Шинзо Aбе: трагични одлазак политичког самураја

Мандати најмлађег јапанског премијера, уз то с најдужим стажом на том месту, били су лабудова песма успомене на некадашњу јапанску империју

Када је Шинзо Абе (1954–2022) постао најмлађи премијер у историји Јапана, амерички естаблишмент није знао шта ће тиме добити у дворишту свог најзначајнијег савезника на Далеком истоку. Добио је, како наводи Дејвид Сангер, некадашњи шеф дописништва „Њујорк тајмса“ у Токију, цитирајући Ричарда Самјуелса, директора Центра за међународне студије при МИТ-у (Massachusetts Institute of Technology), прагматичног реалисту који је разумевао границе моћи Јапана и који је знао да неће моћи сам да уравнотежи успон Кине.

НАЦИОНАЛИСТА И ДАЛЕКОИСТОЧНА КОНСТАНТА Иако се сматра да је као премијер Јапана (2006–2007, 2012–2020) обележио читаву једну епоху, Шинзо Абе није успео да са своје земље уклони (гео)политичко наслеђе пораза у Другом светском рату, нити да поврати престиж економије која с Далеког истока диктира темпо глобалног развоја.
Истини за вољу, Јапан у протеклој деценији никада, макар реторички, није био ближи уклањању свих уставних препрека за употребу војне силе и споразуму о подели нуклеарног наоружања са САД, али никада није био ни гласнији у истицању имена осуђених ратних злочинаца током Другог светског рата које је у Абеово време, такорећи ритуално, обављано у шинтоистичком храму Јасукуни код Токија.
Мандати најмлађег јапанског премијера, уз то с најдужим стажом на том месту, били су лабудова песма успомене на некадашњу јапанску империју.
Шинзо Абе је током свих својих премијерских ангажмана био суочен с далекоисточном константом: зазирањем суседа од његове земље. Оправдани страх свих суседа од историјске репризе свирепости из времена јапанског освајања Кине и Другог светског рата био је и остао непроменљив, што је политику Шинзоа Абеа додатно сводило на улогу савезника САД коју је он учвршћивао.
Томе у прилог ишла је и чињеница да су неки од предака овог политичког коленовића, припадника треће генерације истакнутих јапанских политичара, играли запажену улогу током окупације кинеских територија у Другом светском рату.
Абе је све време сматрао да је лични однос веома важан, па је, понекад и јефтином сервилношћу, као када је пре три године номиновао Доналда Трампа за Нобелову награду за мир или му поклонио позлаћени штап за голф, покушавао да буде што ближе „ватри“.
Упркос снажној националној реторици код куће, суседи Јапана су и те како умели да примете и осете ову врсту суштинске слабости.

ТРИЈУМФИ НА ИЗБОРИМА НАЈВЕЋЕ ДОСТИГНУЋЕ Према Кијотеру Цуцуију, са Института за међународне односе „Фриман Спогли“ који делује при Универзитету Станфорд, Абеово највеће достигнуће је то што је, својевремено, настављао да побеђује на изборима и опстане на власти.
Та околност омогућила му је да у оквирима Г7 постане једна од најважнијих фигура, што је ретко ком јапанском премијеру полазило за руком.
Абе је у зрелом добу своје политике десном руком настављао да развија односе Јапана са САД, а левом је ублажавао последице своје почетне ратоборне политике према Кини, прихватајући на крају успостављање практичног партнерства с Пекингом, на чему је председник Си Ђинпинг од почетка инсистирао.
Стога је Абеова спољна политика, понекад завојита, била јача страна његове укупне политике.
Осим изградње чврстих односа са САД и промене ратоборног курса према Пекингу (храм Јасукуни, острва Диаојудао), Абе је након повлачења Вашингтона из Транспацифичког партнерства био један од главних заговорника Свеобухватног и прогресивног споразума за транспацифичко партнерство и иницирао Квадрилатерални безбедносни дијалог Јапана, САД, Индије и Аустралије.
„Започео је свој (други) мандат 2012. године када се Јапан још увек тресао од троструке катастрофе из 2011. и лошег управљања тадашње владајуће Демократске партије Јапана (ДПЈ).
У почетку је вратио поверење у Јапан, подстакао економију храбром политиком и донео стабилност јапанској политици. Слабљење и коначан распад ДПЈ-а олакшали су његов низ изборних победа, али је он заслужан за покретање неколико политичких иницијатива за ревитализацију стагнирајућег и остарелог економског гиганта, као и за укључивање политике социјалне заштите – од којих су многе предложиле опозиционе странке – како би се спречило незадовољство бирача. Два пута је подигао стопу пореза на потрошњу и још увек победио на шест узастопних избора, невероватан подвиг с обзиром на то како су прошли премијери били праведни након повећања пореза“, навео је Кијотеру Цуцуји.

СТВАРАО ЈЕ УТИСАК Овај аутор, међутим, наводи и да током мандата Шинзоа Абеа, упркос расту вредности предузећа, национална економија, у целини, није расла ништа брже, а бруто домаћи производ се по глави становника чак смањио, погоршавајући економску неједнакост.
„Ревизија Устава, коју многи сматрају његовим крајњим циљем као премијера, није ни изблиза постала стварност, иако је лансирао низ пробних балона. Абе је такође предложио многе нове политичке иницијативе са упечатљивим фразама – womanomics, реформа равнотеже између посла и приватног живота, оживљавање руралног Јапана и тако даље, али је често био критикован због тога што је створио само утисак да нешто ради, али не и да заиста чини.“
И на плану политике према суседима, пре свих Русији, Северној и Јужној Кореји, Абеу нису цветале руже.
У односима са Северном Корејом није остварен никакав напредак, штавише, као ни у преговорима у вези с територијалним несугласицама с Москвом.
„Јужна Кореја му је била још један трн у оку: споразум о ’женама за утеху’ (силованим женама током Другог светског рата) могао је да буде Абеово главно достигнуће, али унутрашња политичка превирања у Јужној Кореји довела су до тога да председник (Ђае-ин) Мун поништи споразум, што је односе Јапана и Јужне Кореје довело у силазну спиралу. Овакав развој догађаја имао је више везе с јужнокорејском политиком него с Абеом, али је он ипак могао да покуша да поправи штету“, наводи Цуцуји, додајући да је Абе након тога повећао тензије с Јужном Корејом.
На концу, корупција која је коров сваке значајне политичке моћи, радила је Абеу о глави.
„Низ скандала који су открили претерано пријатне односе између Абеа и његових присталица угрозили су Абеову власт у последњих неколико година. Као што је често случај, прикривање је било горе од првобитног прекршаја у великим финансијским скандалима, а други прекршаји довели су у питање осећање правичности у јавности, јер су Абеове присталице – политичари, владини званичници, пословни лидери, новинари или познате личности – наводно добијали посебан третман. Недостатак одговорности поткопао је Абеов кредибилитет пред крај, а ослабљена администрација покушавала је да се избори с кризом вируса корона. Упркос релативно малом броју случајева и жртава короне у Јапану, Абе је добио мало аплауза за своје управљање кризом. Иако је његово здравље било главни разлог за његову оставку, сви ови недавни догађаји су исцрпели енергију његовог кабинета, постављајући терен за његову оставку“, закључује Кијотеру Цуцуију.
Упркос свему, Абе је у тренутку атентата, који га је уклонио са животне и политичке сцене, био најозбиљнији кандидат за повратак на место јапанског премијера.
Премда Србија не спада међу важне партнере његове земље, Абе је посетио Београд 2018. године, дајући, према тврдњи председника Србије Александра Вучића, немерљив допринос развоју односа две земље, због чега је одликован Орденом Републике Србије на ленти.