ПУТЕВИМА ЦАРИГРАДА

Пише: Протојереј мр Михаило Смиљанић

Због чега је у новијем времену све уочљивији склад интереса Фанара и Брисела, када су у питању помесне православне цркве и православни народи?

На Фанару, четврти Истанбула где је смештена Цариградска патријаршија од времена пада Цариграда у турске руке, одувек се не само маштало него и радило на обнови старе славе и моћи. Патријаршија је, као једина преживела институција Византије, доживљавала себе као потенцијално семе те обнове. Отуда су временом цариградски патријарси, чланови цариградског сабора и клира, као и богате грчке трговачке породице из Цариграда (и широм Отоманске империје) постали познати као „фанариоти“, и није се много крило да они раде пре свега у свом интересу, као и последично и у интересу грчког народа и цркве. Сам назив фанариоти ставља нагласак на њихове политичке и економске циљеве, пре него на црквено устројство, и добро погађа у суштину проблема.

ЦИЉ – ДОМИНАЦИЈА НАД СВЕКОЛИКИМ ПРАВОСЛАВЉЕМ Разумљиво је да начини размишљања и методологија рада фанариота нису исти данас, у ери европских интеграција, као што су били у време опадања турске царевине. Али се из њиховог деловања може видети да је циљ остао исти – доминација над свеколиким православљем, колико је могуће по угледу на доминацију Ватикана над римокатоличким светом. При томе не треба имати илузија да се ту ради о некој опскурној малој групи људи на Фанару – у питању је добро организована мрежа институција и појединаца, како клирика, тако и мирјана, широм Европе и света, који су повезани и између себе и с многим центрима моћи. Они не само што теоријски разрађују модел организовања цркве који желе него и раде на политичким, економским, академским и свим другим начинима да га спроведу у дело. Важно је имати на уму да рад грчких помесних цркава у великој мери финансира држава Грчка, која је под контролом Брисела, као и да значајна помоћ Фанару стиже од „америчких Грка“ – тешко је замислити да иоле значајнија средства за тако осетљиве послове излазе из САД без знања и сагласности одговарајућих служби.


Није без значаја чињеница да се Грци налазе на челу практично половине помесних цркава, да њихове цркве на другачији начин међусобно сарађују него што је то случај међу осталим црквама, као и чињеницу да се не слажу сви грчки епископи с понашањем и политиком Цариграда, али да се гласови протеста међу њима скоро никада не чују. Њихова међусобна организација је, наравно, њихова ствар – али проблем настаје када они исти систем односа покушавају да наметну свима.
Савремена фанариотска црквенополитичка мисао је добрим делом усредсређена на два појма, чије преосмишљавање се у њиховим плановима јавља као нужно, а то су помесна црква и дијаспора. Редефинисање ових појмова је део једне шире стратегије, чији се коначни циљ на појавној равни представља као успостављање, односно обнова устројства цркве првог миленијума, које се приказује као једино исправно.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.