Доба одлука

Западни поредак се постепено али сигурно урушава. То нама као и многим другим народима даје шансу да се еманципујемо. Али њу можемо и да пропустимо због лично-партијских калкулација. Оне су данас опасније од спољних притисака

Западни цивилни и војни званичници скоро свакодневно дају, из њиховог угла, више него забрињавајуће изјаве. „Руси дрско угрожавају светски поредак.“ „Кинеска војска се понаша агресивније него икада пре.“ „Иран све дрскије изазива Запад.“ „Охрабрен политиком коју води Москва, Бразил се удаљио од САД.“ „Северна Кореја препознаје шансу да своје дугогодишње претње почне да реализује.“ „Упркос америчким упозорењима Индија продубљује сарадњу са Русијом.“

ГЛОБАЛНО КОМЕШАЊЕ Дошло је време када многи који су ћутали и трпели евроатлантску хегемонију, почињу отворено да је одбацују. А они који су јој се опирали, то сада раде много енергичније. Јер, Русија је пробила лед. Она је глобални ледоломац који разара деценијске наслаге западног леда који милијарде људи држи заробљене у по њих неповољним условима. Кремљ својим јуришањем на НАТО бедеме отвара бројне нове геополитичке, економске, културне и друг путеве спаса за све потлачене земље и народе.
Рађа се нови свет, а процес ослобађања од евроатлантске окупације има спољнополитичку али и унутрашњу димензију. Државе које имају власт за то вољну и довољно одважну, крећу да мењају свој курс и да, ако за сада ништа више од тога, излазе из потпуне сенке Вашингтона. Неке земље где за то још не постоје системски основи – а неке од њих су чак и блиске водећим центрима западног поретка – суочавају се са све већим друштвеним комешањима. Многи њихови грађани сматрају да је дошло крајње време да се напушта брод који почиње да тоне или да се они који се на њему не налазе али су му близу, од њега убрзано удаљавају.

[restrict]

СРПСКЕ ИГРЕ Све у свему западни поредак се урушава. Рат у Украјини у том погледу има глобалну димензију. Резултира преобликовањем светских односа, и то много брже и радикалније него што се саме по себи војне операције тамо одвијају. Можда баш зато Москва и не жури да их убрза. Показало се да је овако све оно што се на истоку Европе дешава опасније за Запад, који док ту покушава да се усредсреди на пружање отпора Русији, умногоме немоћно гледа последице које украјинска дешавања имају на промену геополитичког стања на многим другим меридијанима.
И шта у таквим околностима раде Срби и њихове државе? Република Српска појачава свој отпор хегемонији оних који угрожавају наше националне интересе. Међу оним земљама је које активно користе прилику да допринесу рађању најновијег светског поретка. Што се званичне Србије тиче, она покушава да се држи по страни колико је то могуће. Не баца рукавицу изазова онима који нас већ деценијама газе. Штавише, исказује им умногоме и начелну лојалност. Ипак, не прихвата баш да се ангажује против Русије која својим деловањем ствара шансе и за наше боље сутра.

ЗОНА СУМРАКА Таква политика Београда често оправдано делује са патриотског становишта револтирајуће. Не кажем да у себи не садржи и слој који је стварно рационалан, али он није једини. Много тога бисмо морали да радимо што не радимо, односно да се уздржимо од онога што чинимо. Уосталом, некада није проблем у основном правцу државне политике, већ у начину на који се она реализује. Оно што је само по себи корисно за државу и нацију, може да изгуби много тога позитивног или добије и преовлађујуће негативан карактер, због понашања владајућих структура које на прво место стављају своје лично-партијске интересе.
И шта у таквим околностима ради опозиција? На руку би требало да јој иде жеља огромне већине Срба да буду покидани НАТО окови које већ дуго носимо. Међутим, она је или пасивна или национално деструктивна. Патриотски настројена опозиција – да ли због опскурних притисака разних системских структура са којима се суочава или из неког другог разлога – за сада је релативно пасивна иако реторички исправна. С друге стране, прозападна опозиција или она која се тако издаје, почиње да наступа све агресивније антируски и посредно антисрпски. То важи и за њен пратећи НВО и медијски сектор. Некада делује као да су сви они заједно, у стилу „Зоне сумрака“, искочили са дна неке албанске или украјинске каце.

ПОЛИТИЧКА САМОДЕСТРУКЦИЈА Током избора, полазећи од пулса јавности, ни наглашено ЕУ опредељени део опозиције није тражио да Србија уведе санкције Русији и тотално се сврста на страну својих националних непријатеља. Ђилас и екипа исказивали су, наводну, приврженост већ излизаним тзв. европским вредностима али су остављали простор за вођене колико-толико избалансиране спољне политике. Сада насупрот томе, поменути политичар каже: „Ми смо једина земља у Европи која није увела санкције! Не верујем да ћемо много добити увођењем санкција Русији али последице неувођења могу бити катастрофалне!“
По њему и онима који слично мисле, Србија би активно требало да брани сопствену окупацију и разарање националних интереса. И при томе да подршку чиниоцима који су уништили Републику Српску Крајину, окупирали део Републике Српске и онемогућили легитимно право њеног народа на самоопредељење, који нам отимају Косово и Метохију а у Црној Гори подржавају политику идентитетског геноцида над Србима – додатно плати тако што би од себе одгурнула Русију и Кину и тиме изгубила подршку за одбрану преосталих националних интереса данас, и шансу да поврати бар део отетог сутра. Ту као да се ради о куповини сопственим средствима секире којом би нам – што унапред знамо – злочинци одсекли ноге.
КОРИСНИ ИДИОТИ Од тога скоро да је немогуће наћи нешто горе. Можда једино у РС, где је део опозиције – који вероватно понајбоље оличавају политички маргиналци типа Бореновића – спреман да у свом додворавању западним окупаторима иду у тоталну антинационалну крајност. Србија се бори да сачува део територије који јој отимају и српске националне интересе ван њених тзв. авнојевских граница. Али ипак нико не претендује на то да је укине, тако да они који из редова опозиције али и власти раде против њених капацитета да се брани, подржавају „само“ сакаћење земље. Са РС је другачије. Ту се ради о потенцијалном губитку главе. Део (срећом мали) Срба саставља гиљотину за РС.
Сарајевски унитаристи и њихови западни покровитељи желе да је сведу на пуку административну јединицу без трунке државности, а вероватно, у следећој фази, и да је поделе на неколико безличних кантона. Смета им чак и име Српска јер сведочи да је наш народ у БиХ конститутиван фактор а не пука национална мањина. Саможиво делујући на начин који подразумева не да су опозиција власти (што је нормално), већ сопственој држави (што је болесно), део политичара и њихових медијских јуришника у РС свео је себе на ниво корисних идиота Бакира Изетбеговића и њему сличних постмодерних паша. Поигравају се тако и са опстанком Српске.

ОГРАНИЧЕНИ ПРЕВАРАНТИ Све у свему, власт у РС која у домену борбе за националне интересе поступа сасвим исправно (у друге ствари, од економије до борбе против системских девијација, сада не улазим), наилази на опструкцију дела опозиције. Уместо да се они са РС естаблишментом такмиче тако што би се трудили да буду у још већој мери на конструктиван начин национална, поступа безочно државно деструктивно. У Србији власт делује национално анемично али није анационална, а део опозиције је тера да постане баш таква. Тако бисмо од онога што је далеко од доброг стигли до заокружено лошег.
Зашто тако поступају неки наши политичари? И зашто други са њима играју Луциферово коло? Да ли из искрених анационалних и евротлантистичких убеђења? Тешко. Много пута су и они који се у њих куну, показали да чак и до њих не држе. Ради се о (гео)политички аутистичним малим шибицарима. Несхватајући да Запад губи битку, мисле да је само битно да му у тешким временима кроз која – толико нису глупи да то не виде – пролази, покажу квислиншку покорност, и пре или касније биће инсталирани на власти или макар у њу укључени. А ко шиша националне интересе. Битне су фотеље.

ТРОЈАНСКИ КОЊИ То свакако мисле и многи у садашњој београдској власти. И ту наступа кључни проблем. Он се не огледа директно у деловању тзв. некритички прозападне опозиције. Сувише је она слаба. Но, зато је државни врх спреман да прави труле компромисе са Западом или да ради сопственог политичког комфора купује подршку неких из редова србофобних кругова. Тога је и те како било у прошлости. Довољно је сетити се да је Гордана Чомић после прошлих избора – иако је коалиција којој је припадала доживела колапс – постала министар. Или да је, рецимо, Јелена Милић постављена за амбасадора у Хрватској.
Тако стижемо до предстојећег формирања нове владе Србије. Медији шпекулишу да би у њој могли да се нађу и људи типа Милана Антонијевића, тј. заговорници екстремно прозападне политике са добрим везама у Председништву. Ради се о онима који ће према врху власти бити комперативни па и снисходљиви али неће одустати од своје анационалне агенде. И сигурно неће допринети да наша земља почне да се много активније бори за своју бољу националну будућност. Напротив, циљ ће им са позиција власти бити да и сада када може да почне да излази на чврсто земљиште, што дубље утоне у окупациони евроатлантски муљ.

ЦРНО БЕЛИ СВЕТ Тако поново стижемо до актуелне власти. Она је у националном погледу боља од значајног дела опозиције, али ради својих интереса чини много тога што није у духу политике коју начелно заговара и коју од ње, по правилу, очекују они који су за њу гласали. Прошло је време када је Србија можда морала да се клања пред западним насилницима како би опстала. Долази доба када смо много активније дужни да се боримо за своје националне интересе ако желимо да их ревитализујемо.
То не могу да раде структуре власти састављене од оних којима је стварно стало до Српства и оних који се пре свега куну у НАТО и ЕУ. Зато нико нема право да нам поново прави владајуће бућкурише и представља нам их као отелотворење државно-националног прагматизма. Или да из неких својих рачуна, уместо да бескомпромисно подржи Бањалуку, у РС посредно (рецимо преко неких фантомских агенција које финансирају предузећа у већинском власништву државе Србије), као што је било на прошлим изборима у БиХ, подржава штеточине као што је Бореновић.
Ако се то поново деси патриотска јавност Србије треба да заузме јасан став: добили смо антисрпску владу макар у њој преовлађивали они који нису анационални. Или још горе: већ постојећи државни врх је суштински антинационалан колико год да се заклиње у патриотизам. Дошло је време да се неке ствари поставе црно-бело и да се стави тачка на политику националне и државне аморфности! Једино тако ћемо дочекати то да западни окупатори панично али и немоћно ускликну: „Србија се отргла и бескомпромисно је кренула српским путем.“ Простор за то нам се отвара и не смемо да допустимо да га из унутрашњих разлога не искористимо.

[/restrict]