ЗИМА ЗАПАДНОГ НЕЗАДОВОЉСТВА

РАТ У УКРАЈИНИ КАО КАТАЛИЗАТОР

У свету се у овом тренутку дешава истинска револуција, у којој долази до „бруталне инверзије глобалне равнотеже снага“. У тој свеопштој пометњи, Запад, утонуо у своју ароганцију и уверење да оличава `међународну заједницу`, још не схвата да је он тај који је сада изолован. Обележава га и „когнитивна паника“, која је већ захватила западне политичке елите; она се манифестује у бесном одбијању да се прихвати стварност

Најтеже у време дубоких промена је то што нико неће да вам каже да су се времена променила, сматра руски аналитичар Дмитриј Орлов, који живи у САД. Ову вест нећете чути на телевизији: „главе које говоре“ – talking heads on television – обично су они који то последњи сазнају. То ћете морати сами да схватите, уколико сте у стању. Његов коментар носи наслов Збогом стара времена, здраво нова времена. Ми се сада налазимо управо на почетку тих „тешких времена“.
Све је у савременом свету, подсећа нас Орлов, повезано с енергијом, и за њу, нажалост, не постоји замена. „Ако вам недостаје енергија, не можете водити своју производњу дрвеним штапом.“ Што је још горе: извори енергије обично нису замењиви: „Уколико останете без гаса, не можете да пређете на угаљ или суво стајско ђубриво, чак и ако сте до грла у њему.“ Модерна индустрија ради на нафту, природни гас или угаљ, управо тим редоследом, а могућност замене је веома ограничена.
Осим тога, енергенти морају бити јефтини: „Нафта мора бити јефтина, јефтинија од млека или чак од флаширане воде. Ако енергија није јефтина, све индустрије које зависе од ње постају нерентабилне и гасе се.“ А управо је то тренутак у коме се налази већина земаља света, почев од Немачке.
Шта се, у ствари, догодило? Постојало је, веома давно, време кад су Сједињене Америчке Државе производиле већину нафте у свету. „Али богате бушотине Западног Тексаса су пресушиле, а Саудијска Арабија је преузела место највећег произвођача нафте у свету.“ Сједињене Државе су тада „сковале `генијалан план`: Саудијска Арабија ће продавати своју нафту за америчке доларе, а затим ће већину тих долара вратити назад, у САД, тако што ће их `улагати` у `амерички дуг`“.
Остале земље су морале да зараде своје доларе ако су желеле да купе нафту. Неки нису разумели ову поруку: Садам у Ираку, Гадафи у Либији. Њихове земље су бомбардоване, а они су сурово погубљени. Све до Сирије, која је прва затражила помоћ Русије.

[restrict]

Лето ишчекивања и зима незадовољства

У међувремену, „Сједињене Државе, размажене свим тим `бесплатним новцем`, постале су исувише дебеле, исувише лење, исувише дегенерисане и слабе, и нагомилале су највећу гомилу `дугова` (дугови су под знацима навода јер нема говора да ће их САД једног дана вратити), од свих дугова забележених у људској историји.“
Застанимо овде на тренутак. Амерички план за „бесплатни ручак“ уопште није био генијалан. Био је то план достојан јадног Болдрика, јунака из енглеске серије Црна гуја. План је омогућила америчка несразмерна позиција, њено наступање с позиција силе. И било је само питање времена када ће неко рећи „доста“.
То је коначно учинила Русија, одлуком да (за почетак) гас наплаћује у рубљама. Овој одлуци Русије кумовала је грешка Запада. Ево како данас резонују Руси: „Желите да купујете руску енергију? Па, сазнајте како да зарадите неколико рубаља! А ако вас у томе спречавају сопствене антируске санкције, ко је за то крив?“
Запад није само запленио руску имовину, он је створио и глобалну несташицу енергије. „С обзиром на то да сада постоји глобална несташица енергије, Руси су се запитали: `Зашто продавати много нафте и гаса за мало новца, када можете продати мање за више новца?`“.
Ово није нешто што тек треба да се деси, то је оно што се већ дешава, у овом тренутку. „Непријатељским нацијама“ (то јест, читавом Западу) сада су потребне рубље за куповину руског природног гаса, а постоје и планови да се овај систем прошири и на извоз нафте“.
За то време, на Западу се гомилају „мртве идеје, системи и институције“. „Нестали су Green New Deal (план који су смислили они који не знају ни физику ни аритметику), Велико ресетовање, као и (Бајденов свуда рекламирани) Изградимо боље (шта год то било), међународни поредак заснован на правилима…“ Уместо тога, закључује Орлов, сада свет чека на један поклич: онај који ће одјекнути „кад дужничка пирамида долара, евра и јена почне да се урушава“.
Свет данас чека још нешто: да велики део досадашње западне номенклатуре једноставно нестане. „Ослобађање од помпезног хвалисавца Бориса Џонсона био је добар почетак, али шта је са Шолцом, Макроном, Дудом, Фон дер Лајеновом, Зеленским и мноштвом сличних?“ Свет се већ променио, али друштвена стварност још није сустигла политичку и физичку стварност. „Ово је лето ишчекивања“, закључује Орлов. „Следи зима незадовољства. Следећег пролећа, сви ћемо живети на страној и другачијој планети.“

Геостратешка рекомпозција света

Сличним питањем бави се и француски адвокат Режис де Кастелно у свом осврту Убрзање историје и пораз Запада: у којој мери се свет променио од почетка руске војне операције „Z“. Режис де Кастелно потиче из старе племићке породице, али то га није спречило да се приближи радничком покрету и, током 70-их, Комунистичкој партији Француске, што му је донело надимак „Црвени барон“. Де Кастелно свој осврт почиње следећом констатацијом: „Руска интервенција у Украјини 24. фебруара била је велико изненађење за Запад. Укључујући и оне који су, као и аутор ових редова, сматрали да су за то великим делом одговорни НАТО-а и Европска унија.“
„Ово изненађење је, у крајњој линији, симптом осећања западне супериорности, тако присутног у главама људи, укључујући и оне који покушавају да се не удаље превише од стварности. Сви они сада могу само да уплашено сведоче о потонућу владајућих елита у сулуди делиријум“. То осећање „засновано је на одбијању доказа, апсурдним одлукама, имбецилној пропаганди, сумарном расизму, самоубилачким импулсима и, да будем искрен, прилично застрашујућем слепилу“.
Де Кастелну остаје само да потврди оно што је износио и раније у својим текстовима: да је „руска војна интервенција од 24. фебруара 2022. године покренула процес који би могао да стави тачку на вековну доминацију Запада“. Даље: „Догађаји који се одвијају током четири протекла месеца изгледа да потврђују ову хипотезу. У сваком случају, то је јасан пут за који су се определиле Русија и остале земље Југа“.
Историја се убрзава. Војни аспект рата у Украјини појављује се као само један од фактора овог убрзања. Али сада смо сведоци да, паралелно да методичким вођењем своје „специјалне операције“, Руси воде планету ка „геостратешкој рекомпозицији“, у којој се „изоловани Запад суочава са остатком света“. Улози у овом конфликту су високи: с једне стране, имамо досадашњу велесилу, „Сједињене Државе, која себе сматрају изузетним и предодређеним да предводе свет и које су организовале глобализацију као модеран облик своје доминације.“ Амерички економски систем је „систем финансијског неолиберализма“, који почива на доларској хегемонији, а политички систем је бастардизован у олигархију или чак плутократију. Њихово „правно оруђе“ је сада већ чувени „међународни поредак заснован на правилима“. Правила су САД одређивале саме, према сопственим потребама – од случаја до случаја – а главно средство за његово реализовање било је војно насиље. „Насупрот томе, земље које представљају огромну већину светске популације више не желе ову хегемонију. Оне теже ка мултиполарној организацији националних држава, регулисаној међународним правом, које произлази из правног система успостављеног на крају Другог светског рата.“ За њих је карактеристично да „одбацују неолиберализам у корист шема у којима држава задржава своје место“.

Когнитивна паника на Западу

Ова два система су суштински некомпатибилна. „Инвазија на Украјину од 24. фебруара очигледно је послужила као катализатор за покретање већ постојећих елемената који су само чекали да буду померени. Запад је доминирао светом пола миленијума. Предводио је другу глобализацију током 15. века освајањем планете, трећу са индустријском и империјалном револуцијом 19. века, и најзад савремену глобализацију као модерни облик њене доминације. Како каже Тони Блер – и не само он – могуће је, и чак веома вероватно, да се ова фаза доминације сада завршава.“
Било како било, повратка на стање од пре 24. фебруара, закључује овај аутор, сасвим сигурно неће бити. Да бисмо ово схватили, претходно „морамо прихватити крај старог света, одрећи се својих старих убеђења и прихватити непредвидивост онога што долази“. Какав ће бити свет који се рађа пред нашим очима? „Свако ко тврди да зна у каквом ће стању бити наша људска кућа за тридесет година је шарлатан. Укључујући и то да, међу хипотезама које су тренутно у оптицају, она о нуклеарном уништењу није најмање вероватна. Али, свеједно знамо да се нећемо вратити на стање од 23. фебруара 2022. Године.“
У свету се у овом тренутку дешава истинска револуција, у којој долази до „бруталне инверзије глобалне равнотеже снага“. У тој свеопштој пометњи, Запад, утонуо у своју ароганцију и уверење да оличава `међународну заједницу`, још не схвата да је он тај који је сада изолован. Обележава га и „когнитивна паника“, која је већ захватила западне политичке елите; она се манифестује у бесном одбијању да се прихвати стварност. На зачељу овог списка су „друштвене и економске последице изазване економским одлукама, које наводно треба да изазову `колапс руске економије`“. Овај последњи израз је изум Бруна Ле Мера, који је тиме само демонстрирао своју „детињу неспособност“ на месту француског министра економије.

Нова битка код Хадријанопоља

Онај ко у то не верује, нека погледа око себе: „Реакција на руску инвазију била је тренутачна, посебно у Европској унији, која је, под вођством Урсуле Фон дер Лајен, узурпирајући надлежности које јој уопште не припадају, усвојила `пун пакет санкција`“, што није остављало места за њихова накнадна прилагођавања. Што се тиче „санкција“, данас можемо да закључимо да их већина земаља уопште није желела, као што их не жели ни данас. „Западни лидери су, међутим, умножили своја путовања како би их приморали на послушност. Мање или више пристојно, они су им залупили врата пред носом. Последњи патетичан пример је Бајденова катастрофа у Саудијској Арабији. Можемо навести и апсолутно смешан списак од четрдесет земаља – од укупно 195 – које су се изјасниле за `покретање кривичног поступка против Русије`, што тријумфално укључује кнежевине попут Монака, Андоре и Сан Марина. Замислите размере терора Владимира Путина.“
С друге стране, многе значајне земље уочиле су прилику коју им је пружила сарадња с Русијом и пожуриле су да је уграбе. За то је довољно да упоредимо недавни самит Г7 и земаља чланица БРИКС-а: у поређењу са самитом БРИКС-а, лидери земаља Г7 изгледали су смешно, „као школско двориште пред камерама“.
Коначно, како закључује Де Кастелно, „има нечег чудног у ћутању Запада на стратешку војну надмоћ Русије“. Међутим, „контекст у коме се одвија `специјална војна операција` је тај у коме је Русија показала да је потпуно овладала хиперсоничним ракетама, које јој, заједно са другом опремом, дају стратешку нуклеарну супериорност“. А то неће променити испоруке оружја Украјини.
Уместо да се бавимо психијатријским анализама Владимира Путина, предлаже Де Кастелно, и да измишљамо свет који не постоји, било би неупоредиво боље да послушамо шта Путин заиста говори и покушамо да разумемо промену која се догађа у овом тренутку. „Али проблем је у томе што су владајуће елите у западном блоку за то постале неспособне… Разговор о самоубилачком карактеру стратегије ЕУ против Русије постао је сасвим уобичајен. Потпуно смо у милости ЕУ, она би нам могла потпуно прекинути доток енергије на прагу зиме.“ Уместо закључка, помало парадоксално: „Једино што би нас могло заштитити од тога била би изградња новог мултиполарног међународног поретка у коме ће Русија постати један од главних актера. Русија намерава да поштеди своје главне партнере. До сада је поштовала своје међународне обавезе, укључујући и оне према Западу који јој је ипак објавио рат.“ Али сада се Руси смеју, знајући да је раскид са Западом неповратан.
Рат у Украјини је само један аспект „конфронтације Запада против остатка света“, закључује Де Кастелно. Запад је сада рањени предатор. Пораз Украјине је неизбежан, као и пораз НАТО-а/САД. Заправо, Запад је, слично Украјини, изгубио у тренутку кад се одлучио на овај сукоб. Закључак? „Ово ће вероватно бити Битка код Хадријанопоља америчке империје. Добродошли у Нови свет.“

Музика за уши Југа

Овај аутор има у виду битку код Хадријанопоља која се одиграла 9. августа 378, између римских трупа и готских „варвара“, у служби царства. Она се обично узима као почетак стварног краја Римског царства.
С констатацијом о новој бици код Хадријанопоља вероватно би се сложио и британски аналитичар Алистер Крук. Његов чланак, који носи наслов Читајте ратне руне, полази од следеће констатације: „Путинова политика чишћења Аугијевих штала од `грабежљивог западног капитала` представља музику за уши Југа.“ То је оно чему сви, па и Саудијска Арабија, већ дуго теже. Колико дуго вазал треба да плаћа „заштиту“ свог похлепног сизерена?
„Наравно, овај сукоб је, за све намере и сврхе, већ решен – али је још далеко од свог краја. Савршено је јасно да ће Русија победити у рату – чак и у политичком рату – што значи да ће све што се појави у Украјини када се војна акција заврши диктирати Москва, и то под својим условима“.
Овај рат означава истинску прекретницу, констатује Крук. „Амерички избор би сада морао да буде окончање сукоба – и многи гласови (у САД) заиста позивају на постизање договора или на прекид ватре, са разумљивом људском намером да се оконча сасвим непотребан покољ младих Украјинаца послатих на `фронт`, како би бранили неодбрањиве позиције и били цинично убијени у конфликту без икаквог војног смисла…“
Али то је управо оно што Запад у овом тренутку не може да уради. Постићи договор са Русима значило би да је „либерални Запад одустао и изгубио образ“. Путин је недавно упозорио Запад да Русија још ништа озбиљно у Украјини није ни започела. Сергеј Лавров је изјавио да се циљеви руске „специјалне операције“ мењају због помоћи која пристиже са Запада и да се више не ограничавају само на Доњецку и Луганску Народну републику. Ионако улози у игри непрекидно се подижу. Међутим, сваки дан оклевања значи и већу цену коју ће Запад на крају морати да плати.
Једном речју: „Запад је постао талац свог необузданог тријумфализма, представљајући овај рат као `информациони рат`. Украјина добија рат, али једино на Твитеру. Бајденови саветници су, међутим, читајући ратне руне – у преводу, немилосрдне руске добитке – почели да осећају да им се убрзано приближава још један спољнополитички дебакл“, све се то дешава недуго после Сирије и Авганистана, за које су се западни медији потрудили да буде брзо заборављен. Ране су још свеже. Сада се пред читавим светом откривају ограничења америчке моћи, која је требало да буде „неограничена“. Русија носи револуционарну поруку за „остатак света“, иако Запад то још није схватио.

Чекајући варваре…

Западна алијанса се распада, уочава Крук, пошто наступа замор од рата, а европским привредама прети рецесија. Томе је одлучујуће допринела „савремена тенденција“ да се прво одлучује, а тек онда мисли. У ствари, ова „тенденција“ гурнула је Европу у најдубљу егзистенцијалну кризу од њеног настанка.
Сада је ноторна чињеница да је Запад потпуно блокиран и да не може да крене напред, као што не може ни да се врати назад. „Његове политичке и економске структуре га спречавају у томе. Бајден се заглавио у Украјини; Европа је заглављена у Украјини и у њеној ратоборности према Путину; исто важи за Уједињено Краљевство; а Запад се заглавио у својим односима са Русијом и Кином.“
Испод свега тога постоје дубљи разлози за конфронтацију Истока и Запада. У томе нам могу помоћи анализе професора Мајкла Хадсона о два некомпатибилна, супротстављена економска система. Први је онај кога можемо назвати и „демократијом“, али то је само еуфемизам за олигархијски систем који влада на Западу. „Слобода тржишта“ овде означава искључиво слободу за олигархе. Други систем условно можемо назвати и „аутократским“: Он захтева довољно снажну владу која ће спречити олигархе да преузму власт и наметну друштву своја „неолиберална правила“. Први систем, који завршава узурпацијом власништва над земљом и некретнинама од стране олигарха, има за последицу свеопште осиромашење и изазива инфлаторну спиралу, као што се данас дешава на Западу. Други, са својом структурном економијом „ниских цена“ (јефтиног становања, јавног превоза, медицинске заштите, итд.) резултира стварањем конкурентне економије, која је усмерена на производњу, уместо искључиво на профит олигарха.
Овде није реч само о Украјини. Данас Русија представља прву линију борбе за праведнији светски поредак (сутра ће је можда предводити Кина). „Путинови говори откривају његов револуционарни програм“.
За крај, остаје још једна „ситница“: како извести ову револуционарну промену а да Русија и Кина при том не изазову Трећи светски рат са Западом? „Сједињене Државе и Европа једноставно нису у стању да се обнове, јер су структурне политичке и економске противречности замрзле њихову парадигму“. Како онда преокренути ову пат позицију? Односно, „како изазвати катарзу, а да се не прибегне рату?“ Можда су Русија и Кина нашле кључ за то, – сматра Крук.
„Да би се избегла војна катарза, чини се да руски и кинески вође, схватајући недостатке западног економског модела, морају да подвргну Запад економској катарзи.“
„То ће бити болно, али је неопходно и несумњиво је боље од нуклеарне катарзе. Биће (на концу) као у песми Кавафија Ишчекујући варваре: „Пала је ноћ, а варвари нису дошли.“
А уколико варвари не дођу, шта ће бити са Западом?

[/restrict]