BEZBOŽNIČKA ESHATOLOGIJA

Zapad je suočen s gotovo arhetipskim problemima „Istorije“ – epidemijama i ratovima. Ali Zapad nema sedamnaestovekovnu vitalnost, niti, hodeći ovim putem, može rasplamsati plamen nove nade. Od „kraja istorije“ Frensisa Fukujame, preko „homo deusa“ Juvala Noe Hararija, do najnovije filozofije „efektivnog altruizma“ Vilijama Makaskila, mladog oksfordskog profesora čiju kapitalnu knjigu „Šta dugujemo budućnosti?“ zapadna publika s nestrpljenjem dočekuje, ponavlja se jedna ista matrica ideološke istrošenosti koja najavljuje dug i mučan kraj Imperije

Vilijam Makaskil je oksfordski profesor filozofije. Veći deo svojih mesečnih primanja daje u dobrotvorne svrhe. Veruje u „efektivni altruizam“, pokret čiju je suštinu definisao australijski profesor filozofije Piter Singer: treba da činimo onoliko dobra koliko možemo. Pravi asketa materijalizma. Ovo geslo, koje je „vjeruju“ profesora Singera, branioca svih mogućih i nemogućih ljudskih i drugih prava, ne samo da zvuči kao opšte mesto. Ono jeste opšte mesto. Ipak, kao svi propagandni trikovi, ovo geslo deluje kao jednostavno rešenje pred složenim izazovima s kojima se Zapad suočava. Za Vilijama Makaskila „efektivni altruizam“ je njegov „simvol vere“, njegov kredo, a intervju s njim na stranicama „Njujorkera“ u kom opisuje svoj život u trouglu između juga Francuske, istočnoameričke obale i Londona neodoljivo podseća na kroki nekog od predratnih komunista koje opisuje Miloš Crnjanski, objašnjavajući da „je glavna crta bogataške dece bila da vole da se igraju mangupa“. [restrict]

RELEVANTNOST BIOLOGIJE NA ZAPADU Vilijam Makaskil je tokom poslednje dve nedelje objavio istinu čovečanstvu sa stranica „Njujorkera“, „Njujork tajmsa“, „Atlantika“, Bi-Bi-Sija, „Gardijana“ i „Forin afersa“. Povod obraćanja je njegova nova knjiga „Šta dugujemo budućnosti?“. Budućnost je, za Makaskila, oko pola miliona godina koliko nam je kao vrsti „ostalo“, a na osnovu prosečnog „životnog veka“ drugih sisara. Dakle, u samom naslovu knjige je etabliran redukcionizam – ljudskoj vrsti se otpisuju bilo koja svojstva koja nisu posledica čiste biologije. Cinici bi rekli da treba pozdraviti to što je za bar nekog na Zapadu biologija i dalje relevantna.
Ipak, ovakvo viđenje budućnosti čovečanstva nije novost i neodoljivo podseća na Makaskilovog brata po duhu Juvala Nou Hararija. „Majmuna nikad ne biste uspeli da ubedite da vam da bananu obećavši mu zauzvrat beskrajno obilje banana u majmunskom raju kada umre.“ Ovo je jedna od antologijskih Hararijevih rečenica, koja definiše njegov odnos prema prošlosti, ali i budućnosti čovečanstva. „Biti – ili čak postati – čovek, znači biti religiozan“, odnosno da je „sveto samo element strukture svesti, a ne neki stupanj istorije te svesti“, epohalno je zaključio Mirča Elijade, američki profesor rumunskog porekla. Harari ne samo da ne polemiše sa Elijadeom, čije je delo okosnica za sve koji se bave istorijom religije ili religioznošću kroz istoriju, a sa čijim se osnovnim zaključcima Hararijeve teze kose, nego ih i ne uzima u obzir. Naprotiv, Harari ne nudi nikakav metodološki okvir kojim bi podupro i dokazao pouzdanost svojih teza.
Ipak, Harariju nije ni potrebno da se legitimiše pozivanjem na Elijadea, ili bilo kog drugog autoriteta prošlosti. Jer prošlost predstavlja neželjen bagaž za zapadnu elitu, pa i njene glavne ideologe. Hararijev legitimitet proističe iz činjenice da su njegove savete zvanično zatražili Kristin Lagard dok je bila na čelu MMF-a, UNESKO, Mark Zakerberg, izvršni direktor „Aksel Špringera“, te da ga otvoreno hvale Klaus Švab i Barak Obama. Međutim, Hararijev „homo deus“, koji je trebalo da bude konačna instanca u ljudskoj evoluciji u 21. veku, pošto postignemo blaženstvo apsolutne sreće, besmrtnost i konačno iskorenimo ratove, slavno je propao tokom epidemije virusa korona i s ruskom specijalnom operacijom u Ukrajini. Time je konačno razdrmana učmala svakodnevica konzumerističkog Zapada i vraćena je večna drama „Istorije“ u horizont svesti zapadne javnosti, čime je završen dug proces istorijskog buđenja Zapada, koji je počeo 11. septembra 2000. godine.
Ali čini se da je to istorijsko buđenje otpočelo kao farsa. „Rimljani su porobljavali narode, nametali strogi patrijarhat i uživali u krvavim spektaklima u kojima su se ljudi ubijali u Koloseumu“, piše Makaskil u autorskom tekstu za „Atlantik“. „Ključni mislioci Zapada – prosvetitelji kao što je Aristotel koji se i dalje predaje na osnovnim studijama – branili su ropstvo kao potpuno prirodnu i potrebnu praksu. Od početka poljoprivredne ere pa do 19. veka, ropstvo je bilo opšta pojava širom planete. Teško je razumeti kako su naši preci mogli da tako strašno greše.“ Makaskil ovde krši prvo pravilo istoriografskog zanata – ocenjuje prošlost konceptima i shvatanjima sadašnjeg vremena. Još će postaviti pitanje o tome kako i Aristotel nije bio „efektivni altruista“.
Makaskil ne dopušta ni ovom svetu tužne današnjice da pomuti čvrstinu njegovih uverenja. Na primer, ne priznaje mogućnost da je sistemom organizovane pomoći nemoguće „spasti Afriku“. Iako poznaje radove ekonomista kao što su Dambisa Mojo i Vilijam Isterli, koji su dokazali da svaka „pomoć“ koja sa Zapada dospe u Subsaharsku Afriku čini više štete nego koristi, Makaskil religiozno odbija da poveruje da njegov „efektivni altruizam“ može da „ne radi“.
U intervjuu za „Njujork tajms“, Makaskil označava totalitarnu državu kao najveću opasnost s kojom se Zapad suočava. Za njega je liberalna demokratija „lokomotiva moralnog progresa“ koja ne sme stati. Ipak, sve to ne predstavlja smetnju da za „najboljeg čoveka koji je ikad živeo“ proglasi Viktora Ždanova, sovjetskog virusologa i epidemiologa koji se bavio iskorenjivanjem malih boginja. Manjkavost Makaskilovih teza se jasno očitava u ovoj teoriji, prema kojoj je „najbolji čovek koji je ikada živeo“ proizvod upravo totalitarne države, koja je najveća opasnost po najveće dobro svetske istorije – liberalnu demokratiju. Štaviše, kriveći sliku o prošlosti u skladu s potrebama sopstvene ideologije, što se vidi iz citata o Rimu i Aristotelu, on upravo postupa kao komesar novog totalitarizma.

HOD KA SUDNJEM DANU Ali Makaskila ne smemo posmatrati kao izuzetnu pojavu zapadne istorije, kao uostalom ni Hararija ili Fukujamu. Savremeni Zapad je hibrid dva naizgled oprečna shvatanja sveta. Jedno je tipično katoličko, a drugo je tipično američko. Naime, u dugom hodu od „Božje države“ Svetog Avgustina (4-5. vek) koji je jasno povukao liniju između Novog Jerusalima i Novog Vavilona, do Hermana iz Rajhenaua, prvog zapadnog istoričara koji će početi svoju „Hroniku“ Hristovim rođenjem, Zapad je gradio svoje linearno, a ujedno, providencijalno shvatanje istorije. Cilj istorije je hod ka Sudnjem danu, Drugom dolasku Hristovom. Taj dan je sve bliži, a vekovi koji su prošli od Hristovog rođenja, koji je od 11. veka postao konačno ekskluzivni međaš samog shvatanja vremena, samo su argument više u prilog potrebi za hitnim delovanjem. To je bio, kako kaže američki politikolog Endru Bačević o savremenom američkom shvatanju „apokalipse“ – call to action, poziv na misionarsku delatnost. Za taj trenutak narodi sveta moraju biti spremni – pokršteni – makar (i najčešće) ognjem i mačem.
U takvom shvatanju istorije svaki prethodni dan, godina i vek prošli su u nepovrat, jer istorija ima svoj cilj spram kog je svaka druga misija trivijalna. Ova logika opstala je i kad je Bog uklonjen sa cilja istorijskog kretanja. Time se linearno kretanje istorije premetnulo iz eshatološkog u nihilističko.
Linearno shvatanje istorije, ali ovog puta shvaćeno kao put u progres, modernizaciju i konačni trijumf Imperije, a bez Boga na kraju tog puta, obeležilo je i britansku elitu, koja je, uprkos sveopštoj volji da se krivica svali na „prometeje“ Francuske revolucije, istinski ostavila pečat na naše shvatanje istorijskog vremena. U izvesnom smislu, britanska istorija je prema shvatanju njenih liberalnih elita, kontrapunktirala „opadanju i propasti Rimskog carstva“ kako ju je shvatao jedan od korifeja te elite, i autor istoimenog dela Edvard Gibon.
Na ovakvo shvatanje istorijskog vremena, posle zamora Starog kontinenta, nastavila se Amerika, koja je kao mlađi partner Britanije nakon Drugog svetskog rata donela imperijalističkoj ideologiji Starog kontinenta svoj misionarski žar „evangelističkog pijetizma“. Suština ove američke religije je borba za spasenje drugih, kroz koju se postiže i individualno spasenje. U političkom smislu, konačno ishodište ove religije bilo je stvaranje jedne jake stranke, „hrišćanske stranke“. Tada je to bila Republikanska stranka. Njen zadatak je bilo stvaranje države koja će pomoći „jenkijima“, pobednicima u Američkom građanskom ratu (1861–1865) od kojih je evangelistički pijetizam i potekao, u ostvarenju suštine evangelističkog poslanja. Trebalo je stvoriti državu koja će, između ostalog, „pokrštavati katolike“, te zadirati u privatni život radi regulisanja postupaka pojedinaca tako da budu u skladu sa suštinom nove vere. Konačni cilj je bila obnova „Jerusalima na zemlji“.
Međutim, složen proces sekularizacije zapadnih društava i trijumfa nauke, te fetišizacija modernizacije i progresa, očistili su američku ideologiju izuzetnosti od hrišćanskih sadržaja. Ostalo je samo ubeđenje u civilizatorsku misiju Amerike, u „spasenje kroz spasavanje drugih“. Nju je brevilokventno iskazao Vudro Vilson govoreći da je „konačno došlo vreme da svet vidi Ameriku kao spasioca sveta“. Oni lideri nalik Džordžu Bušu, koji su govorili da su „od Boga izabrani“ postali su neka vrsta artefakta, a čak i u tom slučaju, posezanje za božanskom sankcijom predstavlja više folklorni ukras u medijskom šou-programu nego temelj američkog uverenja.
U američkom svetonazoru, jedini aksiom je onaj koji je postavio filozof Džosaja Strong 1900: „Kako ide Amerika – tako ide svet“. Ali Strongovo uverenje da je „došlo vreme da Amerika prizna mesto koje joj je Bog dodelio, i da prihvati obaveze koje proističu iz pozicije predvodnika hrišćanske civilizacije“ ostaje prevaziđeno. Bog ne dodeljuje nego Amerika osvaja.

PARALELA S RIMOM S druge strane, glad za apstraktnim nije utoljena. Ernesto Sabato je lucidno zapazio da „zapadni čovek nije ostvario svoj uspeh uprkos apstrakciji nego zahvaljujući njoj“. Taj zapadni Evropljanin, na koga Sabato misli kada ovo piše, pounutrašnjio je američko shvatanje civilizatorske misije „belog čoveka“ kako kaže Kipling, i prihvatio na sebe ulogu u ratu civilizacija, u kom je marširao za američkim „prugama i zvezdama“. Američki pijetistički refleks je reanimirao evropsku civilizatorsku misiju koja je na krilima pervertovane predstave o hristijanizaciji pribavila zapadnoevropskim narodima kolonijalne posede širom planete.
Otkako je Bog uklonjen sa cilja istorijskog puta kojim se kreću zapadni narodi, zapadno društvo je upalo u dekadenciju koja ga nagriza. Paralela s Rimom se sama nameće. Naime, oklevetane gladijatorske igre u Koloseumu koje Makaskil prezire otpočele su kao zagrobne igre koje su se održavale na grobu istaknutog člana zajednice i predstavljale su vid odavanja počasti preminulom. Čak nisu ni originalno rimske, nego etrurske. Vremenom, pretvorile su se u spektakl kojim carevi smiruju mase. Makaskilova „eshatologija“ koja na kraju istorijskog puta od pola miliona godina vidi neminovno odumiranje čovečanstva takođe služi „caru“ da umiri mase. „Kraj“ je daleko, a na putu do tog kraja vodiće nas mudra ruka filozofa i naučnika kao što su Fukujama, Harari, Singer i Makaskil.
„Čovečanstvo mora izbeći sudbinu Ikara – ali mora i dalje leteti“, piše Makaskil u tekstu za „Forin afers“, pod naslovom „Početak istorije“ – kao da želi da restartuje program. Makaskil ne zastaje da preispita ovaj mit i suoči se s poukom, već nastavlja u maniru amerikanizovanog ekscepcionalizma, tvrdeći da savremena (američka) civilizacija vidi Rimljane kao „varvare“, i ispoveda svoj strah da mi u odnosu na potomke ne dođemo u sličnu poziciju.
Avaj, istorija ne počinje s njima. Nije počela ni s Hristom. Nije počela ni s Makaskilom i zapadnom elitom koja veruje u svoju izuzetnost. Počela je, za Zapad, u onom krvavom ratu pod zidinama drevne Troje, koji je opevan u spevu koji je skoro pa zabranjen na Makaskilovom univerzitetu. Oksford već nekoliko godina popreko gleda i na Homera i na Vergilija. I ne čudi, budući da su obojica prema mišljenju stručnjaka kao što je Makaskil – „varvari“. Ipak, taj spev je hiljadama godina služio kao arhetipska slika istorije, budući da je hiljadama generacija čitalaca donosio najstarije mitologizovano svedočanstvo o ratu i kugi, što su dva ključna izazova zapadne istorije, baš kao i današnjeg Zapada. Samo je „Ilijada“ za razliku od Makaskilovog dela, i dela drugih autora, imala nešto, pored uzvišenog stila i uzbudljive pripovesti, što ovi nemaju. Imala je priču o bogovima i ljudima. Boga kod Makasila nema. A ko će im javiti da, ako se ne kreću ka Bogu, idu ka jednom velikom „ništa“. I da li je za njih, odveć, kasno?

[/restrict]