Игра отворених карата

Прекретница у спољној политици Берлина: Уочљиво уклањање готово свих досадашњих табуа, обзира и ограничења, уз сада већ нескривене амбиције да Немачка преузме у свему, па и војно, водећу улогу у Европи, која јој, и кад то не би хтела (по министарки одбране Ламбрехт), припада с обзиром на „њену величину“

Политички лидери на Западу покушавају да, грозничаво и бучно, политички капитализују успех дуго најављиване и припремане украјинске контраофанзиве на североистоку земље. С разлогом. Исфорсирана солидарност са Украјинцима почела је драматично да јењава. И да се, све драматичније и гласније, доводи у питање политика „кажњавања Русије“ на сопствену штету. Лидерима стижу све учесталије упозорења, и опомене: ово није наш рат. Дуго времена ударне вести с ратишта увелико смењују оне о леденој зими, подивљалим ценама, бауку инфлације и експлозивном (још пригушеном) гневу људи суочених са егзистенцијалним проблемима и страховима. У таквој атмосфери, кад се све уочљивије показивао „замор од Украјине“, бивало је све теже говорити о новим испорукама оружја и издашнијој финансијској помоћи Кијеву који тражи, и једног и другог, све више.
Нескривено радовање због (тренутног) успеха украјинских оружаних снага, оствареног, то се посебно наглашава – захваљујући испорукама све модернијег и убојитијег западног оружја – осенчено је све уочљивијим стрепњама и страховима: овај успех би, уместо очекиване прекретнице, могао само да додатно распламса рат и суочи западне лидере с новим искушењима. Притеривати Русију уза зид није превише упутно и разумно. Вашингтон, и због тога, практикује дозирану испоруку наоружања. По принципу „кувања жабе“: поступно повећавати температуру. Читај – испоруке оружја. До имагинарних или стварних „црвених линија“, које се не би смеле, напрасно и наједном, прекорачити а да враг не однесе шалу. У немачким медијима се, у том контексту, повремено може прочитати: једино о чему званични Вашингтон и званична Москва у овом часу разговарају јесте отклањање нуклеарне опасности.

[restrict]

РАДИКАЛНИ ЗАОКРЕТ И с испорукама наоружања, које несустало тражи Кијев, иде очигледно све теже. Ни Американци, који у томе, из геостратешких разлога – ослабити Русију по сваку цену – предњаче, не могу да задовоље украјинске захтеве. Упиру прстом, и због тога, на Берлин: Немци би могли, и морали, да учине више. На то их је, недавно, подсетила (и опоменула) америчка амбасадорка Ејми Гутман.
Американцима се, наиме, чини да је Шолц превише уздржан и колебљив, иако је канцелар направио, посве неочекиван, радикалан заокрет у милитаризацији немачке спољне политике. Уместо најављене нове „источне политике“, трагом оне чувене, и истоимене, Вилија Бранта, за шта је у изборној арени сакупљао политичке поене, канцелар је у Бундестагу прогласио „прекретницу“: поред издвајања (најмање) два одсто БДП-а за одбрану, чему се влада његове претходнице Ангеле Меркел (у којој је, иначе, био вицеканцелар и министар финансија) противила, упркос жестоким притисцима Вашингтона, „убризгаће“ (астрономских) сто милијарди евра у опремање Бундесвера!
Уследио је радикалан заокрет и у односу на рат у Украјини. Од почетног обећања да ће Кијеву прискочити у помоћ слањем пољске болнице и неколико хиљада шлемова, стигло се, временом, до тешког наоружања. Још не и до тражених тенкова Леопард 2. Почетна уздржаност била је, уз остало, мотивисана историјским разлозима: још је, после 27 милиона совјетских жртава у Другом светском рату, у оптицају била опомена да немачко оружје неће, и не би смело, никад више да убија руске грађане.
Тренутна ситуација на украјинском ратишту подстакла је дискусије у Берлину о додатним испорукама оружја. Укључујући и тенкове. Канцелара Шолца на то пожурује, и притиска, не само лидер најјаче опозиционе странке Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) Фридрих Мерц него, све више и упорније, његови коалициони партнери, либерали (ФДП) и Зелени.
Канцелар сугерише да је његова превасходна брига у овом тренутку, и убудуће, Бундесвер. Његово јачање и опремање. О томе сведочи чињеница да је Кристина Ламбрехт, министарка одбране из његове странке, Социјалдемократске партије, говорећи о новој војној стратегији у Немачком друштву за спољну политику, излагање свела на мото „Бундесвер: срж будућности“. Ламбрехтова је (бар за сада) категорички одбила слање тенкова Украјини. Од тога, рекла је, нема ништа. И подсетила: гомила војног материјала, којим се барата, постоји само на папиру. Неупотребљива је. Оно што је употребљиво, и што Кијев тражи, потребно је за одбрану земље, за обуку војника и потребе западног војног савеза. Ламбрехтовој је реплицирао генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг. Учинио је то, очигледно нимало случајно, на заједничкој конференцији за медије с америчким државним секретаром Ентонијем Блинкеном. Далеко је важније, упозорио је генсек, помоћи Украјини него имати пуна складишта оружја у чланицама НАТО-а. И наставио: самим тим што се бринемо да Русија не победи у Украјини, повећавамо степен сопствене безбедности и јачамо Савез.

УПОЗОРЕЊЕ ТОМАСА МАНА Далеко важније од наглашене задршке према захтевима (и притисцима) да Берлин испоручи Кијеву тешко и офанзивно наоружање, у беседи министарке Ламбрехт била је, сада већ нескривена, а интригантна и проблематична, амбиција и аспирација Немачке да игра у свему, а посебно војно, водећу улогу у Европи. И то у часу, кад Европа, због рата у Украјини, под челичним загрљајем Вашингтона, бива велики губитник. Том чињеницом и аспирацијом сада се игра отворених карата. Водећа улога нам, и кад то не бисмо хтели (а хоће), припада, каже министарка, по величини. А да подсетимо: још је велики Томас Ман упозоравао да ће се судбина Европе решавати, и преламати, на питању хоће ли Немачка бити европска или ће Европа бити – немачка.
Да умири духове, које су прилично већ узнемириле оне грдне милијарде (њих најмање сто) инвестиције у Бундесвер, Ламбрехтова каже да Немачка то не чини опседнута сопственом моћи, него зарад „осигурања мировног поретка“. Немачка, подсећа у том следу и контексту, „негује трезвени поглед на моћ и све што је војно. И нико због тога „не треба да се плаши“.
Тај „трезвени поглед на моћ“ јесте дуго био уписан у ДНК странке којој припада и министарка Ламбрехт, Социјалдемократске партије Немачке (СПД), посебно од времена њене страначке „иконе“ Вилија Бранта и његовог Нобела за мир.
Изазива стрепње и укључује аларм чињеница да се нова власт у Берлину прокламованом „прекретницом“ полако али упадљиво уклања готово све доскорашње табуе, обзире и ограничења. И то да у томе предњаче управо некад заклети пацифисти, црвени (социјалдемократе) и зелени (еколози). У нека, и не тако давна времена, јеретички би, и готово нечувено, у самој немачкој јавности, звучале речи које сада пуним устима и на сав глас изговара лидер Социјалдемократске партије Ларс Клингбајл о „водећој (хегемонској) улози Немачке“ и војној сили као средству (те) политике. Мировна политика за мене, каже председник СПД, „значи да је и војна сила легитимно средство политике“.
Вероватно нимало случајно, управо је у атмосфери тренутног победничког и удруженог ликовања, западног колико и украјинског, лансиран „мировни план“ без крчмара, с идејом да се наметне Русији. План који би уместо мира лако могао да потпали трећи светски рат!
Реч је о документу насловљеном „Кијевски споразум о безбедности“ обнародованом у украјинској престоници 13. септембра. Сачинила га је (неименована) експертска група. Из имена која су представила овај план, могли су се наслутити његова намена, циљ и проблематичан „рукопис“: уз шефа кабинета украјинског председника Андреја Јермака, учинио је то, нико други, до бивши генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен.
Документ је, не без разлога, у Москви „прочитан“ као права (иако потенцијална) објава рата. Бивши председник Руске Федерације, а садашњи потпредседник националног Савета безбедности Дмитриј Медведев био је јасан и изричит: ово је пролог трећем светском рату.
Медведев је, иначе, изразио уверење да Запад неће прихватити документ „у оваквом облику“, јер је, такав, у истој равни са применом, и обавезама, из члана 5 Повеље НАТО-а. Применио би се, дакле, и на Украјину, иако није чланица западне војне алијансе, и значио директан сукоб НАТО – Русија.
Огласио се (14. септембра) и представник за штампу председника Руске Федерације Дмитриј Песков, констатацијом да ће реакција Москве, очекивано, на овај документ бити негативна и енергична. Нацрт безбедносних гаранција које тражи Кијев, и које би му пружили његови заштитници (њихов списак нешто касније) садржи главну претњу Русији која је била један од главних разлога за спровођење „специјалне војне операције“. Тиме она постаје, по Пескову, још оправданија и релевантнија. У истом тону наступа и председник Комитета Думе за међународне послове Леонид Слуцки: све тачке документа су усмерене на даљу ескалацију сукоба. Руски експерт Александар Шатилов констатује да проблематични документ представља чин притиска на Русију. Ако би био прихваћен, то би значило, упозорава, крај сваког преговарачког (мировног) процеса.
Шта, у најкраћем, садржи провокативан кијевски (западни) папир? Кијеву се нуде гаранције „групе савезника“, војне и невојне. Као гаранти су споменути Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Канада, Пољска, Италија, Немачка, Француска, Турска, Аустралија, земље централне и источне Европе и балтичке државе. Споразум би обухватио мере војне, финансијске, инфраструктурне, техничке, обавештајне и информативне природе.
Ради се о великим улагањима у привреду и војну индустрију Украјине, велики трансфер наоружања, снабдевање савременим системима противваздушне одбране, обавештајна подршка. Задржао би се „пун пакет“ санкција Русији. Он се не би могао укинути све док Москва не надокнади „пуну ратну одштету“ Украјини. Искључује се свака могућност уступања дела територије за евентуални статус неутралности Украјине. И свако наметање обавеза Кијеву. И на крају, оно што, очигледно, може највише да иритира Москву – остаје отворена могућност да Украјина уђе у НАТО. Украјини се гарантују територијална целовитост и суверенитет. Укључујући и територије самопроглашених република на истоку које је Русија признала. И Крима.
Немачки експерт за безбедност из редова (опозиционе) Хришћанско-демократске уније Родерих Кизеветер хвали овај концепт као „смислен и реалистичан“, под условом да Украјина поново успостави свој територијални интегритет. По њему, добро је да међу државама које би гарантовале безбедност Украјине, буду нуклеарне силе како би „држале нуклеарни штит изнад Украјине“, ако би Русија „посегла за нуклеарном претњом или уценом“. Политиколог Јоханес Вевлика са Универзитета у Халеу покушава да реши квадратуру круга. Он упозорава: безбедносне гаранције морале би бити „веродостојне како би користиле Украјини“ а, с друге стране, испод нивоа обавеза из члана 5 Повеље НАТО-а, како би „биле прихватљиве за Русију“.

[/restrict]