ПУТОПИС ИЗ ИРАНА (2) – КОМ, ЦЕНТАР ШИИТСКЕ УЧЕНОСТИ

Гробница Фатиме Масума

Хомеинијев дом нуди слику аскетске посвећености исламу, револуцији и исламу као револуцији. Западњачка раскош пахлавијевских палата и павиљона јасно нам одсликава свијет који је Хомеини срушио, једну Персију која се никада неће десити, па никада нећемо сазнати да ли би она наликовала више на данашњу Турску, или данашњи Иран. Да ли би шахови – изван сваке сумње за европске прилике „еманциповани“ од сопствене прошлости и одвојени од свога народа – икада преобразили Иран у нешто више од колоније компанија које управљају државама?

Гулистан – цвјетна палата део је огромног комплекса у центру Техерана, који су градили шахови из династија Каџар (од 1795. до 1926). Каџари су поријеклом туранска династија, па се види да су помало истицали своју лојалност персијским традицијама, но видљиво је и да нису били нарочито посвећени вјерници (на зидовима палате ће се пронаћи и практично порнографија онога времена). Осам палата повезано је у један комплекс огромним вртом који је и данас, када вода не тече кроз њега, лијеп, расцвјетан, модел за оне представе на сликама и керамици на којима се распламсају боје дочаравајући управо овакве идеалне па и замишљене цвјетне баште плодова, пупољака и птица. Идемо из палате у палату. Њихови плафони су украшени стакларијом која префињеношћу одузима дах, зидови су обично до парапета декорисани ручно осликаваним плочицама са мотивима лова и свакидашњег живота. Јуначки спјев „Шахнама“ и овдје је чест мотив зидног сликарства, али има и чисто западноевропских слика које су се Каџарима напросто допале, иако дјелују сасвим ванконтекстуално окружене бркатим делијама персијске митологије. Естетика нас подсјећа на културне везе са Индијом (не смијемо заборавити да је утицај био обостран па је добар дио онога што препознајемо као „индијску“ естетику заправо дошло преко Могула из Персије). Наравно, и данас се људи желе сликати са „Иса Масија“ на мојим грудима. Један момак ми чак показује крст који носи јавно.
Из палате у палату разгледамо сликарство и умјетнине којих је толико да се просто губе понекад у некој презасићености боја. И споља је овдје све украшено шареном керамиком, попут храмова, па ти постаје јасно да је боја по себи – ознака животне силе којом су, ипак, располагали они – моћи у довољној мјери да украсе и унутрашњост и спољашњост свог дома, док је за оне скромнијег стања спољашност морала бити пустињски једнолична, можда тек разбијена зеленилом, док је изнутра керамика на зидовима и тиркизно смарагдни колорит посуђа и других предмета нудио оку љепоту човјековог труда да обоји свакодневицу.

ШИИТСКИ ОДНОС ПРЕМА „СВЕТИМА“ Претпосљедњег дана наше посјете Ирану предвиђена је посјета Кому, центру шиитске учености. Аутопут према Кому преноси нас из Техерана ка унутрашњости Ирана коју чини – пустиња. Најприје свраћамо до маузолеја ајатолаха Хомеинија, огромног комплекса у коме се још налазе гробови његовог старијег сина Ахмада и жене Хатиџе Хомеини. Монументална џамија у иранском стилу, око ње људи који су на пропутовањима, па су раширили шаторе на паркингу. Улазимо унутра – на улазу је војник који нас прегледа и први пут заврће у страну мој напрсни крст (који, наравно, исправљам тако да се види лик Христов). Већ смо видјели начин на који шиити уређују гробље људи до којих им је стало: око гроба начине неталне преграде, панеле, које попуњава зелено стакло. Људи прилазе и дотичу то стакло и убацују новац кроз преграде на стаклу и гледају унутра, молећи се, понекад изузетно експресивно. Тако је и овдје. Простор је огроман, али рано је јутро па је прилично пуст. Прилазе нам људи да нас питају одакле смо. „Сербистан“, одговара Техран. Пријатни су и овдје. Опет срећем војника са улаза, он јасно види да ми је крст исправно окренут, али не хаје. Као и много шта у Ирану, у званичној идеологији и наређеном животу, или се не испуњава или се само формално испуњава.
Настављамо према Кому. Сам ауто-пут је у солидном стању, али немате онај крајолик који обично повезујемо са ауто-страдама: бензинске станице, индустријски комплекси, одморишта. Пустиња је црвенкасто-беж боје, било да су у питању узвишења, било низине. Свраћамо у један „шопинг центар“ који подсјећа на оне на Западу и код нас, мада не препознајем ниједну робну марку. Ако је „шопинг мол“ заправо оно што Мегалополис највише обликује као пандан „храму“ будући да се у њему „учествује“ у „богослужењу“ Мегалополиса – куповини брендова и побрендовљавању човјека, онда је чак и тај „храм“ глобалне сурогат-културе у Ирану другачији и „свој“. Тачније, као и све овдје – можда Иран не може да избјегне садржаје глобалног попредмећења човјека, али је бар донекле суверен у начину на који учествује у метафизици потрошње. Техеран се са нама већ сасвим опустио. Шалимо се и он сам учествује, на свој начин, у шали.
Стижемо у Ком, милионски град који шиити сматрају свештеним градом с обзиром да се њему налази гробница Фатиме (у Кому обавезно додају „Фатима Масума“), кћерке седмог и сестре осмог имама (насљедника Мухамедовог), према шиитском рачунању. Шиити и иначе имају много ближе схватање „светих људи“ и њихових гробница нама православнима од сунита који се супротстављају сваком обиљежавању било чега везаног за човјека. Човјекова потреба да љубав према некоме за кога сматра да га је упутио на исправан пут Богу искаже украшавањем његове гробнице вјероватно спада у најтананије човјекове потребе. Шиити ту потребу осјећају, сунити је сузбијају, као увод у идолопоклонство. Можда је граница заиста танка и лако прелазна, али све су границе такве.
Ком и визуелно оставља битно другачији утисак у односу на Техеран. Не само да недостаје она ужурбаност централне саобраћајне артерије из које се иде у различите дијелове града, већ је и распоред и архитектура видно другачија. Зграде су углавном релативно ниске, а улица којом смо се упутили ка Библиотеци Мараши Наџафа више подсјећа на оно што бисмо очекивали од оријенталног града: улицама пролазе жене углавном у потпуно црној и затвореној одјећи (осим лица), млади исламски учењаци са бијелим и црним турбанима, пустињски смеђим дуникама и преко њих одјенутим лаким „расама“, док вјетар низ улицу носи пустињски пијесак који оставља утисак суве измаглице. Улазимо у библиотеку коју је основао Мараши Наџаф, исламски учењак чији се гроб налази на самом улазу у њу (како би „прах са обуће оних који воле књигу увијек падао на његов гроб. И он је, наравно, уређен тако што метална конструкција држи прозирно зелено стакло иза кога се види бијели саркофаг).
Улазимо у просторију која служи за пријем гостију – на полицама су рукописи Курана и његових тумачења, више од 42.000 је до сада сабрано. Прича о оснивачу, Мараши Наџафу, коју нам кустос казује, одсликава посвећеност Курану и књизи уопште, али и својеврсну институционалну запуштеност у Ирану прије револуције. Наиме, забринут због тога што се све већи број куранских и осталих муслиманских књига односи изван исламског свијета, комски учењак Мараши Наџаф одлучио је да почне да сабира све што иоле вриједи од рукописа. Казивање о његовој бризи садржи и занимљиве епизоде о гладовању како би се купио одређени рукопис или о преузимању обавезе да се моли у име некога ко то није учинио за живота (касније нам је водич у Фатимином храму објаснио да шиити практикују да породица упокојеног плати неком учењаку да намоли и напости године које је покојник пропустио). Тако је успео да сабере заиста импресивну колекцију која се данас чува у његовој библиотеци. Рукописи свих могућих времена, начина израде и координата поријекла, углавном Куран и његова тумачења, на свили, папиру, стари десет вијекова или вијек, украшени златним листићима или без њих, у свитку или кодексу, минијатурни колико да стану у шаку и велики колико да их петорица људи може истовремено гледати. Од књига других заједница ту је неколико предисламских заратустријских рукописа, један штампани Псалтир на латинском и прост црквенословенски Часослов штампан у Русији негдје у 18. вијеку, неколико кинеских свитака. Разговарамо са сином оснивача, крепким старцем који нас прима у оној врсти оријенталне собе за пријем и разговор. Уписујемо се у књигу утисака.

Цветна палата у Кому

ЖЕЂ ЗА КИШОМ На Универзитету за религије упознајемо се са радом те институције. Први пут сусрећемо неку врсту нелагодности – ректор нас упознаје да је његов брат страдао у Босни, додуше, од руке ХВО-а. Можда је и то разлог зашто нам изводи онај до сада у Ирану нечувени „аргумент“ о асиметричности „признавања“ хришћана и муслимана („ми вас признајемо, ви нас не“) Ипак, све се некако вратило у ток разумијевања и пажње са доласком бившег ректора и данашњег проректора (чије име нисам успио да забиљежим – она су нам и иначе тешка за регистровање, управо онако како ниједан Француз не може да разазна све Владимире Ивановиче и Иване Владимировиче код Достојевског). Тај старац господског лица и сњежнобијеле браде казао нам је на растанку да је био у Београду из кога носи лијепе успомене: „Били смо, на жалост, само један кишни дан.“ И таман да заустимо у оправдање драгог нам града да није увијек киша и да се надамо љепшем времену сљедећи пут, Техран нам са смјешком скреће пажњу: „Иранци воле кишу, ваљда јер ријетко пада. Хоће да вам каже да му је било лијепо.“
Улаз у комплекс средишње светиње града Кома већ одсликава грандиозност у коју се уплела шиитска вјера у помоћ Фатиме Масуме у свакидашњем животу вјерника. На улазу нас дочекује наш водич, директор одсјека за односе са странцима, живахан и љубазан старчић у одори улеме. Он течно и живо говори енглески, чини ми се, са благим акцентом индијског потконтинента. Проводи нас најприје у неку врсту пријемне просторије – која је и сама импозантна по величини, сигурно не мања од куполе наших највећих храмова. Одатле долазимо до самог гроба Фатиме. Објашњава нам да се гроб заправо налази испод саркофага окруженог златним прозирним стаклом и металним оквиром. Људи се тискају, дотичу стакло, загледају кроз њега, молећи се, тискају се. Наш водич нам приповједа о чудима која су се десила, од људима који долазе из цијелог исламског свијета, осим салафија (тј, како их и они зову, вехабија) којима је забрањен улаз јер би, да могу, уништили светилиште. Око нас пролазе људи зачуђени нашим изгледом, стотине њих, на овом тргу усред светилишта, док се у свим правцима око нас разбљештало пустињско Сунце и ваздух је пун човјекове потребе да нађе помоћ. Наш водич нам приповједа о српском амбасадору који једини није тражио статус повлашћеног госта – зато је заслужио њихово посебно поштовање. У просторији за пријем страних гостију, некадашњој царској соби за одмор, китњасто украшеној, доносе нам албум са сликама свих страних посјетилаца. Изолација је учинила да се гостољубиви Персијанци још више поносе својим гостима. Они нису само атракције и докази гостољубља већ својеврсно самопотврђивање једног народа који се већ навикао на изолацију и демонизацију, онај преко потребни поглед другог човјека и када смо најсрећнији сами за себе. Осјећаш да ће се ускоро твоја слика наћи тамо, у каталогу других и није ти криво.
Пролазимо кроз Ком, али кроз њега више неће пролазити ријека чије је корито остало као успомена на дане прије него што су је зауставили вјештачким језером, испред града. Свраћамо у уличицу са продавницама играчака. Имају разне, по различитим цијенама. Естетика видно каска за западним играчкама, и то не само код оних увезених, кинеских, већ и код оних произведених у Ирану које по некој грубој завршници подсјећају на оне играчке које нам је отац доносио из СССР-а. Ипак, постоји иранска верзија свега, укључујући и лего-коцкице.
Враћамо се истим ауто-путем. Тек сада примјећујем на пјешчаним проширењима породице, бројне, пријатеље и родбину, како су зауставили свој ауто-караван и праве паузу на свом путовању, попут свеколиког муслиманског свијета кроз средњу Босну или на ауто-путу Београд – Загреб. Вече нас уводи у Техеран. Ваља се спремити кући. Пакујем сувенире и успомене. Опраштамо се са оним сјетним осјећањем са којим човјек оставља свако мјесто у коме је проживео један мали живот за који слути (или зна) да ће му се тешко икада више вратити.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.