Ujed besnog čopora

Kako izgledaju „suverenost“ i „stav“ pripadnika NATO čopora

Ko god se suočio s napadom čopora, zna koliko je to opasno. Opasan je i čopor pasa, a kamoli vukova. Napad je uvek podmukao, uz karakteristično opkoljavanje žrtve, gde jedni laju i privlače joj pažnju, a glavna opasnost dolazi od onih van vidokruga, s leđa. Nije važno koliko su mali i slabiji od žrtve, jer svi mogu da laju, i svi mogu da ujedu. Cilj je da podmuklim ujedom žrtvi, ma koliko veća i jača bila, pokidaju tetive na nogama i obore je na zemlju. Nakon toga su davljenje i klanje rutinski posao.

LAVROVLJEVA POSETA Ko je mogao da očekuje da će se baš na ovom surovom principu udruživati civilizovane države i da će, isto kao kod životinja, u opasnosti biti svi koji su van čopora. Isto tako, ko je mogao očekivati da će pri takvim napadima čopor država biti bezdušan i nemilosrdan koliko i čopor vukova. Sve je postalo sasvim prepoznatljivo i sasvim uporedivo.
Zato nije čudno kada je, nakon zabrane preleta ministru inostranih poslova Rusije Sergeju Lavrovu preko nekih država i državica, da bi došao u posetu Srbiji, predsednik Aleksandar Vučić, iziritiran ovim nečuvenim postupkom u diplomatiji, upotrebio reč „čopor“. Jedino ta reč daje u potpunosti sliku onoga što se događa u svetu. „Neću da pripadam čoporu“, rekao je, na zadovoljstvo većine građana Srbije. Upravo to što nećemo u čopor predstavlja suštinu naših problema jer smo se, ni krivi ni dužni, našli na putu ostvarenja jednog od strateških ciljeva NATO-a, što podrazumeva ovladavanje Balkanom u celini, koji bi tako postao nova pouzdana platforma za ugrožavanje Rusije. Zato bi za njih bila velika stvar da i mi uđemo u čopor i da bar zalajemo na „velikog medveda“, ako već nećemo da ga mučki ujedamo. Ako nećemo u čopor, a nećemo, onda smo mi prva i lakša meta čopora.
„Nema trećeg puta – ili Istok, ili Zapad“, kaže, i uporno to ponavlja na svakom mestu, novi američki ambasador Kristofer Hil, čak i onda kada ga niko o tome ne pita, kao da je to suština njegove nove misije na Balkanu, i kao da baš od toga zavisi opstanak SAD.

(NE)SUVERENA ODLUKA Na nas najviše laje deo čopora iz našeg okruženja, pa iako su neki mnogo mali i nebitni, hoće da ujedu, i uspevaju. Lavrov nije mogao da dođe u prijateljsku i radnu posetu Beogradu nakon što mu Bugarska, Severna Makedonija i Crna Gora nisu dozvolile prelet kroz njihov vazdušni prostor.
„Suverena odluka suverenih država“, kažu moćnici na Zapadu. Toga se i plašimo – takvog suvereniteta, i zato i nećemo u njihov čopor. Misle, ako u jednoj rečenici od četiri reči dva puta naglase suverenitet, da je to nesporno, a već sutra, ili prekosutra, ti isti „suvereni“ sami će nam priznati u vidu diskretnog izvinjenja (kada im od Srbije nešto bude zatrebalo) – „morali smo, naredili Amerikanci, zahteva NATO“, ili već nešto slično.
Hrvatskim liderima je prosto krivo što neka od mogućih maršruta leta aviona ruskog ministra ne ide preko Hrvatske, pa da i oni učine isto, da budu u epicentru pažnje. Ovako se osećaju zapostavljeni, pa traže druge načine da provociraju, najčešće predsednika Vučića, a on im ponekad i odgovori adekvatno. Tako je na pitanje novinara u Ohridu, da prokomentariše izjavu hrvatskog premijera Andreja Plenkovića da „ne razumije državu čiji se stav ne zna“, rekao: „Voleo bih da čujem taj stav, ali da to ne bude stav čopora, već njihov stav, o bilo kom pitanju. Nisam ga zapazio u poslednjim decenijama, osim u negativnom stavu prema Srbiji i srpskom narodu.“

[restrict]

UCENE ZLOG OKRUŽENJA Šta je bio prevashodni cilj moćnika na Zapadu kada su zatvorili vazdušni prostor prema Srbiji? Da ponize Lavrova i Rusiju, da pošalju preteću poruku Srbiji, ili i jedno i drugo?
Sada se svi pitaju, a šta bi bilo da se zainatila i Rusija? Da li bi neko od „suverenih“ doneo novu „suverenu“ odluku i oborio avion ministra Lavrova?
Ali nije to naša briga, nas više brine fundamentalna srpska tradicija, po kojoj, ako uvredite našeg gosta, nas ste uvredili tri puta više. Kroz tu uvredu, poruka koju nam šalju je mnogo opasnija – „U okruženju ste. Izolovani. Niko vam ne može pomoći, pa ni Rusi. Ništa ne može da dođe do vas bez naše dozvole, ni energenti, ni bilo kakva roba, pa ni oružje. Nema vam druge, nego u čopor.“
Čopor je postojao i ranije, pre sukoba u Ukrajini, ali nakon njegovog početka i nakon objave totalnog hibridnog rata Rusiji postao je histerično antiruski, do onih krajnjih i nerazumnih razmera, gde bi bio i smešan da situacija nije tako opasna i tragična. Kao da je čopor dobio besnilo; pobesneo. Sada i mi, to se od nas očekuje, najpre treba da postanemo histerično antiruski raspoloženi, zato na nas laju i hoće da ujedaju, jer i mi treba da pobesnimo i udarimo na sve što je rusko.
Evo, na primer, kako to rade neki od njih, recimo Japanci. Hirošima i Nagasaki, koji svake godine obeležavaju dane strahovitog stradanja od američkih atomskih bombi, ove godine su zabranili dolazak ruskim predstavnicima, a Amerikanci su uredno pozvani. Nije baš logično, ali se mora priznati da je uverljivo u antiruskom smislu. Udara se na sve rusko, pa i na pisce i sportiste, jer tako vođe čopora najbolje vide da ne folirate i da ste beskompromisni.

KULTURNA BAŠTINA Da li se to od nas traži da prethodno poludimo i da gazimo ruski deo svetske kulturne baštine da bismo ušli u Evropsku uniju? Nas, koji smo odrasli uz ruske a svetske pisce, to je zgrozilo, pa tako i našeg predsednika, kada je rekao: „Neću ja kao predsednik države da pripadam čoporu koji želi da osudi Dostojevskog. Zamislite, osudite Dostojevskog, pa znate, ’Zli dusi’, pa ’Kockar’, pa ’Karamazovi’’, Raskoljnikov…, što to da čitate? A šta da čitate? Je li ta histerija tako daleko otišla?“
Šta je sledeće, i gde je kraj? Da menjamo nazive ulica što su imena dobile po ruskim herojima koji su učestvovali u oslobađanju naše zemlje i presudno doprineli slomu fašizma? Hoćemo li rušiti spomenike ruskim velikanima koji nam ulepšavaju gradove? Hoćemo li, da bi nas prihvatili, na ta postolja postaviti poprsja poznatih fašista, kao što već rade u nekim zemljama EU, i u državama vanrednih kandidata? Naravno, praznina nakon uklanjanja svega što je rusko mora se nečim nadomestiti. Jedino, smejaće nam se oni koji su se toga setili pre nas, i koji su tako stekli ogromno poverenje kolektivnog Zapada. I treba da nam se smeju, jer lepo su nam govorili, „morate u čopor, šta čekate, vidite nas kako smo srećni i suvereni, možemo i jednoj Rusiji da lupamo šamare, a kamoli vama“.

DERVIŠ I SMRT Ne znam zašto sam se setio baš Meše Selimovića (da se slučajno ne pozovem na nekog ruskog pisca) koji u svom romanu „Derviš i smrt“ reče – „Jadan je onaj koji traži, a jadno je i ono što se od njega traži“.
Šta mi to tražimo od njih? Da uđemo u Evropsku uniju? Priznajem, koliko do juče i ja sam bio za to, iako smo proteklih godina imali brži razvoj nego da smo bili u EU. Teško se oteti utisku da je najveći razlog naše želje da uđemo u EU očekivanje da bi nas tada oslobodili pritisaka, ucena i pretnji, i ostavili nas na miru. A šta ako ne bude tako i ako nas baš tada, kada se nađemo sami u njihovom dvorištu, bez brata i prijatelja, regulišu po svojim merilima i kriterijumima, što nije nemoguće. I te kako je moguće jer Hrvatska, a ne mi, treba da bude lider na Balkanu i u ekonomskom i u vojnom smislu, kao što je već bila kada smo bili pred vratima NATO-a i kada su nama upravljali zapadni savetnici i ambasadori.
A šta to oni od nas traže? Da priznamo „Kosovo“ kao nezavisnu državu i tako se odreknemo i naše svete teritorije i našeg naroda. Da prihvatimo unitarizaciju BiH pod vođstvom Bošnjaka i gašenje Republike Srpske. Da se distanciramo od našeg naroda u drugim državama i žmurimo na njihov vapaj kada ih progone i gaze im osnovna ljudska prava. Da uvedemo sankcije Rusiji i prekinemo sve veze s bratskim narodom, državom koja jedina brani naše interese u svetskim institucijama, bez kojih bismo do sada bili proglašeni za genocidan narod, razoružani, a možda i rasparčani. Da li su se to njihove namere prema nama promenile, pa su od agresora postali naši zaštitnici? Možemo li im sada verovati?

DOBRONAMERNI TERORIZAM Nije li malo čudno da nam iste zahteve ispostavljaju moćnici sa Zapada i teroristi koji mesecima uporno i ludački terorišu Srbiju, posebno Beograd, lažnim dojavama o postavljenim bombama?
„Uvedite sankcije Rusiji“, traže i jedni i drugi. I visokotehnološki kriminalci i uglađene visoke zapadne diplomate. Šta to može da znači nego da su na istom poslu i u istom antisrpskom timu. Po toj logici isto im se može i verovati: koliko teroristima, toliko i „dobronamernim“ diplomatama. Preti se bombama deci u školama, bolesnicima u bolnicama, putnicima u avionima „Er Srbije“ zato što lete u Rusiju, stotine objekata i institucija dnevno dobije dojave na koje se mora reagovati i po zakonu i po zdravom razumu.
Šta je cilj? Zastrašivanje, destabilizacija Srbije, podrivanje privrede, degradacija obrazovnog sistema, gde opet neko pokušava da nam poruči kako je to za naše dobro (kao i kada su nas bombardovali) – da nas vrate na „pravi put“, u čopor.
Zabrinjava i stvara sumnju pak činjenica da su sve lažne dojave o postavljenim bombama koje su došle s teritorije Srbije razjašnjene a počinioci sankcionisani, a ništa što je došlo iz inostranstva nije razotkriveno.
Pretnje su dolazile s mejlova i servisa iz Poljske, Ukrajine, Slovenije, Rusije, Irana, Nigerije i Gambije. Naravno, nije važno iz kojih država pretnje dolaze nego ko su izvršioci i nalogodavci visokotehnološkog terora.
Obavešteni su i Interpol i Europol, tražena međunarodna saradnja od država u cilju borbe protiv terorizma. Najviše se očekivalo u pogledu istrage od evropskih, tehnološki najrazvijenijih država, ali od njih nismo dobili nijednu korisnu informaciju, kao da je u toku zavera ćutanja kojom upravlja neka moćna ruka. Sve to upućuje na čvrst zaključak da je u pitanju jedna od metoda hibridnog rata koji se vodi protiv Srbije, gde se ne preza ni od terorističkih akcija. Znamo da se taj rat usmerava i koordiniše iz jednog centra, i ako ih kriju, onda su angažovani sajber-teroristi u njihovoj službi ili čak iz njihovih redova.
Onda je usledilo novo iznenađenje, prvi rezultati istrage stigli su od Interpola Gambije, najmanje države na afričkom kontinentu, koja je od pobrojanih zemalja iz kojih su dolazile pretnje zasigurno na poslednjem mestu o pitanju tehnološkog razvoja. Radi se o bivšoj britanskoj koloniji koja je danas članica Komonvelta. U toj državi uhapšen je K. B. koji je priznao da je slao preteće poruke u Srbiju sa svoje elektronske adrese. Policija Gambije ima osnovanu sumnju da je njihov građanin prilikom izvršenja ovog krivičnog dela imao pomoć jednog studenta iz Poljske. Tako našim nadležnim državnim organima preostaje da traže međunarodnu pravnu pomoć u cilju identifikacije i procesuiranja osumnjičenog iz Poljske. To će biti prilika da se na konkretnom primeru vidi da li poljska policija iskreno nastoji da nam pomogne u borbi protiv terorizma, ili će pokušati da sakrije počinioca.

NJIHOV I NAŠ POSAO Poseta nemačkog kancelara Olafa Šolca potpuno je ogolila prave namere ne samo Nemačke nego čitave EU prema Srbiji i razbila sve naše iluzije da bi u njihovoj politici moglo biti bilo kakve promene u pravcu interesa Srbije. Bio je izričit i oštar o pitanju uvođenja sankcija Rusiji, a o pitanju nezavisnosti „Kosova“ drzak i nerazuman isto koliko i jastrebovi iz Prištine. Takav stav, na ivici neprijatnosti, držala je pod kontrolom samo srpska gostoljubivost.
Odgovor predsednika Vučića bio je isto tako jasan o pitanju našeg stava i zaštite srpskih interesa. Veliko mimoilaženje u stavovima poslalo je jasnu poruku da od ulaska Srbije u čopor nema ništa. Ne može u čopor onaj ko ima svoj stav, jer može da uzdrma hijerarhiju.
Predsednik Vučić je, kada se uverio u nameru Zapada da definitivno „odseku“ Kosovo i Metohiju od Srbije, rekao: „Radite vi svoj posao“ (i više za sebe dodao – „a mi ćemo svoj“). Da li je svest ili podsvest proradila kod našeg predsednika, jer nešto slično je rekao srpski mučenik iz Jasenovca Vukašin Mandrapa, kada mu je ustaški krvnik sekao uši i druge delove tela: „Samo ti, dete, radi svoj posao…“

[/restrict]