Наталија Шатиљина – РУСКИЊА КОЈА СЛАВИ КРСНУ СЛАВУ

Након низа иницијатива, пројеката у циљу још чвршћег духовног и културног спајања, јачања сарадње на пољу економије, на иницијативу наше саговорнице Наталије Шатиљине основан је Руско-српски Фонд за културу и наслеђе. Ова фондација према речима Шатиљине има за циљ да интензивира, прошири и ојача већ постављене темеље културне сарадње и размене Русије и Србије

Међу пројектима које је Наталија Шатиљина иницирала и уз помоћ сарадника реализовала су изградња руског села, доношење руских црквених светиња у Србију, помоћ српским произвођачима да уђу на руско тржиште, успостављање партнерства између привредних комора Санкт Петерсбурга и Србије. Њеном заслугом у православне храмове у Србији стигла је и велика хришћанска светиња, хитон. Помогла је да се Србијом пронесу мошти 18 руских светаца, а захваљујући њеној иницијативи дванаест црквених звона је обезбеђено за наше храмове на Косову и Метохији. Побратимила је шест српских и руских градова, последње Ростов на Дону са Ивањицом, а на реду су Сремски Карловци и Краљево, који су заједно са њом већ нашли братске градове у великој земљи. Побратимила је припаднике руског АБХ са нашим падобранцима из 63. бригаде.
Наталија Шатиљина је на једном од раскршћа свог живота када је требало да се врати у своју отаџбину Русију одабрала да остане у Србији. Година те одлуке била је управо 1999. За време НАТО агресије боравила је у Врњачкој Бањи са својим сином. Недуго затим, почела је да слави крсну славу. На питање како је слави, одговара кратко: ,,Као и сви Срби!“
После бомбардовања одлучила сам да останем ту са сином. Рат сам доживела као сви Срби, ни ја нисам знала шта ме очекује. Кад је завршено бомбардовање, није било авионских линија и ја сам возом отишла да обиђем своје родитеље. Убрзо сам се вратила, прво да радим, а онда и да живим. После 15 година ја сам схватила да је ово мој дом. Некада сам идући у Русију говорила „идем кући“, а сад кад отуд крећем у Србију кажем да „идем кући“. Често ми постављају питање зашто Русија није помогла кад вас је НАТО бомбардовао, а ја на њега реагујем импулсивно и немам намеру да много објашњавам. Обично будем ригорозна и кажем: „Па ви сте бежали из Србије, а ја сам била ту“. Ту се разговор завршава.

Годинама уназад сте активни на остварењу пројеката који афирмишу културу, веру, културно наслеђе, али и економију и друге области које имају за циљ јачање веза између наша два народа. Чију све подршку има Руско-српска Фондација за културу и наслеђе?
Фондација је основана јануара прошле године у Београду. Главна мисија и циљеви су интеграција и развој културних и пословних веза између Руске Федерације и Србије. Фондацију подржавају све релевантне инстанце Руске Федерације почев од Трговинско-индустријске коморе Русије, Комитета за спољне односе Санкт Петербурга, Министарства пољопривреде, индустрије Руске Федерације, као и представника руског Фонда за директна улагања, док је у региону је остварено успешно партнерство са Привредном комором Србије, Министарством културе Републике Српске, као и министарствима здравља, енергетике, и другим релевантним институцијама као деловима извршне власти. 
Како сте дошли до надахнућа да у Србију донесете тако хитон, који слови за једну од највећих хришћанских светиња?
Када је Исус скончао на крсту, римски војници су бацали коцку за прву одежду коме ће припасти, док хитон, пошто је био прелеп, нису хтели да деле него су га скинули целог. Тај хитон се налази само на три места у свету, у Грузији, у Немачкој и део је завршио у Русији. Парче тканине, хитона који је натопљен Христовом крвљу, има чудотворне моћи – сматрају хришћани. Србија је прва земља у коју је он стигао. Хитон или часну ризу су из Русије донели монаси по благослову руског патријарха Кирила. Сматрала сам да је веома важно да се нађе у српским храмовима, да православни верници у Србији могу да га целивају и помоле се за себе своје ближње, јер, уз честице одежде Христове које је исплела Богородица, дешавају се чуда по мери вере сваког човека.
Шта бисте издвојили као најважније у будућим плановима и делатностима Руско-Српске Фондације за културу и наслеђе?
Планирамо много тога. Најпре, желимо да подигнемо споменик Николи Тесли у Србији, као и рестаурацију више културних објеката и храмова. Велика нам је жеља побратимство градова Србије и Русије, помоћ у објављивању књига и филмова о пријатељству, а кроз историју односа Србије и Русије. Имамо много области у оквиру којих имамо простора за интензивирање сарадње, и у култури и економији, и у здравству, образовању Фондација је отворена и за цивилно друштво, медије, верске заједнице, привреднике, представнике синдиката, али и друге заинтересоване групе.
Градићемо културу пажње и препознавања вредности. То је оно што ствара поверење. Планирали смо да будемо успешнији и бољи и бићемо, али то морамо заједно, синергијским ефектом.
Годинама славите крсну славу Светог Илије. Када сте одлучили да почнете да славите породичну славу и то како кажете онако како је славе Срби?
За мене је прихватање крсне славе велика част и благослов. Срби су по томе јединствени у свету. Једино ви славите светитеље на тај начин. Била сам гост на славама својих пријатеља и пожелела да и сама будем домаћин на својој крсној слави. У почетку сам мислила да је то немогуће, али, хвала Богу, моја велика жеља се остварила. Иначе, о слави код Срба сам први пут слушала на студијама. Професор нам је говорио о настанку славе у српском народу. Причао је да је слава настала због турске репресије и забране окупљања. Догодило се да је неко предложио да почну да славе светитеље свако у свом дому и да су на једној од слава договорили напад на Турке који се успешно завршио. Тада су се славе омасовиле и сви Срби су почели да славе свог свеца. Тако данас славу Светог Илије слави и моја породица.
Који су то према вама кључни именитељи блискости народа Русије и Србије?
То су пре свега срчаност, борбеност, породичне вредности, традиција, правдољубивост, поштовање и слављење предака. То је 9. мај, Дан победе, када славимо наше претке у Русији, слављење крсне славе у Србији. Ту је и однос према издаји. Када вас неко једном изда, ту нема повратка. Како бива у животу, између људи, тако је и међу народима.
Питање је деликатно и болно, а чини се неизоставним: Какав је ваш став и коментар ситуације у Украјини?
И мене лично боле ране рода свога, јер и моји најрођенији су изложени садашњим дешавањима у мојој земљи. Можда би мој став могао најпрецизније да се искаже у једној изреци: ,,Бог помаже ономе ко помаже другима!“

Један коментар

  1. Наталија Шатиљина! Храбре одлуке, храбро срце, велика активност, крупни резултати… То нам треба, уместо разних домаћих демагогија и болесних перверзија западног света. Повезивање народа, посебно братских по души, вери, пријатељству, историји, вредностима, традицији… Наталија, живела и да те Бог погледа!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.