Blagorodstvom Srpstvo diše

Borodino – polje srpsko-ruske slave

„Spomenici Borodinskog polja podsećaju na to da vojničku slavu u tom ratu sa pravom treba podeliti između Rusije i Srbije.“ Tako glasi rečenica iz kratkog video-snimka kojim se najavljuje obeležavanje 210. godišnjice od Borodinske bitke (1812). A ako ovogodišnja izložba istim povodom nosi naziv „Blagorodstvom Srpstvo diše“, postavlja se pitanje koliko zapravo (ne)znamo o ovom važnom istorijskom događaju i polju zajedničke vojne slave Srba i Rusa

Vreme u Moskvi je tog dana bilo iznenađujuće lepo i maltene istovetno onome u Srbiji, pravo letnje. Stojim ispred hotela i čekam da po mene dođe Larisa N. Berezovaja, zamenica direktora muzeja Borodinske bitke. Za neupućene, Borodinska bitka predstavlja najveći boj u Otadžbinskom ratu, kako Rusi nazivaju Napoleonovu invaziju na Rusiju 1812. godine. Idemo da posetimo poprište ove bitke, koje se nalazi u „predgrađu“ Moskve, nekih 120 kilometara od nje.
Put do tamo je bio kratak i brz uzev u obzir da smo izbegli popodnevnu gužvu koja je u Moskvi prava glavobolja. Prva stanica je mesto prve postavke – sedište ruskog štaba u toku bitke, gde je sedeo i komandovao ruski general-feldmaršal Mihail Ilarionovič Kutuzov.

U ŠTABU GLAVNOKOMANDUJUĆEG Na mestu sa kog je Kutuzov nadgledao tok bitke i davao naređenja nalazi se brdašce sa kog se pruža dobar pogled i tu se nalazi spomenik na kom je Kutuzov prikazan na isti način kakav je bio i u toku bitke. Moj domaćin Berezovaja mi objašnjava da je bojno polje bilo više dugačko nego široko, da se prostiralo na preko 10 kilometara, da su ruske trupe nastupale s Moskvom, koju su branile, za leđima, a francuske (i gotovo sve ostale evropske) armije iz pravca Smolenska, odakle se nedavno povukla ruska vojska i ušančila u Borodinu čekajući da tu primi odsudnu bitku.
Tu saznajem da se svi spomenici Borodinskoj bici, kojih ima više desetina, nalaze raštrkani širom bojnog polja i to posebno na lokacijama gde su se neprijateljske vojske susretale i gde je boj bio naročito žestok i značajan. Plan bitke je bio takav da ruska sredina-centar uglavnom „miruje“, da se levo krilo „povlači“ i da namerno ustukne pred nadirućim neprijateljem kako bi u pravom momentu desno krilo, gde je naročito bila prisutna konjica, opkružilo francuski centar i desno krilo i zatvorilo ih u okruženje, gde bi potom usledio ruski napad iz svih pravaca. Pošto u ovim okvirima za izučavanje bitke nema mesta, posvetićemo se nečemu trenutno bitnijem – kulturi sećanja vezanoj za nju.

DVORAC I MUZEJ Put nas vodi dalje ka velelepnom belom dvorcu-muzeju koji je sagradio ruski car Aleksandar II Nikolajevič (Moskva, 29. aprila 1818 – Sankt Peterburg, 13. marta 1881, vladao od 1855. do 1881). Tu se nalazi svojevrsni park – minijatura Borodinskog polja, gde su i male replike spomenika koji se u prirodnoj veličini nalaze svuda okolo. Unutar tog dvorca je velika, ali ne i najveća, postavka posvećena bici. Silazimo u prizemlje gde ona počinje (prostire se na tri sprata) i tu me zatiče neverovatan prizor – na samom ulazu s leve strane stoji veliki baner na kome na ruskom piše „Blagorodstvom Srpstvo diše“ – 210 godina Borodinske bitke.
Pomislivši da je neka „greška“ u pitanju, pitam svog domaćina o čemu je reč, a ona mi odgovara: „Ovaj stih velikog srpskog pesnika Petra II Petrović Njegoša uzet je kao ’lajtmotiv’ ovogodišnje izložbe i jubileja. To vam govori koliko je velika srpska uloga i značaj za ovu bitku.“ Veoma iznenađen ovim rečima, pitam da li znaju odakle potiče stih i šta on predstavlja, te sam iskoristio priliku da njoj i nekolicini okupljenih ljudi na svom slabom (ali za elementarnu komunikaciju dovoljnom) ruskom objasnim da je iz predgovora „Gorskom vijencu“, možda i najslavnijem srpskom epsko-lirskom delu, pod nazivom „Posveta prahu oca Srbije“.

Potom sam, na oduševljenje prisutnih, po sećanju, izrecitovao tekst ove posvete, koja počinje poznatim stihovima „Nek se ovaj vijek gordi nad svijema vjekovima…“ Preko video-bima na zidu se neprestano vrti kratki spot koji najavljuje ovogodišnju proslavu velikog jubileja i koji završava rečima: „Spomenici Borodinskog polja podsećaju na to, da vojničku slavu u tom ratu sa pravom treba podeliti između Rusije i Srbije.“ Pre toga se navodi da je u ovom ratu učestvovalo 10 Srba generala, a u samoj bici šest generala koji su bili Srbi, potomci svih onih Isakoviča koji su snevajući slobodu Srbije odlazili da spas od prozelitizma i utehu zbog porobljene otadžbine pronađu u dalekim i beskrajnim ruskim prostranstvima. To su bili: general pešadije Mihailo Andrejević Miloradović, general Đorđe Arsenijević Emanuil, general-poručnik Jovan Jegorović Šević, general-major Jovan Stepanović Adamović, general-poručnik i tajni savetnik Nikola Bogdanović Bogdanov, general-poručnik Nikola Vasiljević Vujić, kavalerijski general baron Ilija Mihajlović Duka, general-major grof Petar Ivanović Ivelić, general-major Abram Petrović Ratkov i general-ađutant Nikola Ivanović de Preradović.

CENTRALNI MUZEJ Idemo potom u glavni muzej gde se nalazi najviše predmeta iz bitke, karata, oružja, uniformi i svega ostalog što je sačuvano iz ovog velikog okršaja Rusije i (gotovo čitave) Evrope, ni prvog ni poslednjeg, vreme će pokazati.
Tu je veliki prikaz bitke s minijaturnim figurama, poput onih kojima se igraju deca, iako ova bitka nije bila dečja igra već veliko i strašno krvoproliće. Napoleon je posle bitke izjavio da su Francuzi zaslužili da pobede, a Rusi nisu zaslužili da izgube, što dosta govori o njenom ishodu i karakteru. Ta 1812. godina se možda za Francuze završila trijumfalno, jer su ušli u Moskvu, ali je taj vrhunac njihovog uspeha zapravo bio i početak njihove propasti. Kada su došli u Moskvu, dočekali su ih prazan grad i ruska zima. Podmetnuti požari su od grada tada sazdanog i dalje mahom od drveta ostavili tužnu gomilu spaljenih ruševina, Rusi u povlačenju nisu ostavili ništa nadirućem okupatoru, ni hranu, oružje, municiju…

Tako je Napoleon sedeo u Moskvi i čekao dok su zima i glad polako jeli njegovu vojsku, dok je glavnina i komanda ruskih snaga čekala u pozadini a neprestani gerilski napadi na okupiranim teritorijama ometali linije snabdevanja i samo pogoršavali stanje. Znamo kako se završio Napoleonov pohod na Rusiju – katastrofalnim povlačenjem po snegu njegove velike armije od koje je ostalo svega dvadesetak hiljada ljudi, iako je u Rusiju tog leta ušlo gotovo 700 hiljada. Tada sam saznao zašto Francuzi za kafić kažu „bistro“ – te 1814. godine, za vreme opsade Pariza, Kozaci su u žurbi tražili da nešto pojedu na brzinu, dok sede na konju. Požurujući francuske kelnere vikali su „bistro, bistro“ – što na ruskom znači „brzo, brzo“.

CENTRALNI SPOMENIK Posle višesatnog obilaska muzejskih postavki vreme je bilo da se ponovo nađemo pod vedrim nebom. Sunce je taman bilo dovoljno podnošljivo da nastavimo obilazak spomenika i poljana ove velike bitke koja je odlučila sudbinu Rusije a samim tim i sudbinu sveta. Dolazimo do centralnog spomenika koji se prkosno i gordo uzdiže ka nebu. Izvanredna kombinacija tamnoplave osnove sa zlatnim dodacima, ukrasima i krstom na vrhu se prosto stapa sa okolinom i nepreglednim zelenilom ispod njega a beskrajnim i slobodnim nebom iznad. Zlatnim slovima su upisane sve najvažnije informacije a meni za oko pada deo gde piše koje su sve države i nacije poslale svoje pripadnike u sklopu velike francuske armije na Rusiju. Pogađate, maltene sve one kao i u potonjem Hitlerovom pohodu i naravno danas u ovom globalističkom pohodu na savremenu Rusiju. I da, ni tu nije bilo Srba, samo na ruskoj strani, o čemu smo već govorili.
Potom idemo do obližnjeg manastira koji su sagradila dva ruska generala i koji je naročito značajan jer se pored njega nalazi kućica u kojoj je živeo Lav N. Tolstoj dok je pisao „Rat i mir“. Stiče se utisak da su mu sami učesnici preko tih beskrajnih livada gde je bitka trajala slali „informacije“ i nadahnuće za roman.
Da Rusi imaju viteški odnos prema neprijatelju, potvrđuje i jedan francuski spomenik i kosturnica koji odaju počast francuskim vojnicima koji su tu pali. Netaknut spomenik potvrđuje da samo države i društva koji ne ruše spomenike, ma koji i ma kakvi oni bili, imaju budućnost. Poslednje mesto koje obilazimo vraća nas na početak priče – srpsku ulogu, značaj i doprinos ovoj bici. Tu je spomenik srpskom kavalerijskom (konjičkom) generalu Iliji Mihajloviću Duki. Konjica je odigrala naročito značajnu ulogu i herojski juriši ruskih konja su kao i mnogo puta pre i posle toga tresli tlo pred sobom i plašili nadiruće osvajače.
Da je istorija često ciklična i da se gotovo isto ponavlja, makar kada je Rusija u pitanju, potvrđuje i spomenik crvenoarmejcima koji su se tu tokom Velikog otadžbinskog rata, gde i njihovi preci, borili protiv faktički istog neprijatelja, tada pod predvodničkom ulogom Francuza, a sada Nemaca. Okupacija ovog dela SSSR-a od strane Hitlerovog Trećeg rajha je kratko trajala, ali pokazuje dokle je došla nacistička armada te 1941. godine i koliko je poraz i slom Sovjetskog Saveza tada bio blizu. Srećom, Bog nije dozvolio da ruski narod bude pokoren, jer mu je namenio ulogu odvraćanja najvećeg svetskog zla u datom trenutku svakih nekoliko decenija.
Za kraj sam dobio od svojih domaćina obilje suvenira, knjiga i brošura koje sam poneo u Srbiju, uz aparat pun fotografija, glavu punu utisaka i srce puno ohrabrenja koje se može sumirati u jednoj rečenici – pobedili smo ranije, toliko puta, pobedićemo ponovo.