АПЕЛ У ПРАЗНО

ШТА ГРУПА КОМПРАДОРА ТРАЖИ ОД ЕУ, НАТО-а, САД?

Стотинак јавних личности са простора бивше Југославије упутило је апел Европској унији, Вашингтону и НАТО-у, у којем покушавају да „отворе очи“ колективном Западу како би схватио да је придруживање Западног Балкана ЕУ „геополитичка и геостратешка неминовност“, а заправо траже да нас Запад коначно покори и оствари њихове аутоколонијалне снове. Проблем је, међутим, што то и самом Западу постаје све неизводљивије

ЕУ и Сједињене Државе морају повећати свој војни, политички и економски ангажман у региону у циљу спречавања даљег малигног утицаја ванбалканских и неевропских фактора – наводе у закључку свог писма са девет тачака дежурни потписивачи разноразних позива на, суштински, бацање Србије на колена што би омогућило истинско покоравање целог, како то они воле да кажу, „Западног Балкана“. „Истовремено, неопходан је њихов активан однос с проевропском опозицијом и политичким структурама у свим земљама региона, као и с аутентичним цивилним друштвом, како би се потврдила и ојачала подршка евроатлантској оријентацији и будућности Западног Балкана“, додају ови људи отвореног ума.
Иако ћемо се у тексту позабавити свим тачкама овог апела, ипак ћемо кренути од краја и најпре анализирати наведене две последње реченице. Ова група активиста, који се готово без изузетка декларишу као људи дијалога и пацифисти, као први од захтева истичу повећавање војног ангажмана ЕУ и САД у региону, па тек онда политичког и економског, што није случајност, а и много говори. Како то они замишљају? Да ли ЕУ и САД, а заправо НАТО, треба да поново неког (Србију) бомбардују? Нема довољно НАТО база на простору бивше Југославије? С обзиром на то да само Србија и БиХ нису у НАТО-у и да само на простору уже Србије нема НАТО база, да ли то значи да их треба инсталирати (поново) против воље Београда? Друго и много важније питање је – зашто. Због чега они који стално напомињу како је Србија окружена НАТО чланицама (с изузетком БиХ која на својој територији има снаге ЕУФОР-а, што је суштински НАТО) мисле да је потребно повећати војни ангажман Алијансе у региону? Против кога? Једини могући одговор је против Србије и Срба, који су, како потписници апела и сами указују, дестабилизујући фактор. Дакле, на Србију треба извршити не само политички и економски него и војни притисак.

ПОТПИСНИЦИ

Апел су, између осталих, потписали Жарко Кораћ, Соња Бисерко, Борис Варга, Дубравка Стојановић, Динко Грухоњић, Миливој Бешлин, Никола Самарџић, Бошко Јакшић, Изабела Кисић, Балша Божовић, Раде Радовановић, Срећко Ђукић, Александра Јерков, Милан Јовановић, Зоран Вулетић и Слободан Бељански. Међу потписницима су и бивша министарка спољних послова Хрватске Весна Пусић, бивши председник Савеза комуниста Косова Азем Власи, бивши амбасадор Црне Горе у Ватикану Миодраг Влаховић, бивши члан председништва БиХ Ејуп Ганић, бивши министар спољних послова БиХ Златко Лагумџија, „монтенегрински“ новинар Дарко Шуковић, писац Андреј Николаидис, политиколог Љубо Филиповић, бивши лидер Либералног савеза Црне Горе Миодраг Живковић, бивши министар спољних послова СФРЈ Раиф Диздаревић и Јакоб Финци (без Дерва Сејдића).

[restrict]

ШТА ЈЕ СВЕ СРБИЈА СКРИВИЛА? Потписници апела у првој тачки изражавају потребу за „доследним вођењем политике непромењивости граница на Балкану и отклањањем сваке могућности њихових мењања“. Из тога је, наравно, изузета Србија, која се већ у тачки четири оптужује да „због ослањања на Русију одржава Косово у стању замрзнутог конфликта“. Јасно је нама да људи интелектуалног, политичког и идеолошког профила који гаје ставове из овог и многих других апела „међународној заједници“ мисле да Србија то ради „због“ Русије, али је истина да је то постигнуто захваљујући Русији, а због српских, али и интереса бројних других држава у свету, међу којима су и неке чланице ЕУ и НАТО-а, попут Шпаније, да наведемо само један пример. „Без међусобног признања Србије и Косова регион нема европску перспективу“, додају потписници, међу којима су многи не само држављани Србије него су или били зависни од њеног буџета (попут бившег потпредседника Владе Жарка Кораћа или бившег амбасадора Срећка Ђукића), или су то и дан-данас (попут историчара, такорећи државних службеника, Дубравке Стојановић и Николе Самарџића).
Кад смо већ код Кораћа и Ђукића, наведимо два куриозитета везана за њих. Кораћ, који је у својој политичкој каријери догурао до места потпредседника Владе Србије, ових дана по телевизијама луксембуршке провенијенције дозвољава себи да министра унутрашњих послова Александра Вулина критикује јер никада с партијом коју води или у којој се налази није самостално изашао на изборе. То би било у реду да је Кораћ икада поступио другачије, а не да се од почетка до краја „шлеповао“ уз друге, веће партије. Постоји ту, међутим, једна кључна разлика, а то је питање морала (да, идемо у цркву). Вулин никада није пљувао своје бивше коалиционе партнере који су га и довели на власт, за разлику од Кораћа, а и принципијелно је знао да поднесе оставку када се не слаже с политиком партије/коалиције у којој је, као што је то био случај 1998. године када је направљен савез са Српском радикалном странком. За бившег амбасадора у Минску Ђукића навешћемо само да је толики познавалац ситуације у држави у којој је (ваљда) представљао интересе Србије да је у августу 2020. рекао да је председник Александар Лукашенко „политички мртав“.
Потписници апела, међу којима су, као што видимо, и људи који јесу или су и даље „државни службеници“, Србију критикују што не прихвата сецесију своје јужне покрајине и отимачину територије, чиме крше Устав. При томе захтевају да се она примора (укључујући и повећани војни ангажман) да то прихвати. Такође, траже да се Србија онемогући да подржава своје сународнике у БиХ, па траже: „Да будућност и функционалност БиХ не зависи од политике Београда која неометано две деценије интегрише/припаја бх. ентитет Републику Српску (РС) на свим нивоима (економском, културном, образовном и информативном).“ Да, могуће је да они који траже да се цео регион што брже економски, културно, образовно, информативно и још некако интегрише у ЕУ, замерају ову врсту специјалних веза Београда и Бањалуке, која је предвиђена Дејтонским мировним споразумом, као најважнијим међународним актом о БиХ. Још више од тога, они од ЕУ и САД траже да помогну на „изградњи босанско-херцеговачког идентитета“, додуше уз „партикуларне посебности“. Шта то значи? Да Срби (али и Хрвати) поред тога што не би смели да граде посебне везе с Београдом (Загребом) треба да се одрекну и свог идентитета? Да, осим у „партикуларним посебностима“, буду „Босанци“? Је ли вера партикуларна посебност? А писмо? Име? У тачки трећој ови љубитељи демократских вредности залажу се против измена изборног закона у БиХ, јер би то „допринело само даљњој етничкој дезинтеграцији БиХ“, па је „крајње време да ЕУ и САД јасно осуде и спрече такву политику“. Дакле, потребно је осигурати да Бошњаци наставе да бирају и хрватског члана председништва БиХ, а по могућству да им се обезбеди и да бирају оног српског. И у Црној Гори треба спречити злоћудни утицај „владајућих структура у Србији, уз велику помоћ Српске православне цркве у Црној Гори, медија и безбедносних служби Србије, али и посредно и непосредно Русије“.

ЗАТВАРАЊЕ ОТВОРЕНОГ БАЛКАНА Упркос бројним контрадикторностима у горенаведеним ставовима и тачкама на које смо већ у великој мери навикли и огуглали, изненађује чињеница да се ови поборници евроатлантских интеграција противе унутарбалканској интеграцији, пројекту Отворени Балкан, који у овом тренутку воде Србија, Северна Македонија и Албанија. Они од ЕУ и САД захтевају „да се јасно стави до знања да иницијатива Отворени Балкан не може бити алтернатива чланству у ЕУ“. „Канцелар Шолц је најавио оживљавање Берлинског процеса, што уз појачану контролу Берлина и Брисела, отвара перспективу за интензивнију регионалну сарадњу на којој ЕУ инсистира, као основи за наставак европског пута за све земље региона, на основу њихових индивидуалних заслуга и достигнућа“, додају они. Зашто би им сметао Отворени Балкан, а не смета им Берлински процес? Ради се о истој врсти интеграција које би постале стварност када би се остварио, сада је то већ свима јасно, потпуно нереални сан о чланству ових држава у ЕУ. Ствар је у томе што они, не без разлога, у томе виде обрисе „српског света“. У садашњим оквирима (Србија, Албанија, Северна Македонија) Отворени Балкан би могао представљати прећутну и мирну реинтеграцију Косова и Метохије у оквир Србије, а проширивањем плана на Црну Гору и БиХ, српски свет би практично био заокружен. Није, дакле, њима толико стало до мира и стабилности у региону колико до потчињавања Србије и српског народа њиховим, да их цитирамо, „партикуларним“ интересима. Интеграција је добра ако је на штету Срба, али ако Срби могу из ње имати и најмању корист, треба „јасно ставити до знања“ да то не може.
Још један моменат је важан у овом апелу. Не само да они мисле да би требало да решавају ствари на „Западном Балкану“ по свом нахођењу него мисле да треба и самој ЕУ да скрену пажњу на недолично понашање и њене сопствене грешке. Ови јавни делатници, наиме, сматрају да „ефикаснија политика ЕУ није могућа све док земље ЕУ балансирају између принципа вредности на којима ЕУ почива и јединства, односно консензуалног принципа приликом доношења одлука“. Ово је важно зато што потписници, односно творци овог апела показују да следе директиве једног центра (бриселско-вашингтонског) којем је у интересу потпуно подјармљивање својој политици и циљевима читавог европског континента. Неистина је да они на то позивају због тога што сада Бугарска може самостално да блокира напредовање Северне Македоније на „европском путу“. Прво, ако би се Софији послала довољно снажна порука, она би од тога одустала, колико год то било у њеном интересу. Потврду за то имамо у одустајању од пројекта „Јужни ток“. Друго, није ово први пут да се „европски пут“ једне државе блокира због противљења само једне чланице ЕУ, па се никада око тога није „дизала фрка“. Захтеви за укидањем неопходног консензуса при доношењу одлука на нивоу ЕУ су се у овој мери појавили тек када су на сто стављени бриселски захтеви који су појединим државама били апсолутно неприхватљиви (да не кажемо суицидни) и везани су за сумануте санкције Руској Федерацији. Није да није било проблема са консензусом, само су они раније били много лакше решиви и не толико битни прекоокеанском господару.
Такође, сви ови потписници били су жестоки противници политике покојног Слободана Милошевића и његову тежњу за централизованијом управом СФР Југославијом осуђивали су као вид покушаја наметања српске хегемоније и правим узроком рата. Данас, док се залажу за још већу децентрализацију Србије, они траже и већу централизацију БиХ, и саме ЕУ. Одустајање од консензуса у ЕУ довело би до могућности мајоризације и апсолутног претварања великог броја држава у политички безначајне протекторате којима би управљале бирократе без икаквог демократског легитимитета. Тиме би Вашингтону потчињена бриселска еврократија тек добила пун значај и пуну снагу, а интереси појединих држава постали ствар прошлости. Не можете да живите без руске нафте? Цркните, ми који имамо своју одлучили смо да се уводе санкције.

[/restrict]

Један коментар

  1. Božidar Anđelković

    Зашто Европску унију зову “Калергијева грофовија”?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *