Zima eksplozivnog gneva

Glavobolje Olafa Šolca čija se popularnost dramatično kruni: Vlasti u Berlinu strahuju od masovnih demonstracija koje bi mogle da zapljusnu nemačke gradove, za šta ima više povoda i razloga, od kojih se najčešće, kao „bure baruta“, spominje previsoka cena gasa

Ovo sigurno nisu laki dani za nemačkog kancelara. Ledeni vetrovi sve snažnije šibaju (u) njegovo lice. A tek dolazi ledena zima. U njoj bi Olaf Šolc i njegova tročlana, nesložna „semafor koalicija“ lako mogli (možda neizbežno) da se suoče sa eksplozivnim, socijalnim, pa time neminovno i političkim gnevom građana. Zapaljiva smeša podivljalih cena, posebno energenata, nezaustavljive, gotovo rekordne inflacije, pandemije kovida koja se opet razbuktava, rata u Ukrajini i sve zloslutnijih nagoveštaja mogućeg sudara dve velike sile, Sjedinjenih Američkih Država i Kine, oko Tajvana, čini svoje.
Olaf Šolc to već oseća na sopstvenoj (političkoj) koži. Zvižde mu gotovo gde god se pojavi. Medijski je posebno odjeknulo ono što se dogodilo u Nojrupinu, varoši u pokrajini Brandenburg. Njegova stranka, Socijldemokratska partija (SPD), organizovala je skup na kojem je kancelar trebalo da građanima i naciji saopšti „dobre vesti“. One o olakšicama u vreme energetske krize. Pristalice ga gotovo i nisu čule. Nekoliko stotina gnevnih građana su prosto zagušili kancelarove reči. Zviždali su. Nazivali ga „izdajnikom“ i „lopovom“. Tražili „da ode“. Mediji su u gnevnim ljudima videli pristalice, i članove, desničarske Alternative za Nemačku. Stranke koja nesporno želi, i pokušava, da iskoristi situaciju. I ojača sopstvenu poziciju. Ne bez izvesnog uspeha: istraživanja pokazuju da bi „alternativci“ u ovom času mogli da računaju na dvanaest procenata glasova.
Šolcova popularnost se zaista dramatično kruni. Najnovije istraživanje javnog mnjenja, čije rezultate je upravo obelodanio „Bild am zontag“ (21. avgust), kazuju da su skoro dve trećine Nemaca (preciznije 62 odsto ispitanika) veoma nezadovoljni njegovim radom.
Toliko drastičan pad političkih akcija se nije događao njegovim prethodnicima u vreme „medenih meseci“: Šolc je na kancelarskom tronu nepunu godinu. I što je najgore, to (pro)padanje se ubrzava. U martu je bilo osetno manje nezadovoljnih kancelarom (39 odsto građana) iako je i taj procenat bio neuobičajeno visok na samom startu nove vladajuće koalicije. [restrict]

BROD BEZ KAPETANA U svakom slučaju, pri takvom (ne)raspoloženju građana, kad bi se u ovoj zemlji šef vlade birao na direktnim izborima, Šolc ne bi postao kancelar. Veće šanse od njega u jurišu na najvažniji politički položaj (ne i formalno najviši: ta pozicija je, gotovo samo protokolarno, rezervisana za šefa države) imali bi zeleni Robert Habek, ministar privrede u Šolcovom kabinetu, i čak Fridrih Merc, lider Hrišćansko-demokratske unije (CDU), stranke koja se još nije oporavila (popularnost joj i dalje pada) od poraza na septembarskim izborima minule godine, posle duge vladavine (četiri puna mandata) Angele Merkel.
Ta percepcija nije dobra za društvo i državu, saglasni su politički analitičari. Reč je o opasnosti koja bi mogla da podstakne i izazove nemire. Javnost bi mogla, upozorava Evelin Bicek, profesorka političkih komunikacija na univerzitetu u Koblencu, da stekne utisak da se nalazi na brodu bez kapetana, a pred santom leda. One zvižduke kancelaru njegovi stranački prijatelji i većina medija pripisuju, za sad, radikalnim („ekstremnim“) političkim grupacijama zdesna (Alternativa za Nemačku) i sleva (stranka Levice). Sam Šolc, kao iskusan političar, zna da to nije cela istina: oseća potmulo podrhtavanje tla kao nagoveštaj mogućih opasnijih potresa.
Raste temperatura i zbog rata u Ukrajini. I politike zvaničnog Berlina u tom kontekstu. Udruženje zanatlija istočnonemačke pokrajine Saksonija-Anhalt uputilo je otvoreno pismo kancelaru. Osuđujući ruski napad na Ukrajinu, zanatlije su, u dramatičnom tonu, opomenuli Šolca da to, ipak, „nije naš rat“. Izrazili su zabrinutost za budućnost njihove dece i unučadi, za opstanak nemačkih preduzeća i same Nemačke. I upozorili kancelara: nemate pravo da žrtvujete teško stečeni životni standard građana i sopstvenu zemlju.
Mnogo je negativnog elektriciteta u vazduhu. I varnica bi mogla da plane svaki čas. Zbog visoke inflacije, koja je za Nemce, odvajkada, iz istorijskih razloga, bauk. Ili, konkretno, zbog (pre)visoke cene gasa koju već sada mnoga domaćinstva, ne samo ona s nižim prihodima, ne mogu da plaćaju. Nesklon dramatizacijama i (pre)jakim rečima, Šolc je upravo dramatizovao cenu gasa: računi za grejanje su bure baruta za društvo.
Ima onih koji su u tom kancelarovom upozorenju videli smišljenu poruku upućenu mnogima. Nesložnoj koaliciji, u kojoj svako počinje da vuče na svoju stranu, političkoj opoziciji, biznismenima i civilnom društvu: svako prepucavanje u ovom trenutku, i u ovakvoj situaciji, ide na štetu države.
Mediji poslednjih dana govore na sav glas kako se vlada plaši, upravo zbog cene gasa, i realne mogućnosti da ga ne bude, masovnih nemira i izliva nesputanog gneva na ulice nemačkih gradova. Grozničavo se, zbog toga, prave urgentni planovi koji su, s jedne strane, usmereni na štednju energije (od gašenja ulične rasvete do prinudnog smanjenja temperature u zgradama) i, s druge strane, pružanje olakšica domaćinstvima i privredi. Barata se, u tom kontekstu, s (još precizno nedefinisanim) „paketima“ teškim desetine milijardi evra.
Da ni to, međutim, ne ide lako, pokazuje primer s odlukom da se osetno smanji PDV na cenu gasa, sa 19 na sedam odsto. Naizgled dobra odluka. Stručnjaci, međutim, otkrivaju kontroverznosti i protivrečnosti u njoj. Po onoj da leva ne zna šta radi desna. Jednom rukom se daje, drugom uzima. Da bi podstakla štednju, vlast je najpre uvela doplate na cenu gasa. Kad je ta cena eksplodirala, usledila je odluka o olakšicama smanjenjem PDV-a. Predsednik berlinskog Instituta za ekonomska istraživanja profesor Marsel Fračer je izračunao da će olakšice tročlanoj porodici, s jedne strane, doneti godišnju uštedu od pet stotina evra. Nije malo. Njen godišnji ceh za gas, zbog velikog poskupljenja, iznosiće, međutim, i pored ove olakšice, velikih tri hiljade i šest stotina evra.

„REPOVI“ STARE AFERE Olaf Šolc se minule sedmice suočio i s dve lične nevolje. Nijedna nije ugrozila njegov kancelarski tron. Svaka od njih je, međutim, iščupala bar po jedno pero iz njegovih ionako pokislih krila. Jedna je imala i resku međunarodnu rezonancu: zajednička konferencija za medije s palestinskim predsednikom Mahmudom Abasom. Druga je afera koja vuče „repove“ iz vremena kada je sadašnji kancelar bio gradonačelnik Hamburga. Grada koji ima status pokrajine. Ona naizgled deluje benignije. Dovodi u pitanje, međutim, poverenje u ono što je pred gradskim većem (parlamentom) na „saslušanju“ rekao pre neki dan kancelar, i ranije izjavljivao kada je bio „samo“ ministar finansija. Opozicija sumnjiči, naime, kancelara da je, u svojstvu prvog čoveka velikog lučkog grada, bio blagonaklon prema jednom bankaru i poreskim (milionskim) dugovima njegove banke. Šolc tvrdi da s tim nema nikakve veze. Đavo, međutim, kao i uvek, leži u detalju. Kritičari su kancelara suočili s različitim izjavama koje je davao kad je reč o ovoj aferi. Da se, pored toliko termina i susreta, gotovo i ne seća onog s bankarom. Potom da je susret bio kratak i veoma formalan. Potom se prisetio i o kojim temama su pričali.
Ako se iz zavičajnog Hamburga vratio s manje ogrebotina, konferencija za medije s gostom iz Palestine pričinila je Šolcu zaista velike glavobolje. Kod kuće. I posebno u Tel Avivu. Jedan od novinara iskoristio je priliku da povodom pola veka od masakra izraelskih olimpijaca u Minhenu, koji su počinili palestinski teroristi, pita gosta hoće li se sada izviniti Izraelu. Abas je krenuo u (kontra)ofanzivu: Izrael je od 1947. godine do danas počinio pedeset masakara u pedeset palestinskih mesta, pedeset holokausta. Šolc, očigledno zatečen, sleđenog izraza, nije reagovao. Gost i domaćin su se rukovali. Konferencija je završena. A nastala uzbuna. Pljuštale su žučne i žestoke kritike upućene kancelaru. S raznih strana. Sara Judit Hofman, novinarka „Dojče velea“, konstatovala je, u veoma kritičnom tekstu, da je Šolc zanemeo kad nije smeo da to učini. Poređenje s Holokaustom ne sme, napisala je, ostati bez odgovora u Nemačkoj. Ni sekunde. Zanemela reakcija Olafa Šolca pokazuje da je nešto krenulo naopako u nemačkoj kulturi sećanja. Kad god se radi o sećanju na Holokaust, nemačka vlada ima obavezu da reaguje. Ne sme da ćuti. To što kancelar nije odmah odbacio Abasove reči nanelo je veliku štetu Nemačkoj. Za to nema izvinjenja. Lideri opozicije, konzervativci Fridrih Merc i malerozni kandidat za kancelara Armin Lašet, oštro su, kako se i očekivalo, napali Šolca. Kancelar je morao, rekao je novi šef Hrišćansko-demokratske unije (CDU), bez zadrške da protivreči gostu. I da ga zamoli da odmah napusti zgradu.
Olaf Šolc je pokušao da, iako zakasnelo, zaustavi lavinu koja je krenula. I bar umanji štetu koja je nastala. Učinio je to preko tvitera i u izjavi visokotiražnom „Bildu“. „Duboko sam ogorčen“, napisao je, „zbog nečuvenih izjava palestinskog predsednika Mahmuda Abasa. Upravo za nas Nemce“, podsetio je kancelar, „relativizacija Holokausta je neprihvatljiva i nepodnošljiva.“ Osudio je „svaki pokušaj da se poreknu zločini Holokausta“.
Zvanični Tel Aviv reagovao je promptno. Premijer Lapid je konstatovao da Abasu „istorija neće oprostiti“. Izraelski ambasador u Berlinu Ron Proser je ono što se dogodilo na konferenciji za medije nazvao „sramotom“: za takve izjave na nemačkom tlu mora postojati nulta tolerancija. Nemački kancelar je požurio da, u telefonskom razgovoru s izraelskim kolegom, još jednom oštro osudi izjavu palestinskog predsednika. Izraelac je očigledno bio zadovoljan: zahvalio je, opet posredstvom tvitera, javno Olafu Šolcu.
Afera s palestinskim predsednikom nije time okončana. Mediji pišu da berlinska policija priprema krivičnu prijavu protiv Abasa. Eksperti, međutim, biju koplja oko toga koliko je to smisleno. Iz ministarstva spoljnih poslova stiglo je objašnjenje, i upozorenje, da gost uživa imunitet. I da je u Berlin stigao na zvanični vladin poziv. Oni koji drukčije misle spominju činjenicu da Abas ne može polagati pravo na imunitet, kao šef države, iz prostog razloga što Nemačka, zvanično, ne priznaje Palestini status države…

[/restrict]