ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – Путуј, Европо, остави нас на миру

Да парафразирамо Кисинџера: тешко је бити непријатељ Европе, али бити пријатељ Европе захтева да будеш кретен каквог новија историја није видела! И пред каквом Европом се повлачи наша држава? Није ли Шолцова министарка иностраних послова Аналена Бербок изјавила: „Ако дам обећање људима у Украјини, онда желим то да испуним. Без обзира на то шта моји немачки бирачи мислили“

Бејаше година 1863, британски премијер лорд Палмерстон примио је у Лондону државног саветника Филипа Христића и рекао му: „Кнез Михаило се, изгледа, определио за ’пустоловну политику’ рата против Турске, да ради на стварању ’словенског царства’ или ’словенске конфедерације’, што Енглеска неће дозволити. Србија још није зрела за независност: сутра да постанете независни, ви бисте били играчка у рукама Русије и просто оруђе њено. Ми сматрамо садашње ваше буђење за опасно и не можемо га подржавати; али будите уверени, кад Србија толико ојача да уме ценити и чувати своју слободу и независност и водити самосталну политику, Енглеска ће тада бити међу првима да вас потпомаже.“

НА ЗАПАДУ ЗА СРБИЈУ НИШТА НОВО Тадашњи британски министар иностраних послова, оно што западна памет данас зове „малигни утицај Русије“, објасни: „Енглеска је за очување постојећег стања, ’а против сваке одлуке у корист Русије’.“ Тако су говорили Енглези у доба Pax Britanica која се утемељила после руске победе над Наполеоном.
A француски амбасадор у Цариграду П. Буре је Јовану Ристићу 1867. објашњавао да то што се Русија „залаже за начело немешања на Балкану“, значи „да је то опаснији систем, јер јавно истиче начело немешања, а испод руке распирује ватру, даје новац и оружје и подстиче устанак“. Сугерисао је Ристићу да је српски интерес да се „привеже“ уз западну силу. На Ристићеву примедбу да се западне силе баве Србима само узгред, а не стално и доследно као Русија, Буре је, према Ристићевим речима, одговорио „да се Запад мора нама постојано занимати докле год узмора пратити тежње руске (дакле, да није Русије, не би знао Запад ни за наше биће)“.
У књизи Славенка Терзића На капијама Константинопоља – Русија и Балканско питање у 19. веку има и шта мисли српски владар: „Кнез Михаило у писму Гарашанину средином 1867. коментарише изјаву италијанског конзула у Београду Сковаса да Руси користе Србе за своје себичне циљеве. Кнез пише да ако је то истина ’што западњаци веле’, онда Руси ’бар знаду то тако ујдурисати да је то у нашу корист или се то бар нама чини, а западњаци кад им устребамо као нпр. кад они хоће на војиште на Русију, они нам рекну: хајдете сад с нама па ћемо после гледати да и ви што добијете’.“
Век и по касније истоветан је однос Запада према Србима и Балкану. Иако су Енглеска и Француска само сенке оних сила, а Немачка после два тотална пораза у два светска рата од англосаксонских „савезника“ најудаљенија је од саме себе. Стигла је до тога да сама себи ставља омчу око врата.
А наши наследници кнеза Михаила? Е, то је посебна прича.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.