Evropu će ubijati evropskim oružjem

Piše Elena Karaeva

„Svo oružje koje se šalje u Ukrajinu prolazi tranzit kroz južni deo Poljske, zatim prelazi granicu, a onda isporuka prestaje da bude centralizovana: može da se utovari u kamione, minivanove, pa čak i iznese privatnim vozilima“, rekao je jedan od zapadnih činovnika, više ne kontrolišemo tačno gde i kako se vojni teret isporučuje, kako se zalihe koriste – pa čak ni da li ostaju na teritoriji zemlje ili ne.
Takvo razoružavajuće priznanje nemoći proizašlo je iz prepiske Fajnenšel tajmsa, koji nimalo nije naklonjen Rusiji,a izuzetno simpatiše Ukrajinu.

Nakon ovog izveštaja, zvanični Evropol, koji objedinjuje istražitelje i službenike za sprovođenje zakona EU i deluje u okviru panevropske jurisdikcije, saopštio je da se nelegalno i nekontrolisano „širenje vatrenog oružja i eksploziva koristi ranije utvrđene rute krijumčarenja i može se transportovati na teritoriju evropske Unija a u slučaju da se sukob završi, rizik od povećanja trgovine oružjem će biti još veći.

Dalje, u citiranoj izjavi, ukrajinskim vlastima se šalju svi neophodni reversi (inače se u EU ne može izbeći stigma „agenta Moskve“ i „špijuna Kremlja“), ali oni ne menjaju suštinu rečenog. .
A ona, ako se sa jezika protokola prevede na jezik zdravog razuma, leži u činjenici da se kolektivni Zapad, koji je poslao desetine milijardi modernog naoružanja u sopstveni proksi rat sa Rusijom, računa bar u evrima, čak ni u dolarima (kursevi ovih valuta su se izjednačili), ne zna, u stvari, gde je sve to otišlo. Mogućnost praćenja, praćenja, da tako kažem, praćenja svih ovih Džavelina i samohodnih haubica, kao i granata, kao i svega ostalog što puca i ubija Ruse – i vojnike i civile – ograničena je, ako nije uopšte izvodljiva.

Ali kada je smrtonosna armada usmerena na uništavanje Rusa, to ne zanima Evropljane i one njihove saveznike koji su s druge strane Atlantika.
Vlasti civilizovanih — pod navodnicima — država i društava počele su da histerišu u trenutku kada je postojala pretnja da će neko od ovih smrtonosnih oružja biti upotrebljeno na teritoriji Evrope. Da to više nije mogućnost, već nadolazeća realnost, govori niz novinskih publikacija. U trenutku kada policijska patrola, koja je odlučila da proveri dokumente jednog stanovnika etničkog geta u Francuskoj, bude pokrivena tom prilikom i jeftino kupljenim Džavelinom, ova tema će dospeti i u televizijske emisije.
„Kako se to dogodilo, kako se dogodilo da su naši čudesni Cezari sa Džavelinom i drugim Himarsima (imena su uslovna) sada usmereni na naše sunarodnike, na Evropljane?“ — pitaće se sigurno njihovi učesnici.
Iako je ovo, naravno, prognoza.
Ali je zasnovano na stvarnosti. Na onoj koja danas već postoji u onim kvartovima u kojima se policija i žandarmerija smatraju neprijateljima i gde sanjaju da se u svakoj prilici obračunaju sa policajcima.

Na primer.
Policijska patrola – dva muškarca i žena – pokušala je da privede kradljivca povratnika u trenutku zločina: bespomoćnoj dami je otkinuo lanac i narukvice.
Najmanje pedesetak razbojnika napalo je policajce, organizujući linč nad njima. Policajci su bili spremni na smrt, ali je pomoć stigla na vreme. Kradljivca nije bilo moguće privesti, ali ovo je, zaista, dosadno ponavljati -on je ilegalac koji ima skoro dvadesetak sudskih odluka. Nemoguće ga je deportovati iz Francuske, u njegovu istorijsku domovinu.
Linč se dogodio ne negde tamo, u sumornom predgrađu, već petsto metara od centralnog trga Liona. I, naravno, niko od običnih prolaznika nije pomogao policiji.
Policija i žandarmerija u Francuskoj (a ovo pravilo važi u različitoj meri u celoj Evropskoj uniji) koriste službeno oružje samo kao apsolutno poslednje sredstvo, a svaki metak ispaljen u počinioca mora biti objašnjen i opravdan. A ako se oružje upotrebi kada kriminalac beži, odnosno, policajac mu puca u leđa, onda će zakon u ovom konkretnom slučaju uvek biti na strani … bandita. Jer, sa stanovišta pravde, policajac (ili žandarm) je prekoračio i svoja ovlašćenja i granice neophodne odbrane.

Glavno je da sve ovo što se danas dešava, i sva ova zabrinutost oko rasta šverca oružja, uopšte nije nova tema za Evropu.
Jugoslovenski rat, kada je Evropska unija rasturila ovu državu, jer je zaista želela da poveća svoj uticaj na Balkanu, a potom da poluostrvo pretvori u još jednu ispostavu za suprotstavljanje Rusiji, doveo je do potpuno istog rezultata.
Zločinački sindikati koji su delovali na teritoriji zajednice rado su regrutovali u svoje redove one koje su evropski mediji nazivali „žrtvama genocida strašnih i okrutnih Srba“, odnosno Albance. Ispostavilo se da su to bili toliko vredni studenti da su na kraju upravo oni predvodili većinu ovih mafijaških zajednica.

Naravno, pošto je vođenje statistike o prekršajima i nezakonitim radnjama, uzimajući u obzir, između ostalog, etničko poreklo onih koji su ih počinili, zakonom zabranjeno – na primer, u Francuskoj – a u najboljem slučaju neverovatnog medijskog liberalizma, može se reći samo „imigranti iz istočne Evrope“ ili „imigranti iz balkanskih zemalja“, teško je tačno ocrtati kako i ko je podelio sfere uticaja u trgovini oružjem.
I ovde se može pozvati samo (ilustrativan primer, ali ne previše konkretan) na krimi serije, gde je tema albanske mafije uspela da izađe iz okvira političke korektnosti.
I za retke članke u štampi.
Odgovarajući francuski departmani odbijaju da vode suštinski razgovor, inače bi se moglo saznati da su Korzikance praktično svuda izgurali albanski sindikati. Danas kontrolišu i trgovinu drogom i trgovinu ženskim telom, a upravo od Albanaca regrutuju makroe i „čuvare“ za trgovinu na veliko nedozvoljenim supstancama.
A sada dolazi novi talas na čiju pretnju upozoravaju u Evropolu.

Tokom dvadeset i kusur godina koliko je proteklo od nasilnog raspada Jugoslavije, u EU su se povećali ilegalni imigranti i značajno su smanjena sredstva za sprovođenje zakona i broj agencija za provođenje zakona (naravno, radi se o srodnim pojavama), broj nevladinih organizacija koje su spremne su da se žale na “policijsku brutalnost i njen rasizam”, dok se sama policija, za vrlo male plate i prokleto težak i opasan posao, ima manjak ljudstva.
Nivo nasilja – na ulici, u kući, na putevima, broj krađa i pljački – svake godine raste dvocifreno.
A sada zamislite šta će se desiti kada ovu teritoriju, na kojoj građani koji poštuju zakon već dugo nisu bili zaštićeni i zaštićeni od strane policije, jer nemaju dovoljno resursa i mogućnosti, bude preplavljena cunamijem švercovanih vojnih arsenala ( sve proizvedeno u Evropi) iz Ukrajine.

Nema sumnje da će Evropljani, ne svi, već neki, postati žrtve egzekucija iz evropskog oružja.
Pitanje je samo kada će se to dogoditi.
Sutra, ili prekosutra, ili, recimo, za šest meseci.
Ali jedno je jasno i očigledno – pripreme za dan otvorenih ubistava su već počele.

Izvor: https://ria.ru/