БРИКС ПРОТИВ Г7 И НАТО: АГОНИЈА ЗАПАДА

Оно што се назива „западним наративом о рату у Украјини“ могло би се распасти и пре зиме. Тим пре, што је кључни део у западној слагалици изостао: Русија није бачена на колена, није доживела економски колапс, кога су, као неизбежну последицу санкција, најављивали „експерти“ са Запада. Укратко, западни економски блицкриг против Русије суочио се с неуспехом

Сергеј Лавров упоредио је Запад са рањеним предатором. Рањену звер не треба провоцирати, него је, по могућности, мирно испратити на гробље. Овим речима француски публициста Тијери Мејсан описује данашњу ситуацију у свету. Међутим, Запад то не види тако: „Вашингтон и Лондон сада воде крсташки рат против Москве и Пекинга. Они галаме и спремни су на све. Али шта они заиста могу да ураде?“
Можда би нам самити, одржани на Западу и Истоку у последње време могли дати некакав одговор на ово питање. Самит Г7 – наводно, „најбогатијих земаља света“ – одржан је у сликовитим Баварским Алпима. Самит НАТО-а у Мадриду. Сезону самита отворио је виртуелни самит БРИКС-а, којим је председавала Кина.
Прва два, како констатује хрватски геополитичар Зоран Метер, обележила је „гротескна форма“: „својеврсна смеша звецкања оружјем и фарсе. Парада озбиљности и инфантилности у исто време. Дечачке заиграности због најзад постигнутог јединства које то заправо није. Лажних осмеха у ситуацији у којој ником нормалном није до смеха“.
Можда је та мешавина „параде озбиљности и инфантилности“ добар начин да се демонстрира текућа фаза „пропасти Запада“ у којој нема ништа од величине и трагизма Шпенглерове визије? Испод „нескривеног самозадовољства“ и „наизглед лежерне атмосфере пред ТВ камерама“, којим су учесници свим силама покушавали да одрже досадашњи светски поредак или барем његов привид, пробијала се и свеприсутна „свест о неизбежним великим глобалним променама“. Ова свест је већ дубоко присутна и њу је сад „немогуће сакрити“, као и суштинске „проблеме у западним друштвима“. Самит Г7 укључио је и земље као што су Италија и Канада, које одавно више не спадају међу „најбогатије“, што сведочи о анахроности овог форума. Самит НАТО-а свео се на диктат Сједињених Држава земљама чланицама, којима је остало само да прихвате оно шта „хегемон“ од њих захтева. То је, на концу, оба самита претворило у „прави фијаско“, констатује Метер. Другачије је ствар стајала са самитом БРИКС-а. Овај формат бавио се неким конкретним питањима, у чијој позадини стoји веома кохерентна визија света будућности. Време БРИКС-а тек долази.

[restrict]

Самоизолација Запада

За разлику од БРИКС-а, „Самит Г7 у Баварској и самит НАТО-а у Мадриду требало је да објаве да је Запад казнио Кремљ због његове `специјалне војне операције у Украјини`“, примећује Мејсан. Г7 је, на пример, донео одлуке за које је сваком паметном унапред било јасно да није у стању да их спроведе, попут покушаја да ограничи цене руске нафте. Покушаји Запада да изолује Русију могли би се завршити изолацијом самог Запада од „остатка света“ – или је тако нешто већ у току. Зато им је била потребна слика о монолитном западном јединству. Али стварност сведочи о нечем другом: „о њиховом одвајању од стварности, о губитку оних који су им веровали и о коначном крају њихове доминације у свету“.
Док је Запад убеђен да је овде у питању само Украјина и његово кажњавање „преступника“ (Русије), свет јасно види да се суочава са Тукидидовом замком. Тукидидова замка је ривалство две силе, од којих се једна налази у узлету, а друга у опадању, а то ривалство, према америчком политикологу Грејему Алисону, у већини случајева – не у свим – завршава ратом. Тукидид се посебно осврће на пример Атине и Спарте, којим је окончана превласт Атине. Права питања данашњег света су, према Мејсану, следећа: „Да ли ће се међународни односи и даље организовати око Запада или ће свет постати мултиполаран? Хоће ли се народи који су до сада били потчињени ослободити и добити суверенитет? Да ли ће бити могуће размишљати другачије, осим у смислу глобалне доминације, и посветити се развоју сваког појединца?“
У ту сврху – „колико год (западњаци) тврдили да су демократе“ – ућуткани су не само руски медији на Западу, већ се спроводи и свакодневна рутинска цензура над домаћим медијима, оним који још имају храбрости да објављују истину. За Запад је једноставно неприхватљиво да се шири истина о Украјини (и не само о Украјини). Репресија се више не односи само на новинаре; кругови репресије се непрекидно шире. Данашњи Запад више не подсећа на онај од јуче. Западу је данас потребно апсолутно послушно становништво. Он се данас претвара у друштво какво је у својој антиутопији описао Орвел, називајући, из неког разлога, своје све ауторитарније структуре „демократијом“. Али сада је на реду Украјина: „Једноставно фалсификујући прошлост, они за све невоље криве Русију и одбијају да доведу у питање сопствене поступке… Они сада планирају да разбију Русију, као што су то урадили у Југославији и покушали да ураде у Ираку, Либији, Сирији и Јемену (Рамсфелд/Цебровски стратегија)“.

Темељне заблуде Запада Фијаско самита Г7 констатује и извештач америчког Политика: док су се хвалили јединством, „најмоћнији светски челници били су немоћни да зауставе рат или да цене измакну контроли“. У ствари, они су „неспособни чак и да зауставе топљење ледника Цугшпице (под којим је самит и одржан), или да окончају блокаду милиона тона украјинског жита… Решења која су подржали у неким случајевима изгледала су самопоражавајуће и контрадикторно… Они желе да окончају рат, али под условом да се сами не боре у њему. Они желе да пропагирају капитализам заснован на правилима, док намећу контролу цена енергије.“ Још је директнији Фајненшел тајмс, у коментару насловљеном као Западни неуспех да стави Русију у карантин, који погађа директно у центар: „Једна од најнепријатнијих западних заблуда је степен обмана о глобалном јединству. А то је погрешна претпоставка. Бојим се да САД и Запад у целини игноришу реакцију остатка света… Рат у Украјини повећава потражњу за мултиполарним светом, што се веома разликује од оног у шта смо сами себе уверавали. Велики део не-Запада сада очекује стратешку аутономију… Радикално одсецање Запада од Русије судара се с геполитичким ограничењима. Земље попут Индије и Кине помажу да се успоставе платни системи и транзитне руте за руске производе. Оне блокирају сва настојања Запада за искључење Русије из глобалног система.“ Фијаско самита Г7 и самита НАТО у Мадриду најбоље потврђују одлуке за које нико не зна да ли ће и како бити спроведене. Челници Запада се и даље понашају као „господари васељене“, али за то више немају реално покриће. Коначно, на самит Г7 позван је као гост председник Аргентине Алберто Фернандез, ваљда зато како би се потврдила „глобална оријентација скупа“ и његова брига за земље Глобалног Југа. Међутим, председник Аргентине је већ другог дана самита шокирао присутне, изјавом да је Аргентина поднела захтев за чланство у БРИКС-у. Још више их је изненадила његова изјава: „БРИКС је одлична алтернатива светском поретку који функционише само у корист неколицине.“ Истог дана подношење захтева БРИКС-у за чланство потврдио је и Иран.

Долар се враћа кући

Оно што се назива „западним наративом о рату у Украјини“ могло би се распасти и пре зиме. Тим пре, што је кључни део у западној слагалици изостао: Русија није бачена на колена, није доживела економски колапс, кога су, као неизбежну последицу санкција, најављивали „експерти“ са Запада. Укратко, западни економски блицкриг против Русије суочио се с неуспехом. Рубља данас јача у односу на долар, евро се нагло стрмоглављује. „Данас сви знају да су резерве руске централне банке препуне девиза и злата.“ Све ово има једноставно објашњење: док се Европска унија, као и читав Запад, одриче руских енергената (гаса), забрањујући Русији приступ систему СВИФТ, Русија је нове купце нашла на Истоку, посебно у Кини и Индији. Ова размена се сада, уместо у доларима, обавља у другим валутама. „Као резултат тога, долари које су њихови клијенти користили враћају се назад у Сједињене Државе“. Процес је започео још пре неколико година, али санкције Запада су га неочекивано убрзале, изазивајући својеврсни ефекат бумеранга. „Огромна количина долара која се акумулира у САД изазива енормни раст цена. Федералне резерве чине све што могу да их поделе са еврозоном. Поскупљења се великом брзином шире по целом западноевропском континенту“.
Ту лежи главни разлог инфлације која данас потреса Запад. А „за ову инфлацију једноставно нема лека“. Другим речима: Западу су почеле да пристижу на наплату цене ратова које је он водио током последњих тридесетак година: „Пораст цена на Западу одговара цени империјалне потрошње… Данас Запад плаћа своје ратове у Југославији, Авганистану, Ираку, Либији, Сирији и Јемену“. Сједињене Америчке Државе научиле су да живе од рата и за рат, али сада више нема простора за даљу експанзију. Штавише, тај простор сада се убрзано смањује. Такозвани Глобални Југ ово је прилично спремно дочекао, одбијајући позиве из Беле куће да се, на своју штету, солидарише са Сједињеним Државама. Земље Глобалног Југа настављају да игноришу уцене које им свакодневно пристижу из Вашингтона. Нови и другачији ветрови су почели да дувају с Истока. Према Мејсану, ово значи само једно: „Четири века западне доминације су завршена.“

Два неспојива поимања света БРИКС данас представља „највећи изазов глобалним намерама Г7“, о чему се, на обе стране, сада све отвореније говори. У завршној декларацији БРИКС-а усвојена је одлука о „потреби стварања нове међународне алтернативе америчком долару“. У ствари, учесници ових самита говоре различитим језицима. Иза ове поделе, данас је све јасније, стоје и два дијаметрално различита поимања света. БРИКС данас чини пет земаља – Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка Република. Он већ данас окупља државе које представљају више од 40 одсто светске популације и производе 26 одсто светског БДП-а (осетно више него земље Г7). БРИКС је данас у фази ширења и већ сада заузима претежну већину света. „С Аргентином и Ираном, то ће бити још више“, констатује Метер, „а Пекинг и не скрива да у БРИКС-у жели да види Индонезију (са 300 милиона становника) и Египат, које су већ спремне и око чега ће се сигурно постићи сагласност“. Није тајна да је за БРИКС заинтересован и Мексико, као и Турска, Саудијска Арабија или Уједињени Арапски емирати, које су, упркос америчком противљењу, већ чланице Развојне банке БРИКС-а. БРИКС је формат усмерен ка новом и другачијем свету – другачијем од оног којим је до сада доминирао Запад. Он није устројен хијерархијски, нема формалног вођу (за разлику од Г7) и није заинтересован да извози своје „моделе“. Интересује га искључиво привредни развој сваке од земаља чланица, управо оно што не може да им обезбеди Запад. Сада се налази у експанзији, јер је од 2008. до данас постало очигледно да чланство у њему доноси опипљиву корист. Оно што их уједињује није слепа послушност „једном суверену и једном господару“ – што чини дубоко анахроним и Г7 и НАТО – већ међусобно корисни безбедносни и економски пројекти. Према изјави Си Ђинпинга: „Мрачни облаци менталитета Хладног рата поново се надвијају… Поједине земље покушавају да прошире војне савезе како би постигле апсолутну сигурност, подстичући блоковске конфронтације, уз приморавање других земаља да бирају страну, тежећи једностраној доминацији над правима и интересима других“. Односно, према заједничком саопштењу председника Путина и Сија, датом пре избијања сукоба у Украјини, сада је време за „редистрибуцију моћи у свету“. Г7 припада прошлости. Ова промена није само добродошла, она је и неизбежна. Председник Путин му је, у свом недавном говору, већ очитао опело: у питању је „слом америчког поретка“. Сада Путину остаје да доврши оно што је започео. Нова подела света Гвозденом завесом отуда је све мање извесна, ма колико се Запад трудио да је оснажи. Ниједној земљи више није тешко да сама изведе закључке. Запад је упао у рупу и не престаје да копа, закључује аналитичар Андреј Мартјанов, заборављајући на „суштински принцип изласка из дубоке рупе“: „Ако си упао у рупу, престани да копаш.“

Знак очајања Г7

На чему је до сада почивала доларска хегемонија у свету? На средствима принуде, на страху, на америчкој војној хегемонији. „До сада су САД убијале свакога ко је покушао да угрози превласт долара. Обесиле су председника Садама Хусеина и опљачкале Ирачку централну банку. Мучиле су и линчовале лидера Гадафија, који је припремао нову панафричку валуту, и опљачкале Либијску централну банку. Гигантске суме које су прикупиле ове нафтне државе нестале су без трага.“
Искључујући Русију из трговине доларима, Вашингтон је остварио своје најгоре ноћне море: у данашњем свету долар престаје да буде међународна референтна валута. Енормне доларске масе сливају се у САД, јер више нису потребне Истоку, при чему становници Америке откривају да је ова огромна новчана маса створена „ни из чега“ и да није подржана златом, производима ни сировинама. „Највећи део `остатка света` није слеп“, додаје Мејсан. „Схватио је шта се дешава и пожурио је на Економски форум у Санкт Петербургу, а затим покушао да се пријави на виртуелни самит БРИКС-а. Они схватају – можда мало касно – да је Русија покренула `Партнерство за Велику Евроазију` још 2016. године и да је руски министар спољних послова Сергеј Лавров то свечано објавио на Генералној скупштини УН, у септембру 2018. Током четири наредне године изграђени су путеви и железничке пруге, како би се Русија интегрисала у мреже нових `Путева свиле`, копном или морем, које је замислила Кина. Тако је било могуће померити токове робе у року од свега неколико месеци.“
Русија, као један од највећих произвођача сировина, при том бележи значајан пораст прихода. „Њена валута, рубља, никада није била у бољем стању.“ Пад вредности долара и померање токова робе изазивају нагли скок цена. Г7 у том тренутку прописује „међународној заједници“ горњу границу цена руске нафте. Колико човек треба да буде заслепљен илузијама о сопственој свемоћи или једноставно глуп, па да се одлучи на тако нешто? Ствари су овде прилично једноставне: онај ко не жели или не може да плати тржишну цену робе, неће моћи да је купи. Или је ова одлука „најмоћнијих земаља света“ донесена у очајању?
Русија неће дозволити Западу да диктира цене њихових производа. До сада је „немачко привредно чудо“ почивало на јефтиним ресурсима које је Немачкој испоручивала Русија. Али ова шема више не функционише. Цену ће платити Немачка не само поскупљењима већ и рецесијом своје индустријске економије. За сада бележимо талас поскупљења у Немачкој и Европској унији, који њену економију чине неконкурентном на глобалним тржиштима. Европска унија одговара на кризу на исти начин као и САД – штампањем новца. Ово може да делује само на веома кратак рок. И генерише инфлацију. Предлог америчког економисте Мајкла Хадсона, да ЕУ одбаци евро и прихвати долар, није био само цинична досетка. ЕУ би могла да се претвори у америчку „сиву“, економски мртву офшор зону, неку врсту Порторика или Сејшела. То ће бити цена коју ће убудуће вазали плаћати америчком суверену. Под тим условима, уколико се ЕУ опскрбљује прескупим америчким гасом, привреда ЕУ је једноставно мртва.

Лабудова песма Северноатлантског савеза

Самит НАТО-а у Мадриду замишљен је као „демонстрација (западног) јединства и моћи“. У ствари, њене чланице само су прихватале одлуке донесене у Вашингтону и Лондону: „Њихово јединство је облик ропства од којег су многи раније помишљали да се ослободе“, закључује Мејсан. И сада долазимо до оног заиста битног: „Једина могућа опција за спасавање западне доминације је рат. НАТО мора да војно уништи Русију, као што је Рим некада срушио Картагину. Али за то је прекасно: руска војска има много софистициранија оружја него Запад“. И Русија с њима експериментише још од 2014. године у Сирији. Једном речју: „Русија може да уништи своје непријатеље у било којем тренутку.“
Заправо, самит НАТО-а био је само „добра операција у вештинама комуникације“, уочава Мејсан, и ништа више од тога. Али у исто време, то је била и „лабудова песма НАТО-а“. За лабудове се верује да најлепше певају пред смрт: „Тридесет две државе чланице прогласиле су своје јединство с очајањем оних који се плаше смрти“. Осим тога, као да се ништа није догодило, НАТО земље су признале да је њихов једини и искључиви циљ доминација. Северноатлантски савез је на овом скупу усвојио сопствену стратегију за доминацију светом, наводећи раст Кине као разлог за забринутост. „Затим су отворили процес приступања Шведске и Финске и размотрили приближавање Кини, са могућим приступањем Јапана.“
Одлука да повећају снаге за брзо реаговање за седам и по пута, на 300.000 људи и разместе их на руске границе, за сада виси на дугом штапу. Није јасно како ће Европа и с којим новцем финансирати овај скупи подухват. Ипак, ова замисао је већ добила руски одговор: „Бивши руски амбасадор у НАТО-у и директор Роскосмоса Дмитриј Рогозин одговорио је објављивањем на свом Телеграм налогу координата центара за доношење одлука НАТО-а, укључујући и салу за самит у Мадриду“. Прва потенцијална мета руских ракета је Стејт департмент, као главни центар одлучивања, као што је накнадно објаснио Лавров. И то нас враћа на питање изнесено на почетку овог текста: да ли ће рањена звер угинути мирно, или ће покушати да за собом повуче што више људи? Речима Мејсана: „Да ли ће Запад ризиковати Трећи светски рат, иако је он већ унапред изгубљен, само зато да не би умрли сами?“
Уместо да изолује Русију, Запад сада, како примећује хрватски геополитичар Зоран Метер, наставља да изолује самог себе. А „ако се нешто квалитативно и дубински не промени у његовом глобалном приступу, на крају би могао, попут канибала, почети да прождире самог себе. Чини се да се то већ и догађа, и да је прва жртва Европа“.

[/restrict]