ПРЕОРАВАЊЕ ИСТОРИЈЕ

ЛИЦЕМЕРЈЕ ХРВАТСКОГ РЕВИЗИОНИЗМА

Једно је да некакви хрватски екстремисти и псеудоисторичари тврде да је Јасеновац био малтене „одмаралиште“, али је сасвим нешто друго да врх католичке цркве у Хрвата (Загребачка црквена покрајина) тврди да је дечији логор Јастребарско био „прихватилиште“

Док су њихови родитељи вероватно били презаузети спровођењем партизанско-четничког геноцида над Хрватима у Независној Држави Хрватској и због оправдане спречености нису могли да се брину о својој деци, већ су их оставили да се сами сналазе не марећи ни најмање за њихову добробит (толико су им закрвавиле очи на помисао о клању Хрвата када им се услед немачке окупације за то указала прилика), доброћудне усташе и још доброћудније часне сестре су не марећи често ни за сопствени живот и благостање хрлили да помогну деци својих џелата. То је, укратко, историја НДХ у периоду 1941-1945. ако укрстите тврдње магистра историје Стјепана Лоза и Загребачке црквене покрајине предвођене кардиналом Јосипом Бозанићем.
Стјепан Лозо је јавности у Србији постао познат у последње време захваљујући снимку са промоције његове књиге „Идеологија и пропаганда великосрпскога геноцида над Хрватима: пројект Хомогена Србија 1941.“ у Хрватском државном архиву из 2019. Лозо на 700 страница које је писао пуних 15 година „разоткрива како су Срби извршили геноцид над Хрватима, а онда своје жртве оптужили за злочин над њима!“ („Повјесничар Стјепан Лозо: У НДХ су Срби проводили геноцид над Хрватима, а онда су страшне усташе оптужили за злочин над њима“, Слободна Далмација, 4. новембар 2018). Лозо је, како каже, књигу написао јер је „осјећао обавезу повјесничара и зов стотина тисућа невиних побијених Хрвата у великосрпском геноциду“ који не само да су починили и партизани, и четници, него су и „оклеветали Хрвате за геноцид над Србима превентивном пропагандом, с предумишљајем, већ у липњу (јуну) 1941. године“. Ако нисте знали, док је Србија осакаћена и под нацистичком окупацијом у којој важи правило стотину Срба за једног Немца, „већ у липњу 1941. године великосрпске снаге имају обликовану визију и платформу даљњег дјеловања: створити Велику Србију проведбом опћег геноцида над Хрватима које претходно треба снажно оклеветати“. Ако су Срби намеравали да почине геноцид над Хрватима, зар то није било лакше учинити непосредно после Првог светског рата, или за време Краљевине Југославије, односно пре оснивања НДХ коју је кардинал Алојзије Степинац назвао „изласком из тамнице“. Да је обрнуто, наводи Лозо називајући писање своје књиге „чудесним ходочашћем“ уз подршку директора Хрватског државног архива Динка Чутуре, и професора савремене историје Јосипа Јурчевића.

[restrict]

ЦРКВЕНА ЧУДОВИШТА Као што Лозо сликовито доказује, књигу може написати свака будала, па се нећемо дуже задржавати на плоду његовог „чудесног ходочашћа“ с оне стране разума. Много горе од тога је када Католичка црква у Хрвата иде тим путем и уместо да тражи опроштај за злочин у којем је учествовао велики број њених свештеника (међу којима су и они највишег ранга попут Степинца или надбискупа врхбосанског Ивана Шарића), тај злочин негира, заташкава или аболира. Сетимо се сада само речи фрањевца, личног жупника (курата) Анта Павелића Дионизија Јуричева: „Више није грехота убити ни седмогодишње дете, ако се огреши о усташко законодавство. Иако носим свештеничку одору, често морам да узмем митраљез у своје руке.“ Ако не могу да траже опроштај, могли би макар само да ћуте. Али не. Не могу ни то. Њима чак смета да се деца побијена у усташким логорима канонизују и да их Српска православна црква слави као Свете новомученике, па су осетили неиздрживу потребу да 25. јула напишу отворено писмо патријарху српском Порфирију којем се обраћају повишеним тоном стављајући, на почетку обраћања, после „Ваша светости“ знак узвика, уместо запете што је уобичајено у писаној комуникацији. Пишу они: „Ваша Светости! Када је на мрежним страницама Горњокарловачке епархије објављена Молба Светом Архијерејском Синоду (с надневком од 15. свибња 2021.) да се Комисији Светога Архијерејског Сабора за кононизацију нових светих достави приједлог да се уврсти празник Светих новомученика – младенаца Јастребарских, који би ушли у Хеортологион и Календар светих, прочитали смо ту Молбу и посебно њој приложене материјале те остали увелике изненађени, али још увијек мислећи да бројне ондје изнесене неистине не могу бити темељ да Архијерејски сабор приступи предложеному чину“. Али како се наша Црква одлучила да ту дечицу канонизује, хрватски црквени великодостојници су се „осјетили и позванима и дужнима написати ово писмо, с дубоким поштовањем према патњама људи који су у својој најранијој животној доби морали трпјети посљедице окрутности ратних збивања“. Већ у тој трећој реченици њиховог писма види се потпуно одсуство било каквог осећаја за одговорност, па чак и емпатију, јер се наводи да су та деца била жртве некаквих „посљедица окрутности ратних збивања“, а не конкретног злочина иза којег стоје конкретни људи.
Лицемерје се затим захуктава: „Нитко нема право превидјети бол те дјеце која су била осамљена, било због губитка родитеља, било због напуштености, остајући приморана живјети као сирочад.“ А како им се то десило да остану без родитеља? Отишли да врше геноцид над Хрватима, па је дошло до „напуштености“? Дакле, Срби су криви јер су напустили сопствену децу, па су сироте усташе уз помоћ часних сестара морали да се брину о њима? Да! Тако кажу умови из Загребачке црквене покрајине: „Једнако тако нитко нема право превидјети или обесцијенити пожртвовност људи који су се бринули за њих, борећи се за њихов живот и здравље до крајњих граница својих могућности, исказујући им људскост уз немала одрицања и прихваћајући их у своје животе, домове и обитељи.“ Нису Срби само криви што су довели до „напуштености“ те деце, него су криви и јер их они, предвођени својом Црквом, злоупотребљавају: „Коначно, нитко нема право прекрити, својим уским интересима или покушајима, да се трагедија дјеце искористи као средство за неке циљеве који су далеко од било какве сућути према дјеци и заузетости за праведност.“

ГУБИТАК РАЗУМА Они негирају и разлог страдања те деце, као и њихових родитеља тврдећи да епископ горњокарловачки Герасим „спомиње архивске документе и бројне знанствене студије знаменитих повјесничара које наводно поткрјепљују тврдњу да су та дјеца страдала само зато што су Православне вере, премда нису наведене назнаке на које се документе, знанствене радове и повјесничаре то односи“. Зар је икоме нормалном и „добронамерном“, како они себе представљају „било шта потребно објашњавати у вези са тиме и позивати се на неке историчаре или документа“. То има смисла рећи као и тврдити да нацисти нису Јевреје убијали само зато што су Јевреји.
Занимљиви су, међутим, извори на које се они позивају да би доказали да су се српска деца у Јастребарском нашла због „напуштености“ и да је то заправо било прихватилиште. Један од аргумената је обраћање Бозанићевог претходника, надбискупа Фрања Кухарића из 1975. у којем он тврди да „после рата ниједна часна сестра није позвана на суд нити суђена због свога дјеловања“. „Штовише, тада су – кад је надбискуп о томе говорио – неке још биле живе и примале мировину за тај свој рад у служби. Да су учиниле то што им се и данас жели приписати, сигурно би се с њима друкчије поступало.“ Иронично је што се они час позивају на комунистичку пропаганду („имамо дојам да је Свети архијерејски сабор СПЦ у овом питању очито прихватио реторику и комунистичку пропаганду која је препуна неистина и манипулација“), а у другом позивају на комунистичке судове и њихов однос према часним сестрама. Заборављају при том да су 26. августа 1942. партизани напали логор и ослободили децу те, према команданту Четврте кордунашке бригаде Николи Видовићу и стрељали „руководиоце и неке од васпитачица“, тако да после рата за то вероватно није ни имало коме да се суди.
Занимљиво је како људи блиски Католичкој цркви у Хрватској посматрају ово ослобођење деце, па Хрватско културно вијеће у августу 2017. позива своје следбенике на обележавање годишњице „партизанског напада на Дјечји дом за ратну сирочад“. Један од чланова тог проусташког ХНВ је и свештеник Стјепан Разум, иначе коаутор књиге „Разоткривена јасеновачка лаж“ у којој се тврди да је у том „радном логору“ од „болести или природне смрти умрло тек нешто више од 1.000 људи“. Разумова књига представљена је у дворани Цркве срца Исусовог, у којој се, иначе, одржавају и мисе за покој душе Анте Павелића.
Поред Кухарића, према бискупима, „посебну позорност заврјеђује прошле године објављен рад: Игор Вукић – Илија Кузман, Неке спознаје о збрињавању и здравственој скрби дјеце с Козаре у прихватилиштима 1942. године“. Игор Вукић је, такође, један од најекстремнијих хрватских ревизиониста који са својим колегом Разумом води организацију „Друштво за истраживање троструког логора Јасеновац“ и тврди да усташе тамо никог нису убијале.
Бискупи указују СПЦ да је овакво „преузимање и продужавање неистина“ о дечијим логорима „супротно Кристову јеванђељу и ширењу небеског краљевства“. Пре би било да су негирање греха и недостатак кајања супротни јеванђељу, а православне цркве, за разлику од Католичке никада нису тежиле „ширењу небескога краљевства“ нити његовом успостављању на земљи. Ово је јасна алузија на крсташе који су желели да на светој земљи оснују „небеско краљевство“. А кад смо већ код крсташа, „крижарима“ су се називале и последње усташе преостале после Другог светског рата које су шириле терор предвођене Вјекославом Максом Лубурићем.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *