Visoki napon u EPS-u

Kriza elektrosistema

Cenu višegodišnjeg javašluka u rukovođenju sistemom elektroprivrede Srbije platiće građani kroz uvoz struje i uglja, za šta će biti potrošeno milijardu evra, dok glavnim krivcima ne fali ni dlaka s glave

Energetske muke koje su Srbiju pritisle ne odnose se samo na naftu i gas koje uvozimo već i na struju koju sami proizvodimo. Sve doskora se govorilo da bar struju ne moramo da uvozimo, jer Srbija raspolaže sa više od tri milijardi tona rezervi uglja i da, što se ovog energenta tiče, može da bude mirna narednih 50 do 70 godina. Bez obzira što nam je Evropa sve do najnovije energetske krize prebacivala korišćenje tako „prljavog“ izvora. U EU ugalj je prošle godine učestvovao sa 15 odsto u proizvodnji električne energije, čija cena je naglo počela da raste, jer je ruski ugalj činio 54 odsto ukupnog uvoza uglja Evropske unije, a više ga iz Rusije nema.
Ali da jedno zlo ne ide samo (nafta i gas), postarao se domaći proizvođač struje Elektroprivreda Srbije (EPS) tako što je lošim i neodgovornim višegodišnjim poslovanjem ceo sistem doveo u pitanje, što je najočiglednije bilo krajem prošle godine s nekoliko havarija u sistemu EPS u kratkom vremenskom roku. Posle decembarskog kraha proizvodnje uglja i električne energije Srbija ima ogromne probleme da obezbedi dovoljne količine uglja za proizvodnju struje u termoelektranama. A da zlo bude veće, ne samo što su štete bile više stotina miliona evra, neke i nemoguće otkloniti u dogledno vreme, već se ispostavilo da mi nemamo dovoljno ni struje, ni uglja za proizvodnju i da nas po svoj prilici čeka dugoročni uvoz i jednog i drugog, što će opet iz naše kase isterati ogroman novac.
Neki stručnjaci za energetiku idu tako daleko i tvrde da je Srbija došla u paradoksalnu situaciju u energetskom sektoru i da je ove sezone napravljen gubitak blizu milijardu evra, što će dovesti i do velike rupe u budžetu. Štaviše, letos smo struju prodavali po niskim cenama, a tokom zime je kupujemo po visokim. A krivci? Nikom ništa. Uprkos velikoj halabuci, uzajamnom optuživanju, pa i podnošenju krivičnih prijava, stradala su samo četiri „sitna“ direktora, dok su „kapitalci“, slobodno se može reći, na neki način i nagrađeni. [restrict]

KAPITALNA IRONIJA Uz značajnu dozu ironije, sve se „slomilo“ preko leđa nekadašnjeg direktora Milorada Grčića tako što je iz EPS-a otišao na mesto pomoćnika predsednika Opštine Obrenovac sa verovatno istom platom, iako je šteta koja je ostala iza njega samo u trenutku havarija cenjena na više stotina miliona evra. Baš kod onog predsednika opštine koga se sećamo po neodmerenim hvalospevima i kategoričkim tvrdnjama da je energetski sistem stabilan i da je Srbija spremna za predstojeću zimu, samo nekoliko dana uoči najveće havarije na blokovima TENT-a.
Aktuelnoj ministarki rudarstva i energetike Zorani Mihajlović nije falilo ni toliko iako je bila nadređena Grčiću, a ministarstvo imalo nadzorne prerogative koje nije koristilo. Sada „mrtva-hladna“ najavljuje da će Srbija do kraja ove godine i naredne zime uvoziti ugalj i struju, a stabilizaciju proizvodnje lignita u Kolubari očekuje tek za godinu i po dana. Milijardu evra je, kako je objasnila, procena ukupnog iznosa neophodnog za nabavku struje i uglja do kraja godine, uključujući i oko 530 miliona evra za uvoz od 12. decembra, kada se desio kolaps u EPS-u, do kraja aprila. Ceh uvoza struje je mnogo veći zbog energetske krize, jer se struja prethodnih godina uvozila po 30 do 50 evra po megavat-satu (MWh), a danas su cene tri do četiri puta veće.
I reći će ministarka još da je najveći problem u EPS-u bio to što se prethodnih godina suštinski nije vodilo računa o kopovima. „Nisu pripremali sve što je potrebno. Nije samo da se otkrivka otkopa nego da se pripreme putevi, neki kopovi će biti zatvoreni do 2024, neki će biti otvoreni, dakle stvar je u planskom radu. Novac koji se sada ulaže, koji treba da se uloži u ovoj i narednoj godini, potreban je da se pripreme kopovi, da bi za godinu i po dana mogli da proizvedu koliko nam treba, tako da smo negde na pola puta, ali je apsolutno nemoguće uraditi to ranije“, naglasila je ministarka energetike, previđajući da je sve to vreme ona bila ministarka a njeno ministarstvo trebalo da se stara da do havarija i problema u proizvodnji struje ne dođe.
A o katastrofalnom rukovođenju preduzećem u prethodnom periodu govori i ovaj podatak. Samo u kolubarskim rudnicima je pet kopova, a plan je da 2025. rade samo tri: „Tamnava – Zapadno polje“, „Polje E“ i novi kop „Radljevo“, koji bi trebalo da obezbede dovoljno kvalitetnog uglja. To nije moglo ni sa više, a kamoli sa manje.

MI SMO STABILIZACIJU PRIHVATILI Mala je uteha da je novo rukovodstvo EPS-a počelo na vreme da se priprema za zimu, jer ni ono nije mađioničar da „poklopi“ sve greške i propuste za tako kratko vreme. Ima mišljenja da je za stabilizaciju sistema potrebno čak tri do pet godina.
„Investicije, investicije, samo investicije. Sve ono što smo propustili da platimo na mostu, platićemo na ćupriji. Bolje bi bilo da smo to investirali prethodnih godina i da smo osposobili ove površinske kopove. U tom slučaju mi ne bismo sada uvozili, već izvozili ugalj“, reći će za RTS Dragan Ignjatović, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu. Ministarki ne pada napamet da to komentariše. Ili potrebe građana za ugljem jer je sada prioritet obezbediti što više uglja za rad termoelektrana, manje količine ići će na slobodno tržište, ali samo za prioritetne potrošače, kao što su bolnice, toplane i neke ustanove. Za građane na stovarištima ove godine neće biti ni uglja iz Kolubare, ni uglja iz Kostolca. Trenutno, ministarka je mnogo više zauzeta političkim prepucavanjima sa stranačkim kolegama i davanja znaka lojalnosti „tamo gde treba“ (van Srbije).
Nešto direktnije objašnjenje ovih dana iznosi izvršni direktor za proizvodnju uglja u EPS-u Milan Jakovljević tvrdeći da uglja u Rudarskom basenu „Kolubara“ ima i to u dovoljnim količinama, ali da je problem u tome što teren na kopovima za njegovu eksploataciju nije na vreme pripremljen za taj proces. Kako kaže, ima mehanizacije, ima uglja, ima kvalifikovane radne snage, ali je u proteklim godinama podbacila logistika zadužena za pripremu terena, odnosno proširenja prostora na kome se kopa ugalj. A za taj proces je neophodan niz koraka da bi se došlo do dubine na kojoj se ugalj nalazi. Sve to, kaže Jakovljević, nije rađeno kada je trebalo i ovo što nas je zadesilo je posledica toga, kao i niza havarija koje su EPS pogodile tokom prošle zimske sezone. Zbog svega toga neće biti dovoljno uglja iz sopstvene proizvodnje u „Kolubari“ i jedna trećina će morati da bude uvezena. Lignit je jeftin, ali reč je o velikim količinama koje treba transportovati što pak povećava cenu. Jakovljević naglašava da je to ipak jeftinije nego da EPS uvozi struju, što bi to preduzeće koštalo znatno više.
Već počinju da se pominju i određeni brojevi, vezani za neodgovorno rukovođenje, zbog koga teren na kopovima Rudarskog basena „Kolubara“ nije blagovremeno pripremljen za iskopavanje uglja, u periodu dok je v. d. direktora Elektroprivrede Srbije bio Milorad Grčić; to će preduzeće koštati oko 280 do 300 miliona evra. Toliko će, naime, EPS biti prinuđen da plati za uvoz nedostajućih količina lignita za proizvodnju električne energije tokom naredne dve zimske sezone. Iako se u kolubarskim rudnicima radi u tri smene i svom raspoloživom mehanizacijom, odlagač na kojem je zimus došlo do havarije biće u funkciji tek krajem godine. Sada kolubarski kopovi dnevno daju oko 62.000 tona uglja, a najavljeno je da će se krajem leta kopati 80.000 tona, što je i dalje nedovoljno, te sledi uvoz. Jer za proizvodnju jednog megavat-sata struje u proseku je potrebno 1,6 tona uglja, a kako tvrde u EPS-u, u ovom trenutku jeftinije je uvoziti ugalj nego struju.

Računica kaže da kada bi svi blokovi u TENT A i TENT B radili punom snagom, dnevna potreba za lignitom iz Kolubarskog basena je oko 100.000 tona, pri čemu kalorijska vrednost tog lignita mora biti veća. Jasno je da je reč o ogromnim količinama, čiji bi transport bio dosta logistički zahtevan i komplikovan, pa se ne može očekivati da bi EPS, sve i da postoji najbolja volja, mogao to lako da reši. Imajući u vidu da je trenutno za normalno funkcionisanje proizvodnje u TENT A i TENT B, EPS-u dnevno potrebno oko 70.000 tona lignita, dogovor sa rudnikom uglja „Pljevlja“ obezbedio bi skromnije količine, negde oko 500 tona uglja, koji je nešto veće toplotne moći u odnosu na kolubarski, pa bi se iz tog uglja moglo proizvoditi oko jedan odsto dnevne proizvodnje struje
Vlada je već odobrila EPS-u da do kraja 2023. godine uveze četiri miliona tona uglja, kako bi se obezbedio nesmetan rad obrenovačkih termoelektrana, koje pokrivaju polovinu potreba za strujom u zemlji, pošto rudnik „Kolubara“ sada daje trećinu manje uglja neophodnog za zimu, objavio je RTS.
Neko je znao šta nas čeka, pa je još krajem marta ove godine uspostavljena saradnja rudnika uglja „Pljevlja“ i EPS-a koja je podrazumevala isporuku Srbiji oko 500 tona uglja dnevno, bar tako je potvrđeno „Tanjugu“ u EPS-u. Taj dogovor su postigli novi direktor EPS-a Miroslav Tomašević i izvršni direktor Rudnika uglja „Pljevlja“ Milan Lekić. Kako je preneo crnogorski portal CdM, kalorijska vrednost uglja za koju je EPS zainteresovan kreće se od 7.500 do 8.000 kJ/kg. „Ugovorili smo 300.000 tona iz Pljevalja i 100.000 tona iz Banovića. To je ugalj nešto kvalitetniji nego naš, što će nam pomoći da dignemo kvalitet ovog našeg uglja i da smanjimo upotrebu mazuta“, rekao je za RTS izvršni direktor za proizvodnju uglja u EPS-u Milan Jakovljević.
Računa se i na uvoz uglja iz Bugarske i Rumunije, ali je problem transport koji povećava troškove uvoza. Čak je bila najavljena i mogućnost uvoza sa KiM, ali je Aljbin Kurti odbio predlog predsednika Aleksandra Vučića da se obavi razmena struje za lignit. Tako na polzu javnosti ostaje podatak da Srbija ima dovoljan broj rudnika iz kojih može da opskrbljuje svoje termoelektrane, ali svejedno će biti prinuđena da do kraja sledeće godine uvozi ugalj. Naplata grešaka, neznanja i bahatosti biće isporučena građanima bilo kao potrošačima struje (najčešće preko povećanja cene, o čemu se izokola govori, ali se očekuje) ili kroz budžet jer je Elektroprivreda Srbije državno preduzeće. U svakom slučaju, Srbija će morati da potroši verovatno i milijardu evra do kraja godine za uvoz električne energije i uglja samo zato što neko nije radio svoj posao. Baš onako kako je to rekla ministarka Mihajlović, ne računajući pri tome i na sebe.