на почетак,! У пвом моменту стабилизирајући фактор није власт него ми. Јер Д. Анђелковић у данашњрм НОВОМ СТАНДСРДУ итекако је у праву. Ми

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.