Девет рогова у европском џаку

Самит на Брду код Крања

Словеначки скуп је доживео крах јер, осим шест необавезујућих закључака, његови учесници нису могли да се договоре ни око заједничке декларације, показујући да је и утицај Европске уније све мањи на Балкану

Oстала је неиспуњена велика жеља словеначког председника Борута Пахора, који октобра одлази с председничког трона. Једанаести самит лидера „Процеса Брдо–Бриони“, безмало најважнији пројекат у оба мандата актуелног председника Словеније, замишљен као Пахорова величанствена политичка заоставштина и „решење“ свих проблема држава Западног Балкана, а пре свега Косова, чему би се дивила и будућа поколења – и ове године завршен је без икаквих помака вредних дипломатских помена, заправо без помака уопште. Упркос путовању у Београд тик уочи скупа на Брду код Крања и обећањима датим властима у Приштини, Пахору ни овога пута није успело да приволи српског председника да призна Косово. Што одлазећем словеначком председнику бесповратно срозава репутацију „одличног познаваоца Србије и Срба“, коју на Западу гради и „продаје“ још од усељења у председничку палату. Референца „дипломатског чаробњака“ коме је успело оно што ником другом од западних емисара није, а то је да Вашингтону и Бриселу испослује српско признање косовске независности – изостала је, пропавши и овом приликом иако је требало да отвори пут Пахору (још премладом за пензију) до следећег ухлебљења на некој од престижних, добро плаћених међународних функција.
Укратко, лидери држава Западног Балкана и привремених приштинских институција, окупљени под паском домаћина – словеначког председника Пахора и његовог хрватског колеге Зорана Милановића – јесу били спремни да се заједнички сликају за медије, али су око свих осталих отворених питања остали укопани на истој позицији, не скривајући међусобице, као рогови у џаку. Тачније: као девет рогова у европском џаку.
Гост овогодишњег скупа је наиме био – поред председника Црне Горе Мила Ђукановића, три члана Председништва БиХ Жељка Комшића, Милорада Додика и Шефика Џаферовића, председника Северне Македоније Стеве Пендаровског, председника Србије Александра Вучића, представнице Косова Вјосе Османи – и председник Албаније Бајрам Бегај. Како су после вишечасовног скупа новинарима признали Пахор и Милановић, иако су унапред саставили „заједничку декларацију“, потписивање исте је на крају неславно пропало због неслагања свих учесника с њеним садржајем. Штавише, мало је недостајало да и сам хепенинг у некадашњој резиденцији Јосипа Броза пропадне, тако да су Пахор и Милановић на крају себи приписали у заслуге што су „деветорцу“ уопште посадили за исти сто на Брду код Крања.

[restrict]

ЈАЛОВИ ЗАКЉУЧЦИ Одлазећи Пахор је са жаљењем препустио у непоуздане Милановићеве руке судбину свог пројекта Брдо–Бриони, који је пре десетак година лансирао с тадашњом председницом Хрватске Колиндом Грабар Китаровић. С обзиром на то да самит на Брду код Крања, који је требало да допринесе не само Пахоровом већ и угледу Словеније на светском политичком паркету, није изнедрио ништа више од необавезујећег списка шест пустих жеља у облику „шест закључака“ који се тичу бржег проширења и укидања визног режима за Косово упућених Еуропској унији, не би чудило да будући председник (или председница) Словеније већ наредне године одустане од практиковања тог јаловог, а по словеначки буџет скупог прегнућа.
Јесу се окупљени лидери сложили да би „проширење Европске уније на Западни Балкан био најдиректнији допринос очувању мира и стабилности у региону“, али од проширења, то знају сви – нема ништа. Ни у ближој, ни у будућности удаљеној бар три деценије, уколико ЕУ до тада уопште опстане. Реченица о нужди „проширења ЕУ“, коју Борут Пахор понавља као мантру колегама „с Балкана“, на крају је нотирана у једном од шест „закључака“ и овогодишњег скупа Брдо–Бриони, мада присутни нису ни покушали да прикрију скепсу да је то само још једно мртво слово на папиру. С обзиром на то да је тик уочи скупа новопечена словеначка министарка спољних послова Тања Фајон у домаћој јавности осудила иступ српског председника у Београду, када је у присуству Пахора одговорио на питање дописника словеначке јавне РТВ о увођењу санкција Русији речима да Русија није прекршила територијални интегритет Србије, а Словенија јесте (признавши, међу првима, Косово као независну државу), па у том случају није могуће објаснити зашто би Србија морала да уведе санкције Русији а не и Словенији, словеначки новинари су једва чекали да чују реакцију Александра Вучића. Билу су немало изненађени када им је стрпљиво објаснио да би, чак и уколико би Европска унија изразила спремност да одмах прими Србију у своје чланство, сада „грађани Србије рекли: ’не’“. Што је, јасно, резултат наопаке и лицемерне политике према Србији коју подржава већина чланица ЕУ, укључујући и Словенију, која се на речима декларише као „велики пријатељ“ свега српског, а што се конкретних дела тиче, деценијама подржава и агитује за интересе „Косовара“, како тепа тамошњем албанском становништву, при чему службена Љубљана на сопственом тлу негира мањинска права највећој мањини – српској.

АПСУРДИ И РЕТОРИКА Александар Вучић је, одговарајући на питања словеначких новинара, поново објаснио зашто је Словенија – попут других земаља које су признале Косово – тиме прекршила међународно право, а опаску да је поређење са Словенијом било само „реторичко“, словеначки званичници су оберучке прогласили за „корак уназад“, дакле повлачење српског председника у односу на његову изјаву пре недељу дана, иако о томе није било ни речи. Успеху сусрета сигурно није допринела ни изјава слаткоречиве министарке спољних послова Словеније Тање Фајон, која је Вучићеву одбрану интегритета Србије означила за „апсурд“ и у одговор добила изјаву српског министра спољних послова Николе Селаковића да је апсурдна једино позиција Словеније у вези с Косовом. „Ако је нешто апсурдно, онда је то становиште да Словенија има већи и легитимнији интерес на Косову и Метохији него Србија, чија је Косово и Метохија аутономна покрајина, а на основу порука које ових дана долазе из Љубљане могао би се стећи утисак да неки тамошњи политички чиниоци тако мисле“, поручио је Селаковић.
На крају је уз Пахора празних руку остао и његов хрватски колега Милановић, који се залагао да се у заједничку декларацију унесе принцип легитимног представљања конститутивних народа у Босни и Херцеговини и опредељење за реформу изборног законодавства. Том закључку су се супротставила два бошњачка члана Председништва БиХ (Џаферовић и представник Хрвата у БиХ Жељко Комшић), па је и стога пропало потписивање с Пахорове и Милановићеве стране већ припремљеног текста декларације. За утеху је, а „у складу с познатим условима за чланство“, у тексту необавезујућих закључака Брисел позван да „БиХ додели статус кандидата до краја ове године“, уз апел да „стане уз Западни Балкан ради ублажавања последица економске и енергетске кризе“.
Чак и словеначки извештачи и аналитичари, махом изразито некритички наклоњени „званичној политици“ словеначког руководства и свега што допире из Брисела, Берлина и Вашингтона – нису успели да прикрију суморну слику потпуног краха и смањења утицаја Европске уније на Балкану. „Док се на бојном пољу у Украјини руска војска повлачи пред контранападима Украјинаца, руски утицај на Балкану остаје и даље јак. Србија, БиХ, Северна Македонија и Црна Гора су мете руских интереса. Црна Гора, иначе чланица НАТО-а, недавно је морала да искључи већину својих државних рачунара с интернета на неколико дана због сајбер напада који су наводно извршили проруски хакери. Албанија, такође чланица НАТО-а, прекинула је дипломатске односе са Техераном и протерала иранске дипломате након иранског сајбер напада. Северна Македонија и Косово прогласили су ванредно стање због недостатка енергије. Београд није ништа ближе договору с Приштином него што је био пре састанка на Брду, а у Босни и Херцеговини се појачава националистичка и сецесионистичка реторика“, суморно је закључило словеначко „Дело“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *