RENESANSNE LAĐE, DUHOVNE AVANTURE I EROTSKA ŽUDNJA

Kroz beogradske galerije: Raport našeg kritičara

Galerija RTS

Nikola Kolja Milunović – veliki graditelj brodova

U Galeriji RTS održava se izložba crteža i skulptura akademski obrazovanog vajara Nikole Kolje Milunovića (Beograd, 1935–2016). Otišao je zauvek na vrhuncu karijere, kada su mu se otvorili muzeji i galerije u Trstu, Veneciji i Parizu, gde je imao samostalne izložbe. Kao nadaren stvaralac bavio se slikarstvom, tapiserijom, dekorativnom plastikom a najdublji trag ostavio je u skulpturi i crtežu. Pored brojnih javnih skulptura i spomeničke plastike u različitim materijalima, ostvario se i u intimnoj, kamernoj skulpturi, u kojoj je dosegao visoke umetničke vrednosti. Reč je o njegovom najboljem ciklusu posvećenom brodovima, galijama, lađama i plovilima, koji prate crteži istovetne tematike. Izložba u Galeriji RTS skreće pažnju na samo taj, najbolji deo njegovog bogatog opusa.
Kolja Milunović bio je veliki graditelj brodova, najveći koga smo ikada imali, a koji nikada neće zaploviti, osim u carstvu mašte, čija su mora dublja a obale dalje nego u bilo kojoj realnosti. Često su savremeni slikari (Milan Tucović, Budimir Buda Dimitrijević, Sergej Aparin, Nenad Stanković i drugi) slikali imaginarne lađe, renesansni jedrenjaci su krajnje poetična, tradicionalna tema, koja se može nastaviti, koja ima projekciju i protežnost u budućnosti, kao podsticaj domaštavanja. Niko osim Kolje, međutim, nije tako duboko zašao u tu pojavnost, napravio ne samo svojevrsnu mitologiju i metafiziku brodovlja već paralelnu, umetničku stvarnost. Svaki objekt i crtež te vrste kod njega su svet za sebe. Izvajao je u bronzi i drvetu „Brod-Manastir“, „Brod sa dimnjacima“, „Brod na stubovima“, „Brod grad“ a crteži su još razigraniji i bogatiji, precizni, sa obiljem detalja, nacrtani u tehnikama tuša i grafitne olovke na papiru. „Brod grad“, ne računajući pojedina ostvarenja Vojislava Jakića, najveći je po formatu crtež u srpskoj umetnosti (3 h 3 metra), ali, što je još važnije, i najzamašniji po zamisli. Čuveni grafičar Piranezi tvrdio je da kada bi mu se samo dao zadatak od naručioca, mogao bi ceo kosmos da smesti na grafičkom listu velikog formata. Tako i Kolja u „Brod gradu“ sažima istorijsko vreme i nestale civilizacije, svet veličanstvene, grandiozne imaginacije grada koji plovi kroz vreme, a u čijoj pozadini je velika i večna piramida. Kosmičkih razmera, ovakvi crteži brodova koji plove kroz snove, barki iz mašte, brodovlja u magli, brodova buba, broda tvrđave, raspuknutog broda, rekonstrukcije Titanika, kineskih džunki, borbenih galija sa veslima, broda katedrale, kako glase pojedini naslovi, samo su izrazi metamorfoza, putovanja u Egipat, iskopavanja utopije i broda za prevoz izgubljenog vremena, kako glase drugi naslovi njegovih crteža. Crtani ekspresivno ali studiozno i elegantno, što je svojevrsna paradoksalnost, koju je samo ovaj umetnik umeo da reši, stilizovano i snažnog poteza, ovi crteži izraz su pomnog rada i razrada, od skica detaljnih kao Leonardove studije do konačnih rešenja. Porinuvši u more svog Letećeg Holanđanina, svoje brodove-utvare, koji nigde neće stići a dopiru najdalje, Kolja Milunović je u dvorcu srpske iracionalne umetnosti otvorio posebnu terasu, sa pogledom na more.

Galerija Lucida Suzana Dželatović: Majstorstvo erotske fantastike U Galeriji Lucida, najprestižnijoj za mlade slikare, svoja novija ostvarenja predstavila je akademska umetnica Suzana Dželatović (Ćuprija, 1989). Ona je još jedna iz klase Željka Đurovića, koji je preporodio scenu s talentovanim mladim slikarima i crtačima iracionalne veroispovesti. Jedna od najoriginalnijih među njima, čije slikarstvo nikome ništa ne duguje i koja za razliku od drugih ne polazi od velikana iz Mediale je gospođica Dželatović. Skrenula je pažnju na sebe, posebno na društvenim mrežama i nizom samostalnih izložbi kao slikarka najređe, najpoetičnije i, možda, za idejno zasnivanje najteže tematike. Slikajući erotsku fantastiku, ona se kao mlada a formirana umetnica priključila vanrednoj skupini u modernoj i savremenoj svetskoj umetnosti. Ne nastojeći da slika precizno i detaljistički, premda je i majstor za hiperrealizam, svoj put ka slici pronašla je u ekspresivnom, u vidljivom potezu, snazi i slobodi vizije. Ljuba Popović je stalno slikao erotsku fantastiku, ali Suzana Dželatović nema ništa s njim, njen svet je ličan i osoben u svojim napetostima. Fantastika i erotika su najstarije teme u slikarstvu, postoje od praistorije, starog Egipta do danas, a vrhunac imaju u Bošovom „Vrtu uživanja“. Suzana na drugi, savremen način, slika tu baštu zemaljskih radosti, koja kod nje možda ima i naznake vrta mučenja i patnje, koja nije daleko od erotske naslade i ekstaze. Zato je svoju izložbu sjajno naslovila „Na crnom nebu duga“, jer je i njeno slikarstvo paradoksalno i stvarnosno nemoguće, osim kao svet za sebe, u umetnosti. Njene slike su i vizije paralelnog univerzuma, prožimanja principa, kosmičke flore i rascvetalih sunaca nad prirodom možda pre vanzemaljskom no ovostranom. Evo jedne umetnice koja upravo zato što je mlada i nesputana ima volju za iskorak u potpunu slobodu. Mladost u svojoj radoznalosti ne zna za oprez, ali tu je i njena snaga spontanosti i neposrednosti sa još sasvim nepokidanim vezama s detinjstvom. Odišući mirisima, bojama, formama i telima, njeno slikarstvo pomereno u onostrano, u nekim vrednostima veoma je ovozemaljsko i zdravo po erotskim energijama muško-ženskog principa koji simbolišu falus i vulva, kao čest motiv sa ovih slika. Neočekivanih detalja, nabijeno libidom, solarno i lunarno, ovo delo potpuni je izraz formirane ikonografije i kompozicije, otvoreno za dalja istraživanja i slobodno po prirodi, kao svet koji nije ni ružan niti lep već žuđen.

Velika galerija Doma Vojske Srbije

Miloš Šobajić i jezgro vulkanske energije

U velikoj galeriji Doma Vojske Srbije održava se izložba „Sublimacije“ Miloša Šobajića (Papuk, 1944 – Beograd, 2021). Reč je o jednom od najuspešnijih srpsko-francuskih umetnika i o prvoj njegovoj velikoj posthumnoj izložbi u Beogradu. Samostalne izložbe organizovale su mu prestižne institucije, muzeji i galerije od Pariza, Rima i Brisela do Kine, Amerike i Rusije. Njegov opus prati pet monografija i dve njegove autorske knjige. Ova izložba ne bi bila moguća bez zalaganja i posvećenosti njegove supruge Maje Iskjerdo, koja vodi udruženje „Miloš Šobajić“ prema otvaranju muzeja tog umetnika u Beogradu.
Baveći se slikarstvom, skulpturom i videom, stekao je veliki ugled kod nas i u svetu, kao jedan od srpskih stvaralaca koji su osvojili svetsku scenu. Bio je i uspešan profesor kod nas i u Kini, veoma siguran kao slikar i crtač. Umetnik Radovan Hiršl se sećao da bi Šobajić crtež studije muškog akta u prirodnoj veličini na beogradskoj Likovnoj akademiji započeo od palca na nozi i bez ikakvog merenja i postavljanja kompozicije odlično izveo do kraja, idući odozdo nagore. To mu je kasnije omogućilo da u mnoge svoje slike uvede realistički naslikane celine i detalje. U Parizu je živeo od 1972. godine i na krajnje zadivljujući način se otrgao od početnih uticaja Dada Đurića i Mediale da bi već u prvim godinama boravka u Parizu formirao jedan od najoriginalnijih stilova u novijoj evropskoj figuraciji. Pitao se, međutim, da li njegov opus uopšte pripada korpusu srpske i evropske fantastike. To je stoga što osim figuralnih, realističkih i krajnje detaljno naslikanih celina, sa vešto izgrađenim sistemom odnosa linije, boje i kompozicije, on kasnije prelazi na slobodniji način rada, uslovljen snažnim ekspresionizmom pa i apstrakcijom. Taj njegov pozni beogradski period obeležava i skulptura, monumentalna po izgledu i slike bliske asamblažu, izvedene na fotografiji i sa apliciranim predmetima na platnu. On je više cenio taj način svog rada nego manijakalnu, kako jedna njegova obožavateljka kaže „psihodeličnu“ figuraciju iz sedamdesetih, za koju se najviše zanimaju srpski kolekcionari. Ceo opus Miloša Šobajića jedna je uzbudljiva i nepregledna duhovna avantura povišene temperature stvaranja, dolaženja do usijanog jezgra njegove vulkanske energije.