Пацовски канали и мишје рупе

Велики српски проблем је у томе што је америчка дугорочна стратегија овладавања Балканом заснована на очувању и рехабилитацији усташког покрета

Након Другог светског рата, било је немогуће усташки покрет и Павелићеву Независну државу Хрватску (НДХ) не видети као фашистичке и злочиначке, а Запад се управо тако понашао – као да то не види. Никада јавно нису рекли да усташе нису нацисти, али никада то јавно нису ни потенцирали.

СИГУРНЕ УСТАШКЕ КУЋЕ Немогуће је било не видети Јасеновац као једно од највећих нацистичких стратишта, јер су усташе по страхотама и начину убијања људи, углавном Срба, надмашили све друге нацисте. И по броју убијених на једном месту усташе су стале раме уз раме са највећим злотворима, па ипак, док су немачке нацисте јурили да би им судили, за усташе је бег на Запад био спас и сигурна кућа.
Њихово успешно бекство и скривање приписано је искључиво Ватикану и њиховим „пацовским каналима“. Иако само делимично тачно, то је постао генерални став који је свима одговарао – Западу да сакрије свој прљави план са усташама, али и Југославији која из политичких разлога није хтела да прозива праве кривце. Јер, без америчких и британских обавештајно-безбедносних служби ни један усташки злочинац не би побегао, и ни један не би мирно дочекао старост без одговорности за оно што је учинио.
И Јасеновац је постао непријатна тема, и опет као да је свима био интерес да се о њему ћути – у Југославији је због „братства и јединства“ прихваћен став да то зло нису учинили Хрвати него неке тамо усташе које су побегле пацовским каналима у мишје рупе, а Запад се правио невешт и ћутао на свако помињање Јасеновца јер би права истина из етичких разлога срушила њихов тајни план са усташама.

[restrict]

ТАЈНИ ПЛАН О каквом се тајном плану америчких и британских обавештајних служби са усташама ради, и данас се мало зна. Просто је невероватно да тако важне чињеница из наше блиске прошлости нису до краја разјашњене.
Бежали су и други фашисти и нацисти, али нико није успео да тако организовано и масовно побегне као усташка војска и главешине НДХ, чак и злогласни управник логора Јасеновац Динко Шакић. Без договора, помоћи и подршке западних обавештајних служби то не би било могуће.
Можемо ли замислити да неко од значајних немачких нациста, као Адолф Ајхман на пример, или неки управник концентрационог логора, након бекства оснује своју организацију? Наравно да је то незамисливо, а било је нормално да оснивач усташког покрета и поглавник НДХ Анте Павелић оснује своју усташку организацију у Аргентини – „Хрватски ослободилачки покрет“ (ХОП), и да командант система усташких логора Вјекослав Макс Лубурић оснује терористичку усташку организацију „Хрватски народни отпор“ (ХНО) у Шпанији.
Готово све усташке терористичке групе које су убациване у Југославију, па и она највећа коју познајемо као „Бугојанска“, кретале су из Аустралије, обучене од стране војних инструктора на полигонима аустралијске војске, под будним оком једног од оснивача злогласне усташке „Црне легије“, Срећка Ровера, који је основао огранак Лубурићевог ХНО у Аустралији.
И шта ту више није јасно око двоструких аршина Запада и поделе на добар и лош фашизам/нацизам, и добар и лош тероризам? Први са којима су погазили те принципе биле су усташе, а двострука мерила су се касније пренела на албански тероризам и исламски тероризам уопште.

ДИЛ СА УСТАШАМА Дил са усташама направљен је одмах по завршетку Другог светског рата, када је Запад одлучио да пробране фашистичке кадрове искористи као специјалне формације против комунистичких земаља.
Пројекат са усташама упорно су спроводили иако су знали да је у својој суштини антисрпски, и да ће произвести нове српске жртве и масовна страдања.
Искористили су усташку спремност на терористичке акције, а њихову одлучност тестирали су већ 1947. године кроз терористичку акцију „10. травањ“, када су усташки терористи сукцесивно убацивани у нову Југославију из Аустрије. Само наивни могу да поверују да британске и америчке службе нису знале за ту акцију и да је нису подржале. Каква би то војна, па и елементарна људска логика руководила усташе да се враћају тамо одакле су једва успели да побегну пред партизанима, ако им нека велика сила није пружила додатне гаранције да ће успети?
Да ли су усташе у сабирним логорима за тријажу успеле да преваре Британце и Американце и убеде их да они нису фашисти и нацисти, него борци против комунизма? Наравно да их нису преварили, све су они знали у вези са усташким покретом и са његовим стравичним злочинима, па су ипак на све то зажмурили и направили договор са њима да ће их заштитити – као антикомунистичке снаге.
Практично, био је то први покушај западних сила да преко усташа разбију нову Југославију и овладају Балканом, а да не уђу у директан сукоб са Црвеном армијом.

БРИТАНСКА УЛОГА Акција „10. травањ“ није успела, али то није важно, јер су усташе показале спремност за оружане и терористичке акције против Југославије. Постоји озбиљна сумња да су Британци са усташама успоставили контакт још током рата.
Ради се о томе да су, непосредно пред рат, случајно заробили једног од оснивача усташког покрета, Бранка Јелића, који је био десна рука Анте Павелића. Он је провео цео рат у британском заробљеништву и преко њега су могли да успоставе комуникацију. Бранку Јелићу је по завршетку рата дозвољено да оснује најјачу организацију усташке емиграције у Немачкој – „Хрватски народни одбори“. И то јасно говори о планској толеранцији и подршци усташком покрету у периоду након Другог светског рата.
Јелић, као некомпромитовани усташа, био је погодан да окупи и организује усташку емиграцију у Немачкој. Компромитовани усташки злочинци склоњени су из Европе у Јужну Америку (највише у Аргентину, где се „сакрио“ и Павелић са својом свитом), у Аустралију, али и у Канаду, па чак и у САД.

УБИСТВО АМБАСАДОРА У пројекат ширења усташког покрета по свету уложили су велики труд и новац, иако су их оспособили да што више делују на бази самофинансирања.
Није било лако нацисте и ратне злочинце у западној јавности претворити у „жртве комунистичког режима“, али је зато било много лакше од њих направити обучене и мотивисане терористе за специјалне акције против Југославије.
Усташки покрет је тако имао моћну подршку и добио крила. Постао је права ноћна мора за југословенске службе безбедности. Уместо да буду уништени као део злочиначке армаде, постали су део дугорочног плана насилног разбијања Југославије и успостављања нових држава по вољи Запада.
Усташки подмладак обучаван је у касарнама и са инструкторима регуларне војске, највише у Аустралији и јужноамеричким државама. Терористичке акције које су изводили биле су дрске и редовно са смртним последицама по невине жртве.
Убили су југословенског амбасадора Владимира Роловића 1971. године у Шведској, у згради амбасаде. Усташки терористи су након тога отели путнички авион и побегли у Шпанију, а затим у Парагвај. Западне земље су се понашале као да им помажу да побегну и као да желе да их сакрију, уместо да их ухапсе.
Једини који су их стварно тражили по свету и кога су се плашили биле су југословенске службе безбедности. Како другачије објаснити да се убица амбасадора Роловића, Миро Барешић, једно време крио у САД као шеф обезбеђења амбасаде Парагваја.
Чиниле су усташе многа зла терористичким акцијама, на пример, подметнули су експлозив и оборили авион ЈАТ-а изнад Чехословачке, али конкретних мера против њих наравно није било, они су били стратешки пројекат.

ХРВАТСКО НАРОДНО ВИЈЕЋЕ Како усташе нису успеле да остваре циљ терористичким акцијама и убаченим терористичким групама, тако су и покушаји унутрашњих снага да разбију Југославију покретом „Хрватско прољеће“ потпуно пропали.
Америчка ЦИА је прва схватила да се усташка емиграција и унутрашње хрватске сепаратистичке снаге Фрање Туђмана морају повезати и да само заједнички могу да разбију Југославију и створе нову независну Хрватску.
Зато су све усташке терористичке организације у свету, на конгресу у Торонту (сем ХНО, једна је за сваки случај остала терористичка), удружене у једну „кровну“ организацију – „Хрватско народно вијеће“ (ХНВ), коју је ЦИА преобукла у „политичку“ и државотворну, потпуно ослобођену наци-фашистичке и терористичке прошлости, како би се удружила са Туђмановом ХДЗ. С обзиром на то да га је ЦИА створила, ХНВ је постао амерички адут за Балкан, а не Туђманов ХДЗ. У ствари, ХНВ је требало да води ХДЗ, што се данас и дешава, а Американцима нису сметали његови усташки циљеви и програм, ако су у служби остварења америчких интереса на Балкану.

СРПСКА ПРЕПРЕКА Ако се зна садржај договора Туђмана и представника ХНВ у Торонту уз присуство америчких обавештајних служби као гаранта да ће договорено бити испоштовано, чему се данас чудимо када је у питању ревизија историје, негирање усташких злочина и рехабилитација усташког покрета?
Све је то Туђман прихватио по наговору западних моћника, да би сви чланови ХНВ колективно ушли у ХДЗ, јер само заједно су могли да задобију снагу да уз војну помоћ САД и водећих сила НАТО створе нову државу Хрватску.
Не треба да се чудимо ни етничком чишћењу Срба ни територијалним претензијама „модерне“ Хрватске, јер, то су пресликани усташки циљеви.
На пример, још код оснивања ХНВ у Торонту, јасно је дефинисана будућа држава: „Слободна и самостална Хрватска мора обухватити сав етнички и повијесни простор хрватског народа у којем ће бити суверен једино хрватски народ.“
Ту није било места за Србе. Туђман је то прихватио и прешао у потпуности на усташке позиције. Због дугорочне сарадње, Американци су имали више поверења у усташе него у Туђмана и његову политичку гарнитуру која је потекла из комунистичког миљеа. Наравно, подржали су усташе, тако да су Туђманови кадрови временом скоро потпуно елиминисани или су били принуђени да активно пређу на усташке политичке позиције.
Уосталом, није ли јасан знак подршке и то што је амерички министар одбране Вилијем Пери лично дошао на сахрану усташкој сивој еминенцији Гојку Шушку? Тако актуелна дешавања у Хрватској постају сасвим јасна, као и ћутање Запада. Чак и усташка ревизија историје Западу одговара, јер се уклапа у њихов глобални стратешки циљ да изједначе кукасти крст и звезду петокраку, нацисте и комунисте, нацистичку војску и Црвену армију.
Тако Западу нису чисте ни руке ни савест у вези са усташким покретом, нити односу према српским жртвама. Свима на Западу је наметнуто да је то дугорочан стратешки план овладавања Балканом, где понешто непријатно мора да се прогута и толерише.
Чак је и Израел успоставио веома блиске односе са новом Хрватском и није им сметало што проусташки политичари посећују меморијални центар „Јад Вашем“ баш у тренутку када на хрватској обали проусташки екстремисти руше Изложбу о Ани Франк. Јаве се јеврејске организације, посебно Центар Симон Визентал и његов директор Ефраим Зуроф, или понеки усамљени јеврејски стрелац као што је обавештајац Јаков Кедми, и осуде понеку дрску проусташку лаж, одлуку или активност – када на пример забрањују нашем председнику посету Јасеновцу, преоравају гробља усташких жртава, руше споменике антифашистима и подижу споменике усташким злочинцима и терористима.
Међутим, то не може да поремети давно зацртану сарадњу ЦИА са усташама које сада имају своју државу, чланица су ЕУ и НАТО, а имају и даље планове у вези са својим „повијесним простором“.
Зато је тешко одговорити на питање да ли се усташки покрет и даље рехабилитује, или је већ рехабилитован. Основна девиза код релативизације опасности од усташког покрета јесте – „нису сви Хрвати усташе“. Наравно да нису, али ће бити ако неко не заустави усташизацију Хрватске. Деца уче лажну историју и двадесетогодишња пропаганда чини своје – уместо да их је мање, присталица усташке идеологије у Хрватској све је више, и сада већ јесу апсолутна већина која обезбеђује усташку власт у перспективи. Нема ко да их заустави јер Запад их и даље третира као толико успешан пројекат, да су исти клише применили са нацистима у Украјини. Ипак, није исто, јер тамо има ко да их денацификује.

[/restrict]