Етерична ватра у Кући легата

Петар Мошић, Резови, 2019, уље на платну, 40 x 50 цм

ЗНАЧАЈНЕ БЕОГРАДСКЕ ИЗЛОЖБЕ: „ПНЕУМА“

Представљени светови троје сликара били су за публику узбудљив сусрет с представницима новог српског имагинарног сликарства

Најквалитетнија изложба у Београду а засигурно и шире (регионално) је „Пнеума“ недавно одржана у Кући легата. Реч је о ауторском пројекту Александре Ђуришић и Маје Живановић, ликовне критичарке и новинарке која је остварила неколико изванредних ауторских изложби, углавном посвећених фантастичном сликарству. Пнеума је вишеслојна старогрчка реч која обухвата значења: дах, ваздух, етерична ватра, животна снага, дух живота, дух, душа, код гностичара божанска клица живота у свету, у хришћанској теологији Свети дух. Такав сакрални појам теоријски идеално може да обједини светове троје представљених сликара: Петра Мошића, Марка Тубића и Кристине Пирковић. У четири веће просторије приказане су њихове слике и цртежи а овакве изложбе, до троје излагача, сматрају се самосталним. О Кристини Пирковић је аутор овог текста већ писао, нада се да ће ускоро и о Марку Тубићу, то су даровити представници новог српског имагинарног сликарства. Овде ће, међутим, пажња бити посвећена само Петру Мошићу (Београд, 1981) из једног посебног разлога. Њему се као најбољем млађем српском реалисти (мада је таква одредница сасвим условна) отвара међународна каријера, потписао је уговор са две иностране галерије које ће га заступати у Европи, тако да се за неколико месеци сва његова активност усмерава на то тржиште. Мошић ће се овде ретко појављивати, можда само на неким значајним групним изложбама или по позиву. Последње његове самосталне изложбе у Србији су недавна – у марту ове године у београдској приватној Галерији Никола Радошевић (са Марком Тубићем и Петром Хранулијем) и актуелна „Пнеума“ у Кући легата. У односу на његов изванредни квалитет, поузданост и истрајност у раду и храброст у заснивању садржаја слике, било је логично да га открију страни галеристи, као наредни корак у његовом узлазном путу.

Петар Мошић фотопортрет

Са широком естетском основом у одличном цртачком умећу и великим досезима европског илузионизма, од ренесансног, маниристичког, барокног до Давида, Енгра, реализма деветнаестог века па и хиперреализма Мошић је успео да на европску сцену донесе нови тип реализма, којим превреднује многе старе досеге и отвара путеве даљег живота те велике стилске формација у двадесет првом веку. У ери техногуруа, дигиталне апокалипсе и електронског муља, надасве превласти нових медија, због чега је његово сликарство било одбијано са првих изложби, док се није прославио, Мошић је открио предности класичног

Петар Мошић, Метаморфоза једног Нарциса, 2022, уље на ланеном платну, 180 x 150 цм

сликарског поступка уљаним бојама, како би Милован Видак рекао „до надстварне димензије“. Он слика људске фигуре, животињски, птичији и свет инсеката, као и мртве природе, са таквом сигурношћу, прецизношћу и појавношћу без видљивог трага потеза, да мање вешти сликари уопште не могу да схвате да је то урађено руком, мисле да је технолошки трик. Зато је Мошићева продукција мала, он месецима ради на једној слици и за разлику од других мајстора прецизне фигурације, како је тај комплекс вредности у српском сликарству одредио Ђорђе Кадијевић, можда је бољи на већем формату слике који, наравно, подразумева и исцрпнији рад. Такав начин сликања, са дужим подсликавањима и лазурима, везује га за старе мајсторе, који су полазили од једне једноставне естетске претпоставке – у природи се нигде не види траг

Петар Мошић, Према истинитој причи, 2021, уље на платну, 140 x 100 цм

потеза Творца и његовог божјег стварања, па не би требало ни на слици. Овај млади уметник, наравно, не би ништа урадио да његово сликарство није у духу овог времена, да не преиспитује садашње митове, па и оне филмске, страхове и фрустрације, у (и)реалном споју актуелне психологије, односа полова, проблема одрастања, угрожености деце и младих у данашњем свету, изолованости, усамљености и нехуманости. Парадоксално, те изразе отуђења приказује са топлом, древном и дубоко људском сликарском техником. Он је пронашао само свој начин да се насели на пренасељену планету звану Уметност, како би рекао Леонид Шејка. Премда је директни настављач магичних реалиста и хиперреалиста он и нема много сродности са њима, не личи ни на кога, по девизи „геније сам себи крчи пут“. Понајмање његово сликарству дугује нешто Чаку Клоузу, из чије су естетике увећања призора и људског лица изашли бројни савремени па и српски хиперреалисти сликари и цртачи. Отмен и елегантан у стварању свог понешто из реалности помереног света Петар Мошић је међу најређим мајсторима реализма, онима чије је дело дубоко зашло и у другу велику стилску формацију каква је иреализам, тј. сликарство фантастике. Тек је у тој исто тако старој традицији која сеже до праисторије донео невероватне естетске и иконографске помаке.
Занимљиво је увек чути шта уметник мисли о свом делу, поготово када је дискурзивно надарен као Мошић. У предговору за каталог претходне изложбе из марта ове године он каже: „На уметничкој сцени Србије, али и у земљама окружења, већ дуже је евидентан феномен поларизације. На једној страни су уметници верни концептуалним праксама, експериментима у ликовном медију и преплитању различитих облика изражавања, док су на другој они верни искључиво традиционалним ликовним вредностима. На тако подвојеној ликовној сцени се

Петар Мошић, Мртва природа са гавраном, 2022, уље на платну, пречник 100 цм

повремено појаве аутентичне уметничке личности које својим уметничким деловањем покрену преиспитивање ових бесмислено подељених мишљења.“ У ту групу аутора сврстава и себе, на плану схватања савремене сцене формулишући нове идеје. Његова фигурација се одиста може схватити и као авангардно деловање, самосталне изложбе је одржао у напредним галеријама, резервисаним за нове појаве а не у социјалним установама УЛУПУДС-а и УЛУС-а у чије чланство свесно није хтео да уђе. Петар Мошић више није велика нада нашег сликарства већ велико име, које се са поштовањем изговара, јер сликар тежи немогућем – савршенству, чега је у нараслом аматеризму на страни авангарде и кичу на страни штафелајног сликарства, све мање. Истражујући свет хармоније, беспрекорне прецизности, минуциозности, тачне композиције, сликар како сам пише, тежи стабилном минималистичком приступу и испражњеном простору од декоративног, описног и сценографског. У свом еклектицизму вешто избалансираних кључних ликовних појава заснива пре свега својеврсни вид метафизичког сликарства, често на начелима парадокса, са којим би да допре до виших сфера постојања, не обраћајући се никада наративном и жанровски познатом. Његов ликовни језик је и језик симбола, који сећа на Vanitas и memento mori тематику, међутим, дух слике је из овог времена. Мало њих је успело да тако споји векове, оствари такав увид у ликовност, а још мање њих да истрају у квалитету рада.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.