ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – НАСТУПА СОЦИЈАЛИЗАМ 2.0

Ако се питамо ко данас доноси и спроводи политику која настоји да контролише олигархију како би заштитила егзистенцију грађана, одговор је – социјалистичке државе. Само јака држава има моћ да контролише финансијску олигархију која тражи ренту, тврди еминентни теоретичар и економиста Мајкл Хадсон, који Кину види као „земљу која је у томе отишла најдаље“

Национални суверенитет није нешто што треба предати Светској здравственој организацији, само да бисмо се придружили клубу наводно напредних нација – рече 23. маја 2022. бразилски председник Жаир Болсонаро.
Сутрадан, 24. маја 2022, у Давосу на конференцији Светског економског форума стигао је одговор: „Будимо јасни, будућност се не дешава, будућност градимо ми, моћна заједница је овде у овој просторији. Имамо средства да наметнемо стање у свету“, рече сумануто самоуверени Клаус Шваб. Претња је озбиљна, али страх се смањује.

СМРТ СРЕДЊЕ КЛАСЕ Глобални фронт постаје пренапрегнут. И очигледно је да „антируски финансијски напад указује на исте опресивне путање као и оне које се промовишу у име лажне борбе за сузбијање ковида 19“. Светски познати економиста Сергеј Глазјев препознаје ту истоветност, на примеру Извештаја Фондације Рокфелер из 2010, где се најављује 2020: „Пандемија и све што се дешавало у вези са њом било је задивљујуће рашчлањено… Сценарио је назван Lockstep“, што је марширање у колони где сви прате онога испред.
„Жртвујући сопствене демократске вредности, Запад покушава да натера људе да се повинују њиховим командама. Међународне организације, укључујући СЗО, користе се као упоришта за састављање светске владе која би била подређена приватном капиталу.“ (Глазјев)
Михаил Хазин много је мање критичан према либерализму од Глазјева, али види да „Запад не разуме узроке и суштину кризе, па не могу ни да изведу теорију која то описује. Због тога америчке и европске власти чине глупости уместо ефикасних мера за решавање проблема.“ Јавља да „у Сједињеним Државама постоји индикатор који они не откривају у јавној расправи: ради се о расту цена за сву индустријску робу. Не само за финалну робу у велепродаји већ уопште за све, од сировина. Први пут је раст цена индустријских производа премашио ниво из касних 1970-их. Претходни врхунац беше крајем 1947.“
То ће угрозити средњу класу, „темељ западног света“. Без средње класе, вели Хазин, „колективни Запад у садашњем облику не може дуго трајати и мораће да тражи нове моделе управљања сопственим друштвом“.

[restrict]

САМИ СЕБЕ ПОНИШТАВАЈУ Немци још слушају како је за све крив Путин, али схватају да је проблем шири. Сам појам рецесија више нити плаши, нити теши. Ваља се привикавати на појам депресија.
Две трећине Немаца, по Шпигловој анкети, виде да је стање лоше. „То је од почетка ових анкета (мај 2017) највећи проценат – ’чак и у корона шоку у пролеће 2020. било је 10 одсто мање оних који ситуацију виде лоше’.“
И то је повољна чињеница, јер 71 одсто Немаца очекује да ће се економска ситуација наредних пет година само погоршавати. Само 10 од сто Немаца „верује да ће доћи до дугорочног опоравка“.
Панкај Мишра, Индус чије је учење прихваћено у Британији, види да је „неконтролисани либерализам припремио терен за сопствену пропаст“. „Како су трампизам и други ауторитаризми постајали моћни, либерални критичари крећу у моралну уцену засновану на лажној историји: Да ли сте то ви против ’либералног поретка’ који је дуго гарантовао мир и стабилност и друге дивне ствари?“ Одговор на ту бесловесност је подсећање како је „толико цењени либерални поредак инкубатор за трампизам и друге ауторитарности“, што они сматрају највећим злом.
Либерали су „људска бића учинили потчињенима тржишту, друштвене везе заменили тржишним односима и гурнули све у похлепу“. Људи у тим друштвима су оптерећени „хроничним дуговима и претварани у коцкаре на берзи“. Најгрубље су одбачене класичне вредности „трезвеност, разборитост и демократске врлине одговорности“.
Либерализам је, како тврди амерички историчар Гари Герстл у студији The Rise and Fall of the Neoliberal Order: America and the World in the Free Market Era, у основи без принципа, блаже речено парадоксалан: „цени слободну трговину и слободно кретање капитала, робе и људи; слави дерегулацију као економско добро да влада не може да се меша у рад тржишта“, али – користи интервенције владе да се појединци (богати, наравно) ослободе контроле власти. Кад банке банкротирају, на пример, онда држава социјализује њихове губитке. Као коначно пронађени perpetuum mobile за битанге и преваранте.

ПРОЛЕТЕРИ БЕХУ СИЛА Док друштво плаћа њихове бахатости, као плима се шири „прекаријат без јасних дугорочних изгледа, опасно рањив на демагоге који им обећавају чуда“, вели Мишра. Некадашњи пролетаријат, прокажена сиротиња из капитализма, аристократија је за прекаријат. Међутим, кад се радничка класа изборила за прилично достојанствено место у буржоаском друштву, пао је Совјетски Савез, па су корпорације подариле људима „нестална, привремена, повремена, несигурна и зависна радна места, на којима радници немају ни законску ни социјалну заштиту“. Либерали то објављују као прогрес.
Осиромашени на Западу засад се понашају као што Џорџ Орвел описа свој сусрет са бедом у предграђу Париза тридесетих: „Верујем да је то искусио свако ко је живео у оскудици. То је осећај олакшања, готово ужитка, у томе што знаш како си сад заиста на дну. Толико си причао о томе како ћеш пропасти – и гле, ту је пропаст, дошао си до ње, и можеш је поднети. То знатно умањује тескобу.“ Али Ерик Блер је знао да је осиромашио привремено. Људи на Западу постају свесни да се сада не ради о сагледивој привремености. Ту се слуђеност зачас може претворити у бес.
Јер то „чудовиште из пакла“ води само у једном правцу: „Нема шансе да се ово може завршити другачије него банкротом“, каже Мартин Армстронг, невољен од западног мејнстрима, али упућен у суштину система – „преварант, кретен или геније“ питао се обзирно Њујоркер а Википедија га описа као „америчког самоуког економског прогностичара“, што више и није дисквалификација. „Кад банкротирају, брине их да ће милиони људи јурнути на парламенте Европе… Ово је заиста огромна финансијска криза са којом се суочавамо. Задуживање траје из године у годину још од Другог светског рата, без икакве намере да се врати било шта.“
И без обзира на невиђену пљачку, и у неколонијалним државама и у својим друштвима, САД су осуђене да изгубе овај економски рат, „јер Кина производи ефикасније и финансира развој јефтиније. Цео банкарски систем у Кини је у државном власништву, ради као јединствена развојна институција, усмеравајући новчане токове на проширење производње и савладавање нових технологија“. С друге стране, САД финансира буџетски дефицит и дува финансијске балоне. „Резултат – ефикасност финансијског и економског система САД је 20 одсто – тек сваки пети долар стиже у реални сектор, а у Кини скоро 90 одсто (то јест скоро сваки јуан који ствара Централна банка) храни контуре експанзије производње и обезбеђује ултрависок економски раст.“ (Глазјев)

БИОАГРЕСИЈА НА КИНУ Ко губи има „право“ да покаже право лице: па су „Американци тада“, констатује Глазјев „отворили фронт биолошког рата лансирањем вируса корона у Кини, надајући се да се кинеско руководство неће моћи носити са епидемијом и да ће у Кини настати хаос. Међутим, епидемија је показала ниску ефикасност здравствене заштите и створила хаос у Сједињеним Државама. Кинески систем је и овде показао много већу ефикасност“. Кинези су и 2020. имали привредни раст два одсто, а САД пад БДП-а 10 одсто (највећи пад од Другог светског рата). Кинези су већ обновили стопу раста од око седам одсто годишње.
Иза биоагресије на Кину „америчке обавештајне службе су спремале рат против Русије“. Тако су одмах после анексије Крима Американци организовали државни удар у Кијеву. Почиње „узгајање нациста“ – дају им и војно образовање – „обучавали су их у својим академијама, и ’ушивали’ са њима све Оружане снаге Украјине… Док масовни медији, које у Украјини потпуно контролишу Американци, у јавности формирају слику непријатеља“.
„Све ово сам предвидео пре 10 година, на основу теорије промене светских економских структура и специфичне логике америчке владајуће елите, усмерене на светску доминацију“, подсећа Глазјев. „Англосаксонска геополитика је традиционално оријентисана против Руске империје и наследника, СССР и Руске Федерације, јер се још од Британске империје на Русију гледа као на главног противника. Сва тзв. геополитичка наука која се писала у Лондону своди се, заправо, на низ препорука како уништити Русију као доминантну силу у Евроазији.“
Још увек се чује зов Запада за „међународни поредак заснован на правилима“, али Американци под тим подразумевају „слободни сте да радите оно што вам кажемо“. Цинизам као политика сарадње.

ФИНАНСИЈСКИ КАПИТАЛИЗАМ ТОНЕ Зато крајње уверљиво звучи констатација о крају западне цивилизације Мајкла Хадсона, професора економије на Универзитету Мисури у Канзас Ситију, који има искуство аналитичара на Волстриту, политичког консултанта. Знање сакупљено у књигу Судбина цивилизације: Финансијски капитализам, индустријски капитализам или социјализам (The Destiny of Civilization: Finance Capitalism, Industrial Capitalism or Socialism, 2022) подсећа да је „највећи изазов с којим се друштва суочавају одувек био како да се тргује и дају кредити, а да се не допушта трговцима и кредиторима да зарађују искоришћавањем купаца и дужника“.
„Моралне вредности већине друштава у историји супротстављале су се себичности, пре свега у виду среброљубља и зависности од богатства, коју су Грци називали philarguria… Појединци и породице који су се упуштали у упадљиву потрошњу биле су изопштавани, јер се препознавало да се богатство често стиче на рачун других, посебно слабих.“ Данашњи Запад, зар не.
Проглашена демократска власт а у реалности све ради против народа. У старим друштвима пак „није било ’демократије’ у смислу да грађани бирају своје вође и администраторе, али ’божанско краљевство’ је обавезно да постигне имплицитни економски циљ демократије: ’заштиту слабих од моћних’. Краљевска моћ је подржана храмовима и етичким или верским системима. Главне религије средином првог миленијума пре нове ере, оне Буде, Лао Цеа и Заратустре, сматрале су да лични нагони треба да буду подређени промовисању општег благостања и узајамне помоћи“.
Либерална власт системски „фискални терет пребацује на ниже класе и задужује становништво и индустрију“. На Западу „није било ни покушаја да се ово идеолошки одбрани“. Напротив, гуран је „архаични Милтон Фридман да популарише радикално нови морални поредак који слави среброљубље тврдњом да је похлепа оно што покреће економије напред, а не назад, убеђујући друштво да препусти расподелу земље и новца ’тржишту’ које контролишу приватне корпорације и лихвари уместо комуналистичке регулације…
„Олигархијске елите на Западу сад покушавају да наметне модерну варијанту овог економског режима заснованог на дугу – неолиберални финансијски капитализам са центром у САД – целом свету. То је данашњи Нови хладни рат.“
Наступало се логиком „финансијске колонизације постсовјетског савеза 1990-их ’шок терапијом’ приватизационих поклона, праћеном пријемом Кине у Светску трговинску организацију 2001 – уз очекивање да ће Кина, попут Јељцинове Русије, постати америчка финансијска колонија“. Последица је деиндустријализације Америке и пребацивања запослености у Азију. Кад САД покуша да контролише такав свет, „Русија, Кина и друге земље одвоје се од доларизованог система трговине и инвестиција, остављајући Сједињеним Државама, НАТО-у и Европи да трпе штедњу и продубљују неједнакост“.
А иза магле тог Новог хладног рата уздиже се решење? „Ако се питамо ко данас доноси и спроводи политику која настоји да контролише олигархију како би заштитила егзистенцију грађана, одговор је – социјалистичке државе. Само јака држава има моћ да контролише финансијску олигархију која тражи ренту.“
Хадсон види Кину као земљу која је у томе отишла најдаље. Путин је на путу увођења олигарха у ред. Подметнуте либералне дилеме умиру.

[/restrict]