Zemlja na vetrometini

Naša sadašnja geostrateška pozicija zahteva jaku vojsku i jak oslonac na sopstvenu proizvodnju oružja i municije

Naši državnici nikada ne smeju da zanemare činjenicu da u Srbiji nijedna generacija nije provela životni vek a da nije preturila preko glave bar jedan rat. Ta zakonitost nije se promenila vekovima, i zato je stvarno naivna svaka pomisao da će se nešto sasvim drugačije desiti baš sada; da nam stoga nije potrebna jaka vojska, da mi nemamo neprijatelja i da naoružavanje predstavlja bacanje para.

(NE)SPREMNI ZA RAT Srbija takoreći ni za jedan rat nije bila spremna, i zaista je vreme da se upitamo zašto, te da iz toga izvučemo odgovarajuću pouku.
Nije bila spremna pre svega zbog toga što su joj ratovi nametani, a povodi za njih su izmišljani i inscenirani. Ta nespremnost redovno je bila dodatni motiv za agresora, a pravi razlog i ne treba istraživati jer je potpuno jasan: to je geostrateška vetrometina na kojoj se nalazimo. Uvek smo nekome smetali da zaokruži svoje interesne zone, ili smo mu bili na putu osvajanja. A kada se rat završi, prevlada više želja nego racionalan zaključak – da rata nikada više neće biti. A on se pojavi brže nego što ga bilo ko očekuje, i to najčešće kao strateško iznenađenje, što povećava broj žrtava i nivo sveopšteg stradanja.
Iskustva su jasna i veoma neprijatna. Nikakva miroljubiva ili „pametna“ politika nije garancija niti faktor odvraćanja od agresije nego samo jaka država i jaka vojska. Naše zanemarivanje vojske i njene borbene moći velike sile i agresivne države iz susedstva nikada nisu shvatale kao miroljubivi gest, već kao slabost koju treba iskoristiti da se Srbija pokori i rasparča. Zato se svako namerno slabljenje vojske i vojne moći Srbije može posmatrati kao izdaja i stvaranje uslova za ostvarenje tuđih interesa. Najbolji primer namernog uništavanja srpske vojske je ono što ju je snašlo nakon petooktobarskih promena 2000. godine.

[restrict]

BRZ OPORAVAK Prema godišnjem izveštaju „Global fajerpauer“ za ovu godinu, Srbija je na 61. mestu po vojnoj snazi od 142 zemlje na listi. Procenjeno je da ima najveću vojnu snagu u regionu, sa tendencijom daljeg jačanja vojne moći. Odmah iza Srbije su Hrvatska, koja je na 62, i Bugarska na 67. mestu. Albanija je na 115. mestu, Crna Gora na 132, a Severna Makedonija na 135.
Ovo rangiranje zasnovano je na praćenju preko 50 parametara koji svi zajedno daju prilično realnu sliku o vojnoj moći svake države i njene vojske. Naravno da smo znali da je naša vojska napredovala neverovatnom brzinom u kratkom vremenu. Na primer, pre samo tri godine (2019) Hrvatska je bila 70. a Srbija 79. na rang-listi, a sada je Srbija iznad Hrvatske. Pri tome treba imati u vidu da se i Hrvatska naoružava i napreduje jer je pre tri godine bila 70. a sada je 62. Uostalom, kada je region u pitanju, jedino ima smisla da se poredimo s Hrvatskom koja nam realno jeste najveća vojna pretnja, a sve one godine dok je srpska vojska namerno i planski slabljena i uništavana, hrvatska vojska je jačana brojnim donacijama skupog i moćnog oružja, najviše od strane SAD, ali i Nemačke.

PAMETNA ULAGANJA Za napredovanje u vojnoj moći nije samo bitno ulaganje novca nego je isto toliko važna i dobra procena koje segmente vojske treba ojačati. To se radi na osnovu analiza i predviđanja u kom pravcu ide moderno ratovanje. Ako se promaši u tim procenama, uloženi novac se neće u velikoj meri odraziti na vojnu moć zemlje. Zatim, treba dobro proceniti ekonomske sposobnosti da bi se realizovao planirani tempo nabavki. Uz to, veoma je važno odrediti prioritete na osnovu procene koji to nedostaci najviše ugrožavaju odbranu zemlje. Jer oni koji su uništavali našu vojsku vodili su računa o tome da unište ono što nam je najvažnije, i što je najteže obnoviti.
Možda se čini da je lako proceniti u koja borbena sredstva uložiti novac, ali uopšte nije. Na primer, takoreći do juče se mislilo da je značaj artiljerije u opadanju, zbog manjeg dometa i slabije preciznosti od raketnih jedinica, da bi rat u Ukrajini pokazao da artiljerija i dalje ostaje „kraljica ratovanja“. Njeni nedostaci se efikasno ispravljaju tako što postaje mobilnija, pokretljivija, povećava joj se domet, i, što je najvažnije, uvezana u sistem sa izviđačkim dronovima postaje visokoprecizna na veliku daljinu, kao da su u pitanju laserski vođeni projektili. Dronovi su osigurali budućnost artiljerije jer je veliki utrošak artiljerijske municije dugoročno podnošljiviji – projektili iste razorne moći daleko su jeftiniji od skupih raketa. Naši stratezi su i to na vreme predvideli.
Naš državni vrh, sa osloncem na vojne stručnjake iz Ministarstva odbrane i Generalštaba, uspeo je da napravi odlične procene i dinamiku nabavki modernog oružja i opreme, iako su neki od tih zahvata bili veoma skupi.
Najveća hrabrost, upravo zbog cene, bila je odluka da se oporavi, ili bolje rečeno „vrati iz mrtvih“, vazdušna komponenta naše vojske, pre svega PVO mogućnosti, kao najjači faktor odvraćanja za svakog agresora.
Uspešnom oporavku doprinela je i kvalitetna procena sa kim i kako ući u dugoročnu vojnotehničku saradnju, a da nas to ne obavezuje od koga ćemo kupovati oružje. Na osnovu vojnotehničke saradnje s Rusijom nabavke skupih i moćnih sistema bile su povoljnije, a stigle su i značajne i skupe donacije. Srbija sada ima eskadrilu modernizovanih lovaca Mig-29 i slojevitu PVO teritorije sa povećanim dometom i verovatnoćom pogađanja cilja, što je omogućila kupovina ruskog sistema „Pancir“, kineskog FK-3 i francuskog sistema „Mistral“.
Dinamika i taktika rata u Ukrajini pokazuje da je dobro procenjen i značaj helikoptera u modernim ratovima, i da je odluka da se ojačaju i modernizuju helikopterske jedinice bila ispravna. Jer pored artiljerije i dronova helikopteri se najviše koriste i pokazuju veliku efikasnost u Ukrajini. Kupljeni su ruski borbeni Mi-35 i transportni Mi-17, ali i višenamenski „Erbasovi“ helikopteri H-145M, što omogućava brz vertikalni manevar u cilju iznenađenja protivnika, ali i neutralisanje iznenađenja koje tokom agresije i sami možemo doživeti.
U istu svrhu upotrebe tamo gde je najurgentnije, najvažnije i najopasnije vraćene su na brigadnu formaciju i bolje opremljene i naoružane naše proslavljene specijalne vojne jedinice, 63. padobranska i 72. specijalna brigada.
Nema segmenta Vojske Srbije koji nije ojačan i unapređen i to je „Global fajerpauer“ odlično zapazio i rangirao, a ovde možemo spomenuti samo one najvažnije segmente, koji su najviše uticali na podizanje vojne moći Srbije. Modernizovane su oklopne jedinice, koje je dodatno ojačala donacija Rusije od 30 modernizovanih tenkova T-72 i 30 BRDM. Protivoklopne mogućnosti su ojačane kupovinom ruskog lakog prenosnog sistema „Kornet“, koji je po svim ocenama kvalitetniji od britanskog sistema „Džavelin“ i američkog NLAW koji su svoju efikasnost dokazali u Ukrajini. Pešadijske jedinice dobile su modernu opremu i naoružanje i osposobljene za borbu u svim vremenskim uslovima, danju i noću.
Nakon ovog velikog uspeha naš državni vrh je već postavio sledeći cilj koji se želi postići, a to je da Srbija po vojnoj moći uđe u prvih 50 zemalja na rang-listi. Već sada je jasno da je taj cilj dostižan jer su neke nabavke modernog i moćnog naoružanja već u toku, ali ključni adut koji nas može uvrstiti među 50 najjačih je ponovno uvođenje redovnog služenja vojnog roka. Odluka je doneta i već iduće godine imaćemo redovno služenje vojnog roka od, najverovatnije, tri meseca. Da li je to dovoljno vremena za kvalitetnu obuku ili nije, pokazaće praksa. Najvažnije je da se taj proces, koji je namerno zaustavljen ponovo krene, jer je ukidanjem redovnog služenja vojnog roka odbrambeni sistem Srbije najviše oslabljen.

DOMAĆA NAMENSKA INDUSTRIJA Rat u Ukrajini i njegove posledice u vidu sankcija, izolacije, ograničenja prometa robe a posebno naoružanja i vojne opreme, Srbija i te kako oseća, kako zbog NATO okruženja, tako i zbog nekorektnog stava kolektivnog Zapada – „Ako niste sa nama, onda ste protiv nas.“
Sraman slučaj sa zabranom preleta ruskog ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova kako bi posetio Srbiju demonstrirao nam je u kakvoj situaciji bismo se našli ako nam novi rat bude nametnut u sadašnjim okolnostima. Pojavio se problem, ne samo kupovine novog naoružanja u inostranstvu nego i isporuke naručenog, pa i onoga što je već plaćeno. Tako je segment naoružavanja i opremanja vojske iz sveta trenutno usporen, što nas ujedno opominje i potvrđuje staru istinu da je oslonac na domaću industriju najbolji put, i da jedino on garantuje autonomiju u snabdevanju.
Aktuelni državni vrh je svojim merama zaustavio uništavanje naše namenske industrije, koja je, kao i vojska, bila na meti onih koji su želeli da oslabe ekonomski i odbrambeni sistem Srbije kroz smanjenje konkurentne sposobnosti u oblasti prodaje naoružanja i vojne opreme. Na tome su tajno radile i vlade država koje nam ne misle dobro, i moćne kompanije iz te oblasti.
Tek u geostrateškim okolnostima koje su nas snašle vidi se koliko je dobra blagovremena odluka države da značajnim ulaganjima pokrene brz oporavak namenske industrije. To je pomoglo da se podignu tehnološki nivo i kapacitet postrojenja za proizvodnju oružja, municije i vojne opreme za naše potrebe, ali i za izvoz koji donosi značajan profit.
U okolnostima ograničenog uvoza ulivaju sigurnost zvanična saopštenja da naoružanje i oprema domaće proizvodnje postaju sve značajniji faktor modernizacije naših oružanih snaga. Vojska Srbije dobila je čitavu paletu naoružanja i opreme iz domaće odbrambene industrije. Pri tome treba imati u vidu da to nije na štetu standarda i kvaliteta života naših građana, jer ova industrija ponovo unapređuje gradove i čitave regije u kojima je locirana. Kvalitet i cene proizvoda omogućavaju prodaju istog dana svega što se proizvede, a time i dalji razvoj i bez intervencije države.
Za vođenje odbrambenog rata u uslovima izolacije najvažnija je proizvodnja puščane, pištoljske i artiljerijske municije i minobacačkih mina, a naše fabrike ih proizvode za domaće potrebe, a ujedno su i veoma značajan izvozni artikal. Tako je osnovni uslov oslonca na sopstvene mogućnosti apsolutno ispunjen.
Nije samo naša municija toliko tražena nego i drugi uspešno realizovani vojni projekti. Na primer, jedan od najvažnijih segmenata izvoza naše namenske industrije je barut. Na svetskoj listi proizvođača baruta Srbija zauzima šesto mesto.
Ipak, najveći ponos naše domaće industrije je samohodna haubica „Nora“, kalibra 155 mm i dometa preko 40 kilometara. Pročula se po kvalitetu i mnogi u svetu žele da je kupe. I ona se sada brzim tempom uvodi u operativnu upotrebu u našim artiljerijskim jedinicama. Uvezuje se u sistem izviđačkih dronova koje isto tako sami proizvodimo, i ima zavidnu preciznost i ogromnu razornu moć. Treba napomenuti da su naši stratezi predvideli značaj dronova i pre nego što su ušli u masovnu upotrebu na ratištima, kao i to da haubica od 155 mm ima odličnu perspektivu.
Teško je i nabrojati sve vojne projekte koji su već realizovani i koji su u toku realizacije, ali treba istaći isto tako ponosa vrednu lepezu proizvodnje terenskih i oklopnih vozila, izvanrednog kvaliteta, za kojima takođe vlada potražnja iz inostranstva. U naše jedinice ulaze „Miloš“, „Lazar“ a uskoro će i „Lazanski“, ali i oklopnjak M-20, visokootporan na mine i dejstva iz zasede. Zatim, sami smo kompletirali „Pasars“, respektivan hibridni sistem za trupnu PVO na razmeštajnim prostorima i u pokretu.
Modernizuju se oruđa i sistemi koje već imamo i tako se povećavaju njihove vatrene i manevarske mogućnosti. Na primer, domet digitalizovanog lansera raketa „Oganj“ povećan je sa 22,5 na 40 km a vreme pripreme za dejstvo smanjeno je sa 15 na tri minuta. Modernizovane su i samohodne haubice 122 mm „Gvozdenka“. Tako od starih, praktično, dobijamo nova oružja.
Kada sve to imamo u vidu, jasno je da imamo dobre mogućnosti za vođenje odbrambenog rata i u uslovima izolacije, a kamoli u normalnim okolnostima kada bi naši prijatelji mogli da nam pomognu. Tako je sasvim moguće da se već iduće godine po rangiranju „Global fajerpauera“ nađemo i među prvih 50 zemalja.

[/restrict]