Šinzo Abe: tragični odlazak političkog samuraja

Mandati najmlađeg japanskog premijera, uz to s najdužim stažom na tom mestu, bili su labudova pesma uspomene na nekadašnju japansku imperiju

Kada je Šinzo Abe (1954–2022) postao najmlađi premijer u istoriji Japana, američki establišment nije znao šta će time dobiti u dvorištu svog najznačajnijeg saveznika na Dalekom istoku. Dobio je, kako navodi Dejvid Sanger, nekadašnji šef dopisništva „Njujork tajmsa“ u Tokiju, citirajući Ričarda Samjuelsa, direktora Centra za međunarodne studije pri MIT-u (Massachusetts Institute of Technology), pragmatičnog realistu koji je razumevao granice moći Japana i koji je znao da neće moći sam da uravnoteži uspon Kine.

NACIONALISTA I DALEKOISTOČNA KONSTANTA Iako se smatra da je kao premijer Japana (2006–2007, 2012–2020) obeležio čitavu jednu epohu, Šinzo Abe nije uspeo da sa svoje zemlje ukloni (geo)političko nasleđe poraza u Drugom svetskom ratu, niti da povrati prestiž ekonomije koja s Dalekog istoka diktira tempo globalnog razvoja.
Istini za volju, Japan u protekloj deceniji nikada, makar retorički, nije bio bliži uklanjanju svih ustavnih prepreka za upotrebu vojne sile i sporazumu o podeli nuklearnog naoružanja sa SAD, ali nikada nije bio ni glasniji u isticanju imena osuđenih ratnih zločinaca tokom Drugog svetskog rata koje je u Abeovo vreme, takoreći ritualno, obavljano u šintoističkom hramu Jasukuni kod Tokija.
Mandati najmlađeg japanskog premijera, uz to s najdužim stažom na tom mestu, bili su labudova pesma uspomene na nekadašnju japansku imperiju.
Šinzo Abe je tokom svih svojih premijerskih angažmana bio suočen s dalekoistočnom konstantom: zaziranjem suseda od njegove zemlje. Opravdani strah svih suseda od istorijske reprize svireposti iz vremena japanskog osvajanja Kine i Drugog svetskog rata bio je i ostao nepromenljiv, što je politiku Šinzoa Abea dodatno svodilo na ulogu saveznika SAD koju je on učvršćivao.
Tome u prilog išla je i činjenica da su neki od predaka ovog političkog kolenovića, pripadnika treće generacije istaknutih japanskih političara, igrali zapaženu ulogu tokom okupacije kineskih teritorija u Drugom svetskom ratu.
Abe je sve vreme smatrao da je lični odnos veoma važan, pa je, ponekad i jeftinom servilnošću, kao kada je pre tri godine nominovao Donalda Trampa za Nobelovu nagradu za mir ili mu poklonio pozlaćeni štap za golf, pokušavao da bude što bliže „vatri“.
Uprkos snažnoj nacionalnoj retorici kod kuće, susedi Japana su i te kako umeli da primete i osete ovu vrstu suštinske slabosti.

TRIJUMFI NA IZBORIMA NAJVEĆE DOSTIGNUĆE Prema Kijoteru Cucuiju, sa Instituta za međunarodne odnose „Friman Spogli“ koji deluje pri Univerzitetu Stanford, Abeovo najveće dostignuće je to što je, svojevremeno, nastavljao da pobeđuje na izborima i opstane na vlasti.
Ta okolnost omogućila mu je da u okvirima G7 postane jedna od najvažnijih figura, što je retko kom japanskom premijeru polazilo za rukom.
Abe je u zrelom dobu svoje politike desnom rukom nastavljao da razvija odnose Japana sa SAD, a levom je ublažavao posledice svoje početne ratoborne politike prema Kini, prihvatajući na kraju uspostavljanje praktičnog partnerstva s Pekingom, na čemu je predsednik Si Đinping od početka insistirao.
Stoga je Abeova spoljna politika, ponekad zavojita, bila jača strana njegove ukupne politike.
Osim izgradnje čvrstih odnosa sa SAD i promene ratobornog kursa prema Pekingu (hram Jasukuni, ostrva Diaojudao), Abe je nakon povlačenja Vašingtona iz Transpacifičkog partnerstva bio jedan od glavnih zagovornika Sveobuhvatnog i progresivnog sporazuma za transpacifičko partnerstvo i inicirao Kvadrilateralni bezbednosni dijalog Japana, SAD, Indije i Australije.
„Započeo je svoj (drugi) mandat 2012. godine kada se Japan još uvek tresao od trostruke katastrofe iz 2011. i lošeg upravljanja tadašnje vladajuće Demokratske partije Japana (DPJ).
U početku je vratio poverenje u Japan, podstakao ekonomiju hrabrom politikom i doneo stabilnost japanskoj politici. Slabljenje i konačan raspad DPJ-a olakšali su njegov niz izbornih pobeda, ali je on zaslužan za pokretanje nekoliko političkih inicijativa za revitalizaciju stagnirajućeg i ostarelog ekonomskog giganta, kao i za uključivanje politike socijalne zaštite – od kojih su mnoge predložile opozicione stranke – kako bi se sprečilo nezadovoljstvo birača. Dva puta je podigao stopu poreza na potrošnju i još uvek pobedio na šest uzastopnih izbora, neverovatan podvig s obzirom na to kako su prošli premijeri bili pravedni nakon povećanja poreza“, naveo je Kijoteru Cucuji.

STVARAO JE UTISAK Ovaj autor, međutim, navodi i da tokom mandata Šinzoa Abea, uprkos rastu vrednosti preduzeća, nacionalna ekonomija, u celini, nije rasla ništa brže, a bruto domaći proizvod se po glavi stanovnika čak smanjio, pogoršavajući ekonomsku nejednakost.
„Revizija Ustava, koju mnogi smatraju njegovim krajnjim ciljem kao premijera, nije ni izbliza postala stvarnost, iako je lansirao niz probnih balona. Abe je takođe predložio mnoge nove političke inicijative sa upečatljivim frazama – womanomics, reforma ravnoteže između posla i privatnog života, oživljavanje ruralnog Japana i tako dalje, ali je često bio kritikovan zbog toga što je stvorio samo utisak da nešto radi, ali ne i da zaista čini.“
I na planu politike prema susedima, pre svih Rusiji, Severnoj i Južnoj Koreji, Abeu nisu cvetale ruže.
U odnosima sa Severnom Korejom nije ostvaren nikakav napredak, štaviše, kao ni u pregovorima u vezi s teritorijalnim nesuglasicama s Moskvom.
„Južna Koreja mu je bila još jedan trn u oku: sporazum o ’ženama za utehu’ (silovanim ženama tokom Drugog svetskog rata) mogao je da bude Abeovo glavno dostignuće, ali unutrašnja politička previranja u Južnoj Koreji dovela su do toga da predsednik (Đae-in) Mun poništi sporazum, što je odnose Japana i Južne Koreje dovelo u silaznu spiralu. Ovakav razvoj događaja imao je više veze s južnokorejskom politikom nego s Abeom, ali je on ipak mogao da pokuša da popravi štetu“, navodi Cucuji, dodajući da je Abe nakon toga povećao tenzije s Južnom Korejom.
Na koncu, korupcija koja je korov svake značajne političke moći, radila je Abeu o glavi.
„Niz skandala koji su otkrili preterano prijatne odnose između Abea i njegovih pristalica ugrozili su Abeovu vlast u poslednjih nekoliko godina. Kao što je često slučaj, prikrivanje je bilo gore od prvobitnog prekršaja u velikim finansijskim skandalima, a drugi prekršaji doveli su u pitanje osećanje pravičnosti u javnosti, jer su Abeove pristalice – političari, vladini zvaničnici, poslovni lideri, novinari ili poznate ličnosti – navodno dobijali poseban tretman. Nedostatak odgovornosti potkopao je Abeov kredibilitet pred kraj, a oslabljena administracija pokušavala je da se izbori s krizom virusa korona. Uprkos relativno malom broju slučajeva i žrtava korone u Japanu, Abe je dobio malo aplauza za svoje upravljanje krizom. Iako je njegovo zdravlje bilo glavni razlog za njegovu ostavku, svi ovi nedavni događaji su iscrpeli energiju njegovog kabineta, postavljajući teren za njegovu ostavku“, zaključuje Kijoteru Cucuiju.
Uprkos svemu, Abe je u trenutku atentata, koji ga je uklonio sa životne i političke scene, bio najozbiljniji kandidat za povratak na mesto japanskog premijera.
Premda Srbija ne spada među važne partnere njegove zemlje, Abe je posetio Beograd 2018. godine, dajući, prema tvrdnji predsednika Srbije Aleksandra Vučića, nemerljiv doprinos razvoju odnosa dve zemlje, zbog čega je odlikovan Ordenom Republike Srbije na lenti.