ILI-ILI I POSLE TOGA – Putuj, Evropo, ostavi nas na miru

Da parafraziramo Kisindžera: teško je biti neprijatelj Evrope, ali biti prijatelj Evrope zahteva da budeš kreten kakvog novija istorija nije videla! I pred kakvom Evropom se povlači naša država? Nije li Šolcova ministarka inostranih poslova Analena Berbok izjavila: „Ako dam obećanje ljudima u Ukrajini, onda želim to da ispunim. Bez obzira na to šta moji nemački birači mislili“

Bejaše godina 1863, britanski premijer lord Palmerston primio je u Londonu državnog savetnika Filipa Hristića i rekao mu: „Knez Mihailo se, izgleda, opredelio za ’pustolovnu politiku’ rata protiv Turske, da radi na stvaranju ’slovenskog carstva’ ili ’slovenske konfederacije’, što Engleska neće dozvoliti. Srbija još nije zrela za nezavisnost: sutra da postanete nezavisni, vi biste bili igračka u rukama Rusije i prosto oruđe njeno. Mi smatramo sadašnje vaše buđenje za opasno i ne možemo ga podržavati; ali budite uvereni, kad Srbija toliko ojača da ume ceniti i čuvati svoju slobodu i nezavisnost i voditi samostalnu politiku, Engleska će tada biti među prvima da vas potpomaže.“

NA ZAPADU ZA SRBIJU NIŠTA NOVO Tadašnji britanski ministar inostranih poslova, ono što zapadna pamet danas zove „maligni uticaj Rusije“, objasni: „Engleska je za očuvanje postojećeg stanja, ’a protiv svake odluke u korist Rusije’.“ Tako su govorili Englezi u doba Pax Britanica koja se utemeljila posle ruske pobede nad Napoleonom.
A francuski ambasador u Carigradu P. Bure je Jovanu Ristiću 1867. objašnjavao da to što se Rusija „zalaže za načelo nemešanja na Balkanu“, znači „da je to opasniji sistem, jer javno ističe načelo nemešanja, a ispod ruke raspiruje vatru, daje novac i oružje i podstiče ustanak“. Sugerisao je Ristiću da je srpski interes da se „priveže“ uz zapadnu silu. Na Ristićevu primedbu da se zapadne sile bave Srbima samo uzgred, a ne stalno i dosledno kao Rusija, Bure je, prema Ristićevim rečima, odgovorio „da se Zapad mora nama postojano zanimati dokle god uzmora pratiti težnje ruske (dakle, da nije Rusije, ne bi znao Zapad ni za naše biće)“.
U knjizi Slavenka Terzića Na kapijama Konstantinopolja – Rusija i Balkansko pitanje u 19. veku ima i šta misli srpski vladar: „Knez Mihailo u pismu Garašaninu sredinom 1867. komentariše izjavu italijanskog konzula u Beogradu Skovasa da Rusi koriste Srbe za svoje sebične ciljeve. Knez piše da ako je to istina ’što zapadnjaci vele’, onda Rusi ’bar znadu to tako ujdurisati da je to u našu korist ili se to bar nama čini, a zapadnjaci kad im ustrebamo kao npr. kad oni hoće na vojište na Rusiju, oni nam reknu: hajdete sad s nama pa ćemo posle gledati da i vi što dobijete’.“
Vek i po kasnije istovetan je odnos Zapada prema Srbima i Balkanu. Iako su Engleska i Francuska samo senke onih sila, a Nemačka posle dva totalna poraza u dva svetska rata od anglosaksonskih „saveznika“ najudaljenija je od same sebe. Stigla je do toga da sama sebi stavlja omču oko vrata.
A naši naslednici kneza Mihaila? E, to je posebna priča.

[restrict]

PLJUVANJE AMERIČKOG AMBASADORA Oni i dalje uporno bauljaju na „evropskom putu“ iako je to očigledno – slepa ulica. U jednom trenu su somnambulistično izvikivali „EU nema alternativu“, a onda su povukli slogan, ali uporno ostaju sa somnambulijom. Iako ne samo da je Pax Britanica sahranjena pre čitav vek nego smo i nad svežom humkom Pax Americana. Ali to na njih ne utiče.
Zato je otužno kad se ostareli američki ambasador, koga su umesto u penziju poslali u Beograd, preteći obraća političarima u Beogradu: „Nema nikakve sumnje da Srbija mora da se okrene Zapadu“! I onda Kristofer Hil objašnjava da Srbija „to mora da uradi zbog svoje dece, dece svoje dece i iz svih drugih razloga“. A posebno to mora jer ta deca neće da Srbija trpi ovakve „savete“ Hila i kompanije.
Ali brižni Hil tu ne staje. „Ističući da SAD podržavaju želju Srbije da postane punopravna članica EU, Hil je poručio i da bi voleo da Srbija ’jednog dana možda donese i odluku o priključenju NATO-u’.“ Bože, pa ovo se ne bi omaklo ni predsedniku Bajdenu.
Na to bacanje izmeta u lice Srbima ide se dalje: „On je ponovio stav Vašingtona i Brisela da bi Srbija trebalo da se priključi sankcijama Rusiji, svestan da je to za Beograd kompleksno pitanje iz istorijskih razloga, ’ali da svi moraju biti načisto oko toga šta je Rusija uradila’.“ Načisto po Hilovoj pameti! Kad bi se Srbi pitali, ambasador Hil bi za pola sata bio persona non grata u srpskoj prestonici.
Ali hrabri srpski establišment – trepće i ćuti. Jer Hil je, kad ga je već krenulo, „najavio da će se i sam u nekom svojstvu naći na Evroprajdu u Beogradu“.
Rečeno je to, baš diplomatski, 1. septembra, neposredno pošto je predsednik Srbije javno obznanio da će Evroprajd biti odložen ili kako već. Srbi su čuli zabranjen. I posle toga je „iz Vlade Srbije saopšteno da smatraju ’da u ovom trenutku ne postoje uslovi za bezbedno održavanje manifestacije Evroprajd 2022’“, uzimajući u obzir „trenutnu političku situaciju u regionu i svakodnevne tenzije koje su prisutne“.
Šta li ambasador Hil misli o današnjoj Srbiji? O njenim vođama? Možda mu padne na um da predloži da bi umesto Ane Brnabić bolji mandatar bio Goran Miletić, momče koje ovako suvereno gura Evroprajd. Možda ovakva država ne bi ni bila gadljiva na to.

PONIŽAVANJE PRED SLOVENCIMA Da svako sme da diže „onu stvar“ na takvu vladu, posle nekoliko dana je pokazala Tanja Fajon, nepodnošljivo trivijalna sprovoditeljka evropske politike, a sad na mestu ministra inostranih poslova Slovenije. Naime, predsednik Srbije je, tokom posete slovenačkog predsednika Boruta Pahora Beogradu, pitan od slovenačkih novinara zašto ne uvodi sankcije Rusiji: „Rusija nije prekršila teritorijalni integritet Srbije, Slovenija jeste, a mi gledamo da imamo dobre odnose sa Slovenijom.“ Zbog te izjave Ministarstvo spoljnih poslova Slovenije je pozvalo ambasadora Srbije na ribanje.
Slovenačka ministarka je taj gest objasnila beskompromisno: „Ovde se iznova mora konstatovati da kada su u pitanju interesi slovenačke države, oni moraju biti zaštićeni. To je bila veoma apsurdna izjava, nažalost.“
J apsurdnije je bilo reagovanje ministra inostranih poslova Srbije. „Ne osporavamo Sloveniji pravo da zauzima stav o bilo kojem spoljnopolitičkom pitanju…, ali, isto tako, Slovenija ne bi smela da uskraćuje Srbiji pravo da štiti sopstvene državne i nacionalne interese.“ Ne bi smela? Šta li to znači? Odgovor je tako ljutit i nedelotvoran, kao bes prostitutke koja odbija nepristojne reči o sebi a da ni slučajno ne naljuti mušteriju. Naprotiv.
Lepo! Kad Slovenija podržava secesionizam u slučaju srpske države, ona štiti „interese slovenačke države“. A Srbija brine brigu da „ima dobre odnose“ s neprijateljskom Slovenijom.
Jeste Božji sin pre dve hiljade godina na Propovedi na gori rekao: „Ne opirite se onome ko je zao. Naprotiv, ako te neko ošamari po desnom obrazu, okreni mu i drugi“ (Mt 5:39). Ali okretati i drugi obraz Slovencima zaludan je posao. I čin ispod svakog ljudskog dostojanstva. Te gadosti kojih se ovaj narod nagledao od slovenačkih političara svih boja i slovenačke gomile teško će biti poništene da bi neko odavde imao odnos poštovanja prema toj državici čija je uloga značajna samo u horskom natpevavanju u „kolektivnom Zapadu“.
Kad vas maltretira mister Hil, onda ćete naći osnova za to nepravno „pravo“, ali kad se padne dotle da vas maltretira gospodinja Fajon i gospod Pahor, onda je to za narod koji to gleda traumatično iskustvo. Duboko traumatično!
Jer ima tako beznačajnih država u današnjoj Evropskoj uniji kao što je Slovenija, ali nema ih baš mnogo. Teško ćete naći među EU članicama države koje pokazuju ozbiljno razumevanje za najdramatičnija srpska pitanja, ali Slovenija je uvek i svugde činila sve najgore po Srbe i da bi ugrozila srpsku državu. Nazivati to prijateljstvom zbog „evropskog puta“ ne može a da ne donosi negativan odnos naroda prema takvoj vlasti. Sve negativniji! Na granici zapaljivog.

EVROSILEDŽIJE I KOSOVO, OPET A tek kakvim raskolom narod–vlast preti „pomoć“ glavnih lidera Evropske unije Emanuela Makrona i Olafa Šolca opisana u otvorenom pismu predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. „U trenutku od presudnog značaja za bezbednost na evropskom kontinentu i stabilnost u regionu Zapadnog Balkana“ dvojica evronasilnika „uvereni su da, u svetlu ruske agresije nad Ukrajinom, moramo da uložimo još snažnije napore, kako bi evropska perspektiva zemalja Zapadnog Balkana postala realnost i kako bi se rešili dugotrajni bilateralni i regionalni sporovi.“ Prevedeno: priznajte Kosovo! Bezuslovno! Zbog mira u Evropi! I da zezamo Putina! Ni u čemu drugom nam to ne uspeva, pa vi nemate izbora.
I kako su, izgleda, dvojica batinaša – po funkcijama savetnici za spoljnu i bezbednosnu politiku – Jens Pletner i Emanuel Bon to kao u Kopolinom filmu „Kum“ objasnili „poštovanom Aleksandru“, tu ima samo jedan izbor – Evropa je u ratu i Srbija mora da učestvuje u tom njihovom (gubitničkom) pohodu i to tako da otpiše Kosovo. Gotovo istovetna samoubilačka uloga kao Ukrajina. Samo – Ukrajina je prijateljska zemlja, a Srbija zemlja od koje se pravi prijateljska zemlja. Bezuspešno, fala bogu!
Čekajte! Da li je ovo moguće?
Od vas se očekuje da i vi udarite na Vladimira Vladimiroviča i na Rusiju, a Unija će vam srediti da priznate nezavisnost Kosova!? Ne, ovo nije vic iz ludnice. Ovo je evropska spoljna politika.
Ko leže s decom ustaje ujutro upišan, narodna je izreka. Ko leže s Evropom, očekuje se da ustane kao korisni idiot. Prvi može da se podapere, a ovaj drugi…
Ovaj drugi može da organizuje Evroprajd u Beogradu!
Bez obzira na nedvosmisleno odbijanje srpskog naroda. Bez obzira što se i država „na evropskom putu“ ipak setila da bi valjalo, kad dovde dođe, poslušati i narod, bez obzira što je i patrijarh Srpske pravoslavne crkve zbog vladika, sveštenstva i verujućeg naroda podržao državu… Bez obzira što će predsednik Srbije ući u istoriju kao političar koji je učinio najviše za LGBT populaciju na Balkanu. Čak je ženu koja voli da bude muškarac tri puta stavio da bude mandatar srpske vlade. Iako ona ne bi pobedila ni na kakvim izborima ni u kojoj mesnoj zajednici.

KO VLADA DRŽAVOM Da parafraziramo Kisindžera: teško je biti neprijatelj Evrope, ali biti prijatelj Evrope zahteva da budeš kreten kakvog novija istorija nije videla!
Pojavila su se i direktna pitanja: ko vlada državom Srbijom? Kuda vodi ovakvo povlačenje pred Evropom?
I pred kakvom Evropom se povlači naša država? Nije li Šolcova ministarka inostranih poslova Analena Berbok izjavila: „Ako dam obećanje ljudima u Ukrajini, onda želim to da ispunim. Bez obzira na to šta moji nemački birači mislili.“ U isto vreme je objavljeno istraživanje: 47 odsto Nemaca se direktno protivi politici svoje vlade u Ukrajini. Hoće li uopšte biti te vlade koja ne ume da rešava svoje probleme a samouvereno diktira rešenje za Kosovo? Ni Makron ne ceni više svoj narod i ne stoji bolje.
Na međunarodnom planu imamo posla s vladama koje ne poštuju međunarodno pravo – u slučaju Kosova Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN – a mi ih ne označavamo kao agresorske. Vreme je.
Šta je rešenje? Hajde da razmislimo trideset sekundi. Mada je i to gubljenje vremena.
Oni koji su tako predano radili na držanju ovog naroda i države na „evropskom putu“ ne pitajući za cenu – mogu da jave Makronu i Šolcu da više nisu na „evropskom putu“. Stigli smo dotle da takav odgovor nema alternativu. U to se mogao uveriti svaki razuman špijun vlasti koji se priključio litijama od Saborne crkve do Hrama Svetog Save. To su desetine hiljada ljudi – ne ljutih nego odlučnih. Prosto narod. Niko im nije dao nijedan sendvič, nije obećao da će im zaposliti dete, nisu ih dovlačili autobusima… O nekim stvarima, a to su upravo one koje traži Zapad – ne može se razgovarati: Kosovo, Republika Srpska, sankcije Rusiji… A Evroprajd se ne tiče samo šetnje nego definitivnog prekida sa LGBT eksperimentom nad nama i poništavanja te zakonske regulative i tih akcija po školama.
Ako pitate: kako da se to čini? Pogledajte Orbana. Dovoljno da se uhvati pravac i način komunikacije.
A ako Evropska unija, kad preživi zimu i sve što je čeka, i dalje bude imala ideju o savezu sa Srbijom – javiće se s nekim normalnijim predlozima. Svaka druga odluka nosi dalje ponižavanje srpskih vlasti pred srpskim narodom, a za koje ubrzano nestaje razumevanja.

[/restrict]