РЕНЕСАНСНЕ ЛАЂЕ, ДУХОВНЕ АВАНТУРЕ И ЕРОТСКА ЖУДЊА

Кроз београдске галерије: Рапорт нашег критичара

Галерија РТС

Никола Коља Милуновић – велики градитељ бродова

У Галерији РТС одржава се изложба цртежа и скулптура академски образованог вајара Николе Коље Милуновића (Београд, 1935–2016). Отишао је заувек на врхунцу каријере, када су му се отворили музеји и галерије у Трсту, Венецији и Паризу, где је имао самосталне изложбе. Као надарен стваралац бавио се сликарством, таписеријом, декоративном пластиком а најдубљи траг оставио је у скулптури и цртежу. Поред бројних јавних скулптура и споменичке пластике у различитим материјалима, остварио се и у интимној, камерној скулптури, у којој је досегао високе уметничке вредности. Реч је о његовом најбољем циклусу посвећеном бродовима, галијама, лађама и пловилима, који прате цртежи истоветне тематике. Изложба у Галерији РТС скреће пажњу на само тај, најбољи део његовог богатог опуса.
Коља Милуновић био је велики градитељ бродова, највећи кога смо икада имали, а који никада неће запловити, осим у царству маште, чија су мора дубља а обале даље него у било којој реалности. Често су савремени сликари (Милан Туцовић, Будимир Буда Димитријевић, Сергеј Апарин, Ненад Станковић и други) сликали имагинарне лађе, ренесансни једрењаци су крајње поетична, традиционална тема, која се може наставити, која има пројекцију и протежност у будућности, као подстицај домаштавања. Нико осим Коље, међутим, није тако дубоко зашао у ту појавност, направио не само својеврсну митологију и метафизику бродовља већ паралелну, уметничку стварност. Сваки објект и цртеж те врсте код њега су свет за себе. Извајао је у бронзи и дрвету „Брод-Манастир“, „Брод са димњацима“, „Брод на стубовима“, „Брод град“ а цртежи су још разигранији и богатији, прецизни, са обиљем детаља, нацртани у техникама туша и графитне оловке на папиру. „Брод град“, не рачунајући поједина остварења Војислава Јакића, највећи је по формату цртеж у српској уметности (3 х 3 метра), али, што је још важније, и најзамашнији по замисли. Чувени графичар Пиранези тврдио је да када би му се само дао задатак од наручиоца, могао би цео космос да смести на графичком листу великог формата. Тако и Коља у „Брод граду“ сажима историјско време и нестале цивилизације, свет величанствене, грандиозне имагинације града који плови кроз време, а у чијој позадини је велика и вечна пирамида. Космичких размера, овакви цртежи бродова који плове кроз снове, барки из маште, бродовља у магли, бродова буба, брода тврђаве, распукнутог брода, реконструкције Титаника, кинеских џунки, борбених галија са веслима, брода катедрале, како гласе поједини наслови, само су изрази метаморфоза, путовања у Египат, ископавања утопије и брода за превоз изгубљеног времена, како гласе други наслови његових цртежа. Цртани експресивно али студиозно и елегантно, што је својеврсна парадоксалност, коју је само овај уметник умео да реши, стилизовано и снажног потеза, ови цртежи израз су помног рада и разрада, од скица детаљних као Леонардове студије до коначних решења. Поринувши у море свог Летећег Холанђанина, своје бродове-утваре, који нигде неће стићи а допиру најдаље, Коља Милуновић је у дворцу српске ирационалне уметности отворио посебну терасу, са погледом на море.

Галерија Луцида Сузана Џелатовић: Мајсторство еротске фантастике У Галерији Луцида, најпрестижнијој за младе сликаре, своја новија остварења представила је академска уметница Сузана Џелатовић (Ћуприја, 1989). Она је још једна из класе Жељка Ђуровића, који је препородио сцену с талентованим младим сликарима и цртачима ирационалне вероисповести. Једна од најоригиналнијих међу њима, чије сликарство никоме ништа не дугује и која за разлику од других не полази од великана из Медиале је госпођица Џелатовић. Скренула је пажњу на себе, посебно на друштвеним мрежама и низом самосталних изложби као сликарка најређе, најпоетичније и, можда, за идејно заснивање најтеже тематике. Сликајући еротску фантастику, она се као млада а формирана уметница прикључила ванредној скупини у модерној и савременој светској уметности. Не настојећи да слика прецизно и детаљистички, премда је и мајстор за хиперреализам, свој пут ка слици пронашла је у експресивном, у видљивом потезу, снази и слободи визије. Љуба Поповић је стално сликао еротску фантастику, али Сузана Џелатовић нема ништа с њим, њен свет је личан и особен у својим напетостима. Фантастика и еротика су најстарије теме у сликарству, постоје од праисторије, старог Египта до данас, а врхунац имају у Бошовом „Врту уживања“. Сузана на други, савремен начин, слика ту башту земаљских радости, која код ње можда има и назнаке врта мучења и патње, која није далеко од еротске насладе и екстазе. Зато је своју изложбу сјајно насловила „На црном небу дуга“, јер је и њено сликарство парадоксално и стварносно немогуће, осим као свет за себе, у уметности. Њене слике су и визије паралелног универзума, прожимања принципа, космичке флоре и расцветалих сунаца над природом можда пре ванземаљском но овостраном. Ево једне уметнице која управо зато што је млада и неспутана има вољу за искорак у потпуну слободу. Младост у својој радозналости не зна за опрез, али ту је и њена снага спонтаности и непосредности са још сасвим непокиданим везама с детињством. Одишући мирисима, бојама, формама и телима, њено сликарство померено у онострано, у неким вредностима веома је овоземаљско и здраво по еротским енергијама мушко-женског принципа који симболишу фалус и вулва, као чест мотив са ових слика. Неочекиваних детаља, набијено либидом, соларно и лунарно, ово дело потпуни је израз формиране иконографије и композиције, отворено за даља истраживања и слободно по природи, као свет који није ни ружан нити леп већ жуђен.

Велика галерија Дома Војске Србије

Милош Шобајић и језгро вулканске енергије

У великој галерији Дома Војске Србије одржава се изложба „Сублимације“ Милоша Шобајића (Папук, 1944 – Београд, 2021). Реч је о једном од најуспешнијих српско-француских уметника и о првој његовој великој постхумној изложби у Београду. Самосталне изложбе организовале су му престижне институције, музеји и галерије од Париза, Рима и Брисела до Кине, Америке и Русије. Његов опус прати пет монографија и две његове ауторске књиге. Ова изложба не би била могућа без залагања и посвећености његове супруге Маје Искјердо, која води удружење „Милош Шобајић“ према отварању музеја тог уметника у Београду.
Бавећи се сликарством, скулптуром и видеом, стекао је велики углед код нас и у свету, као један од српских стваралаца који су освојили светску сцену. Био је и успешан професор код нас и у Кини, веома сигуран као сликар и цртач. Уметник Радован Хиршл се сећао да би Шобајић цртеж студије мушког акта у природној величини на београдској Ликовној академији започео од палца на нози и без икаквог мерења и постављања композиције одлично извео до краја, идући одоздо нагоре. То му је касније омогућило да у многе своје слике уведе реалистички насликане целине и детаље. У Паризу је живео од 1972. године и на крајње задивљујући начин се отргао од почетних утицаја Дада Ђурића и Медиале да би већ у првим годинама боравка у Паризу формирао један од најоригиналнијих стилова у новијој европској фигурацији. Питао се, међутим, да ли његов опус уопште припада корпусу српске и европске фантастике. То је стога што осим фигуралних, реалистичких и крајње детаљно насликаних целина, са вешто изграђеним системом односа линије, боје и композиције, он касније прелази на слободнији начин рада, условљен снажним експресионизмом па и апстракцијом. Тај његов позни београдски период обележава и скулптура, монументална по изгледу и слике блиске асамблажу, изведене на фотографији и са аплицираним предметима на платну. Он је више ценио тај начин свог рада него манијакалну, како једна његова обожаватељка каже „психоделичну“ фигурацију из седамдесетих, за коју се највише занимају српски колекционари. Цео опус Милоша Шобајића једна је узбудљива и непрегледна духовна авантура повишене температуре стварања, долажења до усијаног језгра његове вулканске енергије.