Благородством Српство дише

Бородино – поље српско-руске славе

„Споменици Бородинског поља подсећају на то да војничку славу у том рату са правом треба поделити између Русије и Србије.“ Тако гласи реченица из кратког видео-снимка којим се најављује обележавање 210. годишњице од Бородинске битке (1812). А ако овогодишња изложба истим поводом носи назив „Благородством Српство дише“, поставља се питање колико заправо (не)знамо о овом важном историјском догађају и пољу заједничке војне славе Срба и Руса

Време у Москви је тог дана било изненађујуће лепо и малтене истоветно ономе у Србији, право летње. Стојим испред хотела и чекам да по мене дође Лариса Н. Березоваја, заменица директора музеја Бородинске битке. За неупућене, Бородинска битка представља највећи бој у Отаџбинском рату, како Руси називају Наполеонову инвазију на Русију 1812. године. Идемо да посетимо поприште ове битке, које се налази у „предграђу“ Москве, неких 120 километара од ње.
Пут до тамо је био кратак и брз узев у обзир да смо избегли поподневну гужву која је у Москви права главобоља. Прва станица је место прве поставке – седиште руског штаба у току битке, где је седео и командовао руски генерал-фелдмаршал Михаил Иларионович Кутузов.

У ШТАБУ ГЛАВНОКОМАНДУЈУЋЕГ На месту са ког је Кутузов надгледао ток битке и давао наређења налази се брдашце са ког се пружа добар поглед и ту се налази споменик на ком је Кутузов приказан на исти начин какав је био и у току битке. Мој домаћин Березоваја ми објашњава да је бојно поље било више дугачко него широко, да се простирало на преко 10 километара, да су руске трупе наступале с Москвом, коју су браниле, за леђима, а француске (и готово све остале европске) армије из правца Смоленска, одакле се недавно повукла руска војска и ушанчила у Бородину чекајући да ту прими одсудну битку.
Ту сазнајем да се сви споменици Бородинској бици, којих има више десетина, налазе раштркани широм бојног поља и то посебно на локацијама где су се непријатељске војске сусретале и где је бој био нарочито жесток и значајан. План битке је био такав да руска средина-центар углавном „мирује“, да се лево крило „повлачи“ и да намерно устукне пред надирућим непријатељем како би у правом моменту десно крило, где је нарочито била присутна коњица, опкружило француски центар и десно крило и затворило их у окружење, где би потом уследио руски напад из свих праваца. Пошто у овим оквирима за изучавање битке нема места, посветићемо се нечему тренутно битнијем – култури сећања везаној за њу.

ДВОРАЦ И МУЗЕЈ Пут нас води даље ка велелепном белом дворцу-музеју који је саградио руски цар Александар II Николајевич (Москва, 29. априла 1818 – Санкт Петербург, 13. марта 1881, владао од 1855. до 1881). Ту се налази својеврсни парк – минијатура Бородинског поља, где су и мале реплике споменика који се у природној величини налазе свуда около. Унутар тог дворца је велика, али не и највећа, поставка посвећена бици. Силазимо у приземље где она почиње (простире се на три спрата) и ту ме затиче невероватан призор – на самом улазу с леве стране стоји велики банер на коме на руском пише „Благородством Српство дише“ – 210 година Бородинске битке.
Помисливши да је нека „грешка“ у питању, питам свог домаћина о чему је реч, а она ми одговара: „Овај стих великог српског песника Петра II Петровић Његоша узет је као ’лајтмотив’ овогодишње изложбе и јубилеја. То вам говори колико је велика српска улога и значај за ову битку.“ Веома изненађен овим речима, питам да ли знају одакле потиче стих и шта он представља, те сам искористио прилику да њој и неколицини окупљених људи на свом слабом (али за елементарну комуникацију довољном) руском објасним да је из предговора „Горском вијенцу“, можда и најславнијем српском епско-лирском делу, под називом „Посвета праху оца Србије“.


Потом сам, на одушевљење присутних, по сећању, изрецитовао текст ове посвете, која почиње познатим стиховима „Нек се овај вијек горди над свијема вјековима…“ Преко видео-бима на зиду се непрестано врти кратки спот који најављује овогодишњу прославу великог јубилеја и који завршава речима: „Споменици Бородинског поља подсећају на то, да војничку славу у том рату са правом треба поделити између Русије и Србије.“ Пре тога се наводи да је у овом рату учествовало 10 Срба генерала, а у самој бици шест генерала који су били Срби, потомци свих оних Исаковича који су сневајући слободу Србије одлазили да спас од прозелитизма и утеху због поробљене отаџбине пронађу у далеким и бескрајним руским пространствима. То су били: генерал пешадије Михаило Андрејевић Милорадовић, генерал Ђорђе Арсенијевић Емануил, генерал-поручник Јован Јегоровић Шевић, генерал-мајор Јован Степановић Адамовић, генерал-поручник и тајни саветник Никола Богдановић Богданов, генерал-поручник Никола Васиљевић Вујић, кавалеријски генерал барон Илија Михајловић Дука, генерал-мајор гроф Петар Ивановић Ивелић, генерал-мајор Абрам Петровић Ратков и генерал-ађутант Никола Ивановић де Прерадовић.

ЦЕНТРАЛНИ МУЗЕЈ Идемо потом у главни музеј где се налази највише предмета из битке, карата, оружја, униформи и свега осталог што је сачувано из овог великог окршаја Русије и (готово читаве) Европе, ни првог ни последњег, време ће показати.
Ту је велики приказ битке с минијатурним фигурама, попут оних којима се играју деца, иако ова битка није била дечја игра већ велико и страшно крвопролиће. Наполеон је после битке изјавио да су Французи заслужили да победе, а Руси нису заслужили да изгубе, што доста говори о њеном исходу и карактеру. Та 1812. година се можда за Французе завршила тријумфално, јер су ушли у Москву, али је тај врхунац њиховог успеха заправо био и почетак њихове пропасти. Када су дошли у Москву, дочекали су их празан град и руска зима. Подметнути пожари су од града тада сазданог и даље махом од дрвета оставили тужну гомилу спаљених рушевина, Руси у повлачењу нису оставили ништа надирућем окупатору, ни храну, оружје, муницију…


Тако је Наполеон седео у Москви и чекао док су зима и глад полако јели његову војску, док је главнина и команда руских снага чекала у позадини а непрестани герилски напади на окупираним територијама ометали линије снабдевања и само погоршавали стање. Знамо како се завршио Наполеонов поход на Русију – катастрофалним повлачењем по снегу његове велике армије од које је остало свега двадесетак хиљада људи, иако је у Русију тог лета ушло готово 700 хиљада. Тада сам сазнао зашто Французи за кафић кажу „бистро“ – те 1814. године, за време опсаде Париза, Козаци су у журби тражили да нешто поједу на брзину, док седе на коњу. Пожурујући француске келнере викали су „бистро, бистро“ – што на руском значи „брзо, брзо“.

ЦЕНТРАЛНИ СПОМЕНИК После вишесатног обиласка музејских поставки време је било да се поново нађемо под ведрим небом. Сунце је таман било довољно подношљиво да наставимо обилазак споменика и пољана ове велике битке која је одлучила судбину Русије а самим тим и судбину света. Долазимо до централног споменика који се пркосно и гордо уздиже ка небу. Изванредна комбинација тамноплаве основе са златним додацима, украсима и крстом на врху се просто стапа са околином и непрегледним зеленилом испод њега а бескрајним и слободним небом изнад. Златним словима су уписане све најважније информације а мени за око пада део где пише које су све државе и нације послале своје припаднике у склопу велике француске армије на Русију. Погађате, малтене све оне као и у потоњем Хитлеровом походу и наравно данас у овом глобалистичком походу на савремену Русију. И да, ни ту није било Срба, само на руској страни, о чему смо већ говорили.
Потом идемо до оближњег манастира који су саградила два руска генерала и који је нарочито значајан јер се поред њега налази кућица у којој је живео Лав Н. Толстој док је писао „Рат и мир“. Стиче се утисак да су му сами учесници преко тих бескрајних ливада где је битка трајала слали „информације“ и надахнуће за роман.
Да Руси имају витешки однос према непријатељу, потврђује и један француски споменик и костурница који одају почаст француским војницима који су ту пали. Нетакнут споменик потврђује да само државе и друштва који не руше споменике, ма који и ма какви они били, имају будућност. Последње место које обилазимо враћа нас на почетак приче – српску улогу, значај и допринос овој бици. Ту је споменик српском кавалеријском (коњичком) генералу Илији Михајловићу Дуки. Коњица је одиграла нарочито значајну улогу и херојски јуриши руских коња су као и много пута пре и после тога тресли тло пред собом и плашили надируће освајаче.
Да је историја често циклична и да се готово исто понавља, макар када је Русија у питању, потврђује и споменик црвеноармејцима који су се ту током Великог отаџбинског рата, где и њихови преци, борили против фактички истог непријатеља, тада под предводничком улогом Француза, а сада Немаца. Окупација овог дела СССР-а од стране Хитлеровог Трећег рајха је кратко трајала, али показује докле је дошла нацистичка армада те 1941. године и колико је пораз и слом Совјетског Савеза тада био близу. Срећом, Бог није дозволио да руски народ буде покорен, јер му је наменио улогу одвраћања највећег светског зла у датом тренутку сваких неколико деценија.
За крај сам добио од својих домаћина обиље сувенира, књига и брошура које сам понео у Србију, уз апарат пун фотографија, главу пуну утисака и срце пуно охрабрења које се може сумирати у једној реченици – победили смо раније, толико пута, победићемо поново.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.