ПУТЕВИМА ЦАРИГРАДА

Пише: Протојереј мр Михаило Смиљанић

Због чега је у новијем времену све уочљивији склад интереса Фанара и Брисела, када су у питању помесне православне цркве и православни народи?

На Фанару, четврти Истанбула где је смештена Цариградска патријаршија од времена пада Цариграда у турске руке, одувек се не само маштало него и радило на обнови старе славе и моћи. Патријаршија је, као једина преживела институција Византије, доживљавала себе као потенцијално семе те обнове. Отуда су временом цариградски патријарси, чланови цариградског сабора и клира, као и богате грчке трговачке породице из Цариграда (и широм Отоманске империје) постали познати као „фанариоти“, и није се много крило да они раде пре свега у свом интересу, као и последично и у интересу грчког народа и цркве. Сам назив фанариоти ставља нагласак на њихове политичке и економске циљеве, пре него на црквено устројство, и добро погађа у суштину проблема.

ЦИЉ – ДОМИНАЦИЈА НАД СВЕКОЛИКИМ ПРАВОСЛАВЉЕМ Разумљиво је да начини размишљања и методологија рада фанариота нису исти данас, у ери европских интеграција, као што су били у време опадања турске царевине. Али се из њиховог деловања може видети да је циљ остао исти – доминација над свеколиким православљем, колико је могуће по угледу на доминацију Ватикана над римокатоличким светом. При томе не треба имати илузија да се ту ради о некој опскурној малој групи људи на Фанару – у питању је добро организована мрежа институција и појединаца, како клирика, тако и мирјана, широм Европе и света, који су повезани и између себе и с многим центрима моћи. Они не само што теоријски разрађују модел организовања цркве који желе него и раде на политичким, економским, академским и свим другим начинима да га спроведу у дело. Важно је имати на уму да рад грчких помесних цркава у великој мери финансира држава Грчка, која је под контролом Брисела, као и да значајна помоћ Фанару стиже од „америчких Грка“ – тешко је замислити да иоле значајнија средства за тако осетљиве послове излазе из САД без знања и сагласности одговарајућих служби.

Није без значаја чињеница да се Грци налазе на челу практично половине помесних цркава, да њихове цркве на другачији начин међусобно сарађују него што је то случај међу осталим црквама, као и чињеницу да се не слажу сви грчки епископи с понашањем и политиком Цариграда, али да се гласови протеста међу њима скоро никада не чују. Њихова међусобна организација је, наравно, њихова ствар – али проблем настаје када они исти систем односа покушавају да наметну свима.
Савремена фанариотска црквенополитичка мисао је добрим делом усредсређена на два појма, чије преосмишљавање се у њиховим плановима јавља као нужно, а то су помесна црква и дијаспора. Редефинисање ових појмова је део једне шире стратегије, чији се коначни циљ на појавној равни представља као успостављање, односно обнова устројства цркве првог миленијума, које се приказује као једино исправно.

[restrict]

Цариградски теоретичари дефинишу „аутокефалну“ цркву као ону која је до извесне мере самостална у свом деловању на конкретном административном простору (у Римској империји то је била провинција, данас би то могла да буде држава), истовремено будући део (васељенске) заједнице свих цркава, која (заједница) има свог примаса – архиепископа Цариграда. На тај начин дефинисана – у духу канона из времена универзалног хришћанског царства (како их тумаче фанариоти) – једна аутокефална црква нема никаквих ингеренција ван своје канонске територије, нити било каквих предзнака осим територијалних, и самостална је у једном чисто техничком, административном смислу. Односе међу тако аутокефалним локалним црквама требало би да уређује, и њима управља, наравно – Цариград. Фанариоти воле да тако замишљено стање представљају као оно из првог миленијума, међутим и површни познаваоци историје цркве знају да такво стање никада није постојало – наиме, старе патријаршије су се врло оштро сукобљавале са Цариградом око својих права и надлежности, и није било начина да им Цариград било шта наметне без помоћи царске власти. Однос какав данас имају Александрија или Јерусалим према Цариграду цариградски патријарси из времена Византије углавном су могли само да сањају.
Јасно је да тако дефинисана аутокефалност нема много тога заједничког са аутокефалношћу помесних цркава другог миленијума, које су биле и остале цркве различитих народа, односно националних држава, а у XIX и XX веку и својих националних дијаспора. Овакву традиционално практиковану аутокефалност какву познајемо, фанариоти малициозно гурају у појам „националне“ цркве, из које су онда – по логици самог назива – други народи искључени, што је у данашње време врло лош „имиџ“. Често из њихових описа проистиче да су савремене православне националне државе настале из тзв. милетског система Отоманске империје, као и да је национални предзнак уопште последица кретања у европској политичкој мисли XIX века (како сами кажу – „националној имагинацији“). Из тога происходи да су онда и „националне“ православне цркве настале по нужности политичког тренутка у XIX веку, дакле по снисхођењу Цариграда и икономији. И да су самим тим подложне даљим редефинисањима и променама. Због тога њима смета назив „Српска православна црква“, и потенцирају своју верзију „Православна црква Србије“. Јасно је да, том логиком, треба да постоје и цркве Црне Горе, Босне и Херцеговине, или – зашто да не? – Косова.
Не улазећи овде у историју других помесних цркава, можемо само да приметимо да поменути описи не одговарају стварности и истини, барем када је у питању Српска црква: она има своје непрекинуто трајање од тренутка добијања аутокефалности 1219. па све до 1766. године, када бива формално укинута управо деловањем фанариота. А затим и обновљена мукотрпним радом и борбом нашег свештенства, народних вођа и целог народа у XIX веку. Јасно је да о српској цркви и држави као о последицама милетског система не може бити ни говора, напротив – управо је притисак самосвести православних народа (пре свих српског) натерао Високу Порту да прошири милетски систем, и да православне раздели по етничким одредницама.

Фанариотски теоретичари су замислили свет у коме не постоји дијаспора. Наиме, још од времена патријарха Мелетија Метаксакиса (1921–1923), Фанар полаже право на дијаспоре свих православних народа (које се углавном налазе на Западу). Наравно да национални предзнак дијаспора онда не долази у обзир, јер читав свет треба да буде подељен на већ помињане локалне цркве појединих држава, између којих се верници слободно крећу, и прикључују локалним литургијским заједницама, које су онда мултиетничке по свом пореклу, али служе на локалном језику по грчком узору, и под епископима које поставља Цариград. Познато је колико је за дијаспору важна духовна и културна веза с матицом коју представља црква, и није тешко видети да би ова фанариотска верзија дијаспоре вишеструко убрзала асимилацију емиграната, чинећи их православним грађанима државе имиграције. Да то није у интересу ниједног православног народа, нема потребе наглашавати. Попустљивост коју су остале помесне цркве показале на Критском сабору 2016. године о овом питању није разумљива, и временом ће се показати као контрапродуктивна.
И аутор ових редова је доживео на једној међународној конференцији, где је у неформалном разговору коментарисао да предложени критски модел дијаспоре где епископи Цариградске патријаршије увек председавају регионалним епископским конференцијама није праведан, и да би боље било да председава епископ оне цркве која у датом региону има највећу заједницу – буде оптужен за етнофилетизам.

За Фанар је проблематично свако помињање националне припадности – осим грчке. Од када су на „свеправославном“ сабору (како су га сами назвали) 1870. године у Цариграду, на коме су међутим учествовали све сами грчки епископи, осудили етнофилетизам као јерес, фанариоти се не устежу да ту етикету прилепе свему што им не одговара код других помесних цркава. Из њихових иступања у јавности се види да православље поистовећују са јелинством, да сматрају природним да Грци имају водећу реч у православљу, и да буду узор свима у богословљу, богослужењу и свему другоме. Свако истицање самосвојности од стране других православних народа бива осумњичено као етнофилетизам.

Између старе славе и новог светског поретка. Види се да Фанар и његови теоретичари и стратези на сваки начин покушавају да оспоре и анулирају постојећи облик аутокефалности помесних цркава, који подразумева њихов национални предзнак, неприкосновену канонску територију и дијаспору која је кроз своју цркву у духовној и свакој другој вези са својом матицом. Ови планови за преустројавање православног света се правдају потребом да се исправе неправилности које су настале у ходу историје, да се постојеће стање усклади с канонским правом (у њиховом тумачењу, не заборавимо), да се успостави поредак какав би требало да влада у васељенској цркви итд. Индикативно је, да не кажемо злослутно, што се често говори о цркви у времену глобализације, и то на начин из кога проистиче да црква треба да се прилагоди тим процесима: фанариоти изгледа виде глобализацију и европске интеграције као неку врсту обнове универзалног царства, и самим тим као своју прилику да успоставе доминацију над помесним црквама, које би тиме постале „локалне“ и „аутокефалне“ по предложеном моделу. Али пажљивија анализа показује да се заправо нуди једна анационална, аполитична верзија православља, забављена поретком богослужења и академским изучавањем теологије, и ангажована на агендама које се прокламују из других центара моћи, као што су то људска права, мир, одрживи развој… Једном речју – сасвим по мери глобалистичких елита колективног Запада, којима је потребна православна црква која ће се бавити темама које они диктирају, уместо да буде савест друштва и сведок непроменљивих вредности.
Из свега проистиче да је Фанар – нажалост – на путу колизије с другим помесним црквама, која ће се изгледа десити у не тако далекој будућности. Тешко да ће Фанар одустати од свог политичког програма, који има свесрдну подршку центара моћи, и осталим црквама неће преостати ништа друго него или да пристану на захтеве Фанара, или да оду у раскол с њиме. Пасивност помесних цркава према деловању Фанара (међу њима и наше цркве) могла би довести до тога да на крају оне сносе кривицу за раскол који прети, јер би могле бити окарактерисане као заостале и шовинистичке. Остаје нада да ће пре свих грчке цркве наћи снаге да Цариград поставе на место које му припада у православљу: место првога међу једнакима, и мајке – а не маћехе – словенских цркава.

[/restrict]