Каракалпакстан – Независност или нови рат?

За „Печат“ из Москве ДИМИТРИЈЕ МИХАЈЛОВИЋ

Покушај владе Узбекистана да укине аутономију Каракалпакстану прети новим оружаним сукобом, који може да запали целу Централну Азију

Каракалпакстан је аутономна област у Узбекистану, која заузима више од 40 посто територије заједничке државе. Иако је површина Каракалпакстана огромна, популација је изузетно мала – свега два милиона људи, док у осталом делу Узбекистана живи 33 милиона. После распада Совјетског Савеза, Каракалпакстан је имао право на независност, међутим, 1993. године политичка елита Нукуса (престоница аутономне републике) је одлучила да се Каракалпакстан прикључи Узбекистану на 20 година, после чега би народ на референдуму одлучио о својој будућности. Након што је споразум са Ташкентом истекао 2013. године, Каракалпаци су покушали да организују референдум на коме би изгласали независност, али већина грађана аутономне републике тада није прихватила тај предлог, тако да референдум није био спроведен. Значајну улогу имала је и влада Узбекистана која је чинила све како до референдума не би ни дошло. 
Питање независности се није покретало све до лета 2022. године. Међутим, 1. јула председник Узбекистана Шавкат Мирзијојев је одлучио да укине аутономију Каракалпакстану, као и могућност спровођења референдума о независности, што је изазвало бурно реаговање међу становницима регије. Хиљаде људи су изашли на протесте, тражећи укидање одлуке Мирзијојева. Током протеста дошло је до озбиљних сукоба грађана са полицијом и војском. Ескалација конфликта је натерала Мирзијојева да лично посети Нукус како би смирио незадовољне грађане Каракалпакстана. Одлука председника је била укинута, али су Каракалпаци дигли главу и затражили већа права и хитне мере због лошег економског стања. Тренутно Ташкент ради све како би поново замрзао конфликт у Каракалпакстану, узимајући у обзир напету ситуацију на граници са Таџикистаном и Афганистаном.

Главни разлози незадовољства

Дефакто, Каракалпакстан никада није имао ни аутономију, ни шира права. Све се сводило на то да Ташкент признаје државне симболе републике. Устав Узбекистана гарантује сва права Републици Каракалпакстан, али на делу је све било другачије. Други проблем у односима Нукуса и Ташкента је етничко питање. Национална политика Узбекистана према Каракалпакстану већ дуги низ година изазива незадовољство локалног становништва. Пре свега, то се тиче политике насељавања етничких Узбека у Каракалпакстан. Узбеци уживају све привилегије у добијању земље и административних положаја. На пример, 2017. године Узбеци су пресељени у Каракалпакстан из три регије Ферганске долине: Намангана, Фергана и Андижана. Добили су најбољу земљу и субвенције за отварање малог и средњег бизниса. Често се земљиште одузимало локалним пољопривредницима и давало интерно расељеним лицима, који никада нису ни били у Каракалпакстану. Такође, тамошње званичнике на руководећим позицијама смењују само етнички Узбеци из Ташкента, док су политичке партије законски забрањене у самом региону. Прошле године, у јулу, становништво се окупило у Хоџелију због језичке реформе администрације Мирзијојева. Према новим захтевима, каракалпачки језик морао је бити преведен са ћирилице на латиницу, а узбекистански језик је постао главни у регији, што је изазвало протесте великих размера. Број присталица независности расте, а број људи који желе да остану у Узбекистану стално се смањује због агресивне политике званичног Ташкента.

Коме одговара криза?

Политику Узбекистана карактерише одржавање равнотеже у међународним односима са Кином, Русијом и Западом. Земља није чланица ОДКБ-а и Евроазијске уније, али покушава да развија економску сарадњу са Унијом и војно-техничку сарадњу са Руском Федерацијом. Кина (1,9 милијарди долара годишње) и Русија (2,3 милијарде долара) су главни трговински партнери Узбекистана. Са друге стране Ташкент ствара посебне услове за присуство америчких и европских компанија у земљи. С обзиром на значајну активацију Уједињеног Краљевства у централној Азији, било би крајње чудно када би званични Лондон игнорисао Узбекистан. Ипак, администрација Мирзијојева је изузетно опрезна у својој спољној политици. За разлику од суседног Казахстана, јавни утицај Англосаксонаца није толико изражен.
Један од циљева Запада је јачање англосаксонског утицаја у Централној Азији, како би се уздрмала ситуација у региону, као што је био случај са протестима у Казахстану, који умало нису прерасли у грађански рат. Исти сценарио Велика Британија и Сједињене Државе покушавају да спроведу у Узбекисану, јер знају да ће Русија морати да одреагује. Узимајући у обзир да је Москва све своје снаге усмерила на војну операцију у Украјини, Русији тренутно не одговара ни један конфликт близу њених граница. За разлику од Казахстана, Узбекистану неће помоћи ни ОДКБ уколико дође до ратног стања. 
Као и у многим другим земљама, САД и Британија дестабилизују друштво путем невладиних организација. Огромна средства се шаљу у регион преко, на пример, USAID-а. У Узбекистану се гради „цивилно друштво“ по западним стандардима, које утиче на културу, образовање, правосуђе, здравство, пољопривреду и научна истраживања. Последњих година представници Сједињених Држава се мешају у унутрашње послове Узбекистана не само преко USAID-а, већ и преко Карнеги фондације и Центра за стратешке међународне студије (CSIS). Све поменуте фондације и организације врше велики притисак на владу Мирзијојева путем агресивне пропаганде западних вредности и антивладине реторике. 
Такође, не треба заборавити да Велика Британија у последње време улаже огроман новац у стварање Великог Турана – уније турских народа, у чију концепцију спада и Узбекистан, под окриљем Анкаре, главног савезника Лондона. Британци нису лично укључени у ове процесе, већ делују преко заступника, промовишући своје интересе преко одређених појединаца. У контексту протеста у Каракалпакстану, посебно су се истакли представници опозиције, такозване „власти у егзилу“ на чијем је челу лидер странке „Алга Каракалпакстан“ Аман Сагидулајев, који живи у Норвешкој. Он је напоменуо да, пре свега, помоћ каракалпацима треба да пруже „братски народи“ Казахстана, Турске, Киргизије, Туркменистана и Азербејџана, то јест земље које активно сарађују са Великом Британијом. Сагидулајев и његове присталице су још пре почетка масовних протеста у Нукусу покренули информациони рат против званичног Ташкента. На Фејсбуку и Телеграму су се појавиле многобројне групе и канали на узбекистанском језику, који су били регистровани на украјинске бројеве. Узимајући у обзир да Велика Британија још од 2004. године обучава 72. бригаду информационо-психолошких операција Украјине, не треба да вас зачуди мешање Украјинаца у унутрашње послове Узбекистана по наређењу Лондона. Све групе и канали су били против власти и имали су један циљ, а то је да „запале“масу како би протести у Каракалпакстану прерасли у оружани сукоб. 
Не треба изоставити и Казахстан. Каракалпаци су етнички узузетно слични Казахстанцима, имају заједничко порекло а језици им спадају у једну групу, док са Узбекистанцима ни једни, ни други немају ништа заједничко. Протести у Каракалпакстану су забринули друштво у Казахстану. Многи угледни Казахстанци су одмах покренули петиције и тражили од владе да се директно укључи у дешавања у Узбекистану. Није тајна да многи десничари у Казахстану маштају о независности Каракалпакстана како би се та територија касније припојила њиховој држави.
Званичном Нурсултану одговара напета ситуација у Узбекистану, јер одлично скреће пажњу са унутрашњих проблема после јануарских сукоба, у којима су живот изгубиле стотине људи. Треба очекивати да ће Казахстан активно пратити ситуацију у Узбекистану и вршити притисак на Ташкент како би каракалпаци добили реалну аутономију и могућнот спровођења референдума о независности. 

Шта даље?

Председник Узбекистана Шавкат Мирзијојев повукао је своју одлуку. Каракалпакстан ће остати у уставу као република са својим грбом, заставом и химном. Међутим, Каракалпаци су после масовних протеста добили сигнал да власт у Ташкенту нема толики утицај на аутономију као што се мислило свих ових година. Насиље на улицама Нукуса је само ојачало националну свест народа, који је уморан од економске кризе и шовинистичке политике Узбекистана. Не треба сумњати да ће Каракалпаци имати све већу подршку Запада како би се ситуација у земљи погоршала. Руку на срце, Ташкент је учинио све како би се створила претња новом оружаном сукобу у Централној Азији. Званични Ташкент је годинама игнорисао потребе Каракалпакстана, није развијао инфраструктуру, постављао своје људе без одобрења локалног становништва, гушио политички живот аутономије и све проблеме решавао силом. Уколико се оваква политика Узбекистана настави, треба очекивати нове протесте који могу да прерасту у грађански рат. Такође, не треба заборавити да у сиромашним регијама са много проблема, попут Каракалпакстана, постоји опасност радикализације друштва, коју одлично користе екстремисти. Обавештајне службе суседних земаља позивају на опрез, јер сваки неопрезан потез Ташкента може да направи хаос у Каракалпакстану, који неће моћи да обуздају ни Узбекистан, ни његови суседи. Потенцијални рат у Каракалпакстану ће „запалити“ целу Централну Азију – од Памира у Таџикистану до нове ескалације у Афганистану.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.