Ујед бесног чопора

Како изгледају „сувереност“ и „став“ припадника НАТО чопора

Ко год се суочио с нападом чопора, зна колико је то опасно. Опасан је и чопор паса, а камоли вукова. Напад је увек подмукао, уз карактеристично опкољавање жртве, где једни лају и привлаче јој пажњу, а главна опасност долази од оних ван видокруга, с леђа. Није важно колико су мали и слабији од жртве, јер сви могу да лају, и сви могу да уједу. Циљ је да подмуклим уједом жртви, ма колико већа и јача била, покидају тетиве на ногама и оборе је на земљу. Након тога су дављење и клање рутински посао.

ЛАВРОВЉЕВА ПОСЕТА Ко је могао да очекује да ће се баш на овом суровом принципу удруживати цивилизоване државе и да ће, исто као код животиња, у опасности бити сви који су ван чопора. Исто тако, ко је могао очекивати да ће при таквим нападима чопор држава бити бездушан и немилосрдан колико и чопор вукова. Све је постало сасвим препознатљиво и сасвим упоредиво.
Зато није чудно када је, након забране прелета министру иностраних послова Русије Сергеју Лаврову преко неких држава и државица, да би дошао у посету Србији, председник Александар Вучић, изиритиран овим нечувеним поступком у дипломатији, употребио реч „чопор“. Једино та реч даје у потпуности слику онога што се догађа у свету. „Нећу да припадам чопору“, рекао је, на задовољство већине грађана Србије. Управо то што нећемо у чопор представља суштину наших проблема јер смо се, ни криви ни дужни, нашли на путу остварења једног од стратешких циљева НАТО-а, што подразумева овладавање Балканом у целини, који би тако постао нова поуздана платформа за угрожавање Русије. Зато би за њих била велика ствар да и ми уђемо у чопор и да бар залајемо на „великог медведа“, ако већ нећемо да га мучки уједамо. Ако нећемо у чопор, а нећемо, онда смо ми прва и лакша мета чопора.
„Нема трећег пута – или Исток, или Запад“, каже, и упорно то понавља на сваком месту, нови амерички амбасадор Кристофер Хил, чак и онда када га нико о томе не пита, као да је то суштина његове нове мисије на Балкану, и као да баш од тога зависи опстанак САД.

(НЕ)СУВЕРЕНА ОДЛУКА На нас највише лаје део чопора из нашег окружења, па иако су неки много мали и небитни, хоће да уједу, и успевају. Лавров није могао да дође у пријатељску и радну посету Београду након што му Бугарска, Северна Македонија и Црна Гора нису дозволиле прелет кроз њихов ваздушни простор.
„Суверена одлука суверених држава“, кажу моћници на Западу. Тога се и плашимо – таквог суверенитета, и зато и нећемо у њихов чопор. Мисле, ако у једној реченици од четири речи два пута нагласе суверенитет, да је то неспорно, а већ сутра, или прекосутра, ти исти „суверени“ сами ће нам признати у виду дискретног извињења (када им од Србије нешто буде затребало) – „морали смо, наредили Американци, захтева НАТО“, или већ нешто слично.
Хрватским лидерима је просто криво што нека од могућих маршрута лета авиона руског министра не иде преко Хрватске, па да и они учине исто, да буду у епицентру пажње. Овако се осећају запостављени, па траже друге начине да провоцирају, најчешће председника Вучића, а он им понекад и одговори адекватно. Тако је на питање новинара у Охриду, да прокоментарише изјаву хрватског премијера Андреја Пленковића да „не разумије државу чији се став не зна“, рекао: „Волео бих да чујем тај став, али да то не буде став чопора, већ њихов став, о било ком питању. Нисам га запазио у последњим деценијама, осим у негативном ставу према Србији и српском народу.“

[restrict]

УЦЕНЕ ЗЛОГ ОКРУЖЕЊА Шта је био превасходни циљ моћника на Западу када су затворили ваздушни простор према Србији? Да понизе Лаврова и Русију, да пошаљу претећу поруку Србији, или и једно и друго?
Сада се сви питају, а шта би било да се заинатила и Русија? Да ли би неко од „суверених“ донео нову „суверену“ одлуку и оборио авион министра Лаврова?
Али није то наша брига, нас више брине фундаментална српска традиција, по којој, ако увредите нашег госта, нас сте увредили три пута више. Кроз ту увреду, порука коју нам шаљу је много опаснија – „У окружењу сте. Изоловани. Нико вам не може помоћи, па ни Руси. Ништа не може да дође до вас без наше дозволе, ни енергенти, ни било каква роба, па ни оружје. Нема вам друге, него у чопор.“
Чопор је постојао и раније, пре сукоба у Украјини, али након његовог почетка и након објаве тоталног хибридног рата Русији постао је хистерично антируски, до оних крајњих и неразумних размера, где би био и смешан да ситуација није тако опасна и трагична. Као да је чопор добио беснило; побеснео. Сада и ми, то се од нас очекује, најпре треба да постанемо хистерично антируски расположени, зато на нас лају и хоће да уједају, јер и ми треба да побеснимо и ударимо на све што је руско.
Ево, на пример, како то раде неки од њих, рецимо Јапанци. Хирошима и Нагасаки, који сваке године обележавају дане страховитог страдања од америчких атомских бомби, ове године су забранили долазак руским представницима, а Американци су уредно позвани. Није баш логично, али се мора признати да је уверљиво у антируском смислу. Удара се на све руско, па и на писце и спортисте, јер тако вође чопора најбоље виде да не фолирате и да сте бескомпромисни.

КУЛТУРНА БАШТИНА Да ли се то од нас тражи да претходно полудимо и да газимо руски део светске културне баштине да бисмо ушли у Европску унију? Нас, који смо одрасли уз руске а светске писце, то је згрозило, па тако и нашег председника, када је рекао: „Нећу ја као председник државе да припадам чопору који жели да осуди Достојевског. Замислите, осудите Достојевског, па знате, ’Зли дуси’, па ’Коцкар’, па ’Карамазови’’, Раскољников…, што то да читате? А шта да читате? Је ли та хистерија тако далеко отишла?“
Шта је следеће, и где је крај? Да мењамо називе улица што су имена добиле по руским херојима који су учествовали у ослобађању наше земље и пресудно допринели слому фашизма? Хоћемо ли рушити споменике руским великанима који нам улепшавају градове? Хоћемо ли, да би нас прихватили, на та постоља поставити попрсја познатих фашиста, као што већ раде у неким земљама ЕУ, и у државама ванредних кандидата? Наравно, празнина након уклањања свега што је руско мора се нечим надоместити. Једино, смејаће нам се они који су се тога сетили пре нас, и који су тако стекли огромно поверење колективног Запада. И треба да нам се смеју, јер лепо су нам говорили, „морате у чопор, шта чекате, видите нас како смо срећни и суверени, можемо и једној Русији да лупамо шамаре, а камоли вама“.

ДЕРВИШ И СМРТ Не знам зашто сам се сетио баш Меше Селимовића (да се случајно не позовем на неког руског писца) који у свом роману „Дервиш и смрт“ рече – „Јадан је онај који тражи, а јадно је и оно што се од њега тражи“.
Шта ми то тражимо од њих? Да уђемо у Европску унију? Признајем, колико до јуче и ја сам био за то, иако смо протеклих година имали бржи развој него да смо били у ЕУ. Тешко се отети утиску да је највећи разлог наше жеље да уђемо у ЕУ очекивање да би нас тада ослободили притисака, уцена и претњи, и оставили нас на миру. А шта ако не буде тако и ако нас баш тада, када се нађемо сами у њиховом дворишту, без брата и пријатеља, регулишу по својим мерилима и критеријумима, што није немогуће. И те како је могуће јер Хрватска, а не ми, треба да буде лидер на Балкану и у економском и у војном смислу, као што је већ била када смо били пред вратима НАТО-а и када су нама управљали западни саветници и амбасадори.
А шта то они од нас траже? Да признамо „Косово“ као независну државу и тако се одрекнемо и наше свете територије и нашег народа. Да прихватимо унитаризацију БиХ под вођством Бошњака и гашење Републике Српске. Да се дистанцирамо од нашег народа у другим државама и жмуримо на њихов вапај када их прогоне и газе им основна људска права. Да уведемо санкције Русији и прекинемо све везе с братским народом, државом која једина брани наше интересе у светским институцијама, без којих бисмо до сада били проглашени за геноцидан народ, разоружани, а можда и распарчани. Да ли су се то њихове намере према нама промениле, па су од агресора постали наши заштитници? Можемо ли им сада веровати?

ДОБРОНАМЕРНИ ТЕРОРИЗАМ Није ли мало чудно да нам исте захтеве испостављају моћници са Запада и терористи који месецима упорно и лудачки тероришу Србију, посебно Београд, лажним дојавама о постављеним бомбама?
„Уведите санкције Русији“, траже и једни и други. И високотехнолошки криминалци и углађене високе западне дипломате. Шта то може да значи него да су на истом послу и у истом антисрпском тиму. По тој логици исто им се може и веровати: колико терористима, толико и „добронамерним“ дипломатама. Прети се бомбама деци у школама, болесницима у болницама, путницима у авионима „Ер Србије“ зато што лете у Русију, стотине објеката и институција дневно добије дојаве на које се мора реаговати и по закону и по здравом разуму.
Шта је циљ? Застрашивање, дестабилизација Србије, подривање привреде, деградација образовног система, где опет неко покушава да нам поручи како је то за наше добро (као и када су нас бомбардовали) – да нас врате на „прави пут“, у чопор.
Забрињава и ствара сумњу пак чињеница да су све лажне дојаве о постављеним бомбама које су дошле с територије Србије разјашњене а починиоци санкционисани, а ништа што је дошло из иностранства није разоткривено.
Претње су долазиле с мејлова и сервиса из Пољске, Украјине, Словеније, Русије, Ирана, Нигерије и Гамбије. Наравно, није важно из којих држава претње долазе него ко су извршиоци и налогодавци високотехнолошког терора.
Обавештени су и Интерпол и Еуропол, тражена међународна сарадња од држава у циљу борбе против тероризма. Највише се очекивало у погледу истраге од европских, технолошки најразвијенијих држава, али од њих нисмо добили ниједну корисну информацију, као да је у току завера ћутања којом управља нека моћна рука. Све то упућује на чврст закључак да је у питању једна од метода хибридног рата који се води против Србије, где се не преза ни од терористичких акција. Знамо да се тај рат усмерава и координише из једног центра, и ако их крију, онда су ангажовани сајбер-терористи у њиховој служби или чак из њихових редова.
Онда је уследило ново изненађење, први резултати истраге стигли су од Интерпола Гамбије, најмање државе на афричком континенту, која је од побројаних земаља из којих су долазиле претње засигурно на последњем месту о питању технолошког развоја. Ради се о бившој британској колонији која је данас чланица Комонвелта. У тој држави ухапшен је К. Б. који је признао да је слао претеће поруке у Србију са своје електронске адресе. Полиција Гамбије има основану сумњу да је њихов грађанин приликом извршења овог кривичног дела имао помоћ једног студента из Пољске. Тако нашим надлежним државним органима преостаје да траже међународну правну помоћ у циљу идентификације и процесуирања осумњиченог из Пољске. То ће бити прилика да се на конкретном примеру види да ли пољска полиција искрено настоји да нам помогне у борби против тероризма, или ће покушати да сакрије починиоца.

ЊИХОВ И НАШ ПОСАО Посета немачког канцелара Олафа Шолца потпуно је оголила праве намере не само Немачке него читаве ЕУ према Србији и разбила све наше илузије да би у њиховој политици могло бити било какве промене у правцу интереса Србије. Био је изричит и оштар о питању увођења санкција Русији, а о питању независности „Косова“ дрзак и неразуман исто колико и јастребови из Приштине. Такав став, на ивици непријатности, држала је под контролом само српска гостољубивост.
Одговор председника Вучића био је исто тако јасан о питању нашег става и заштите српских интереса. Велико мимоилажење у ставовима послало је јасну поруку да од уласка Србије у чопор нема ништа. Не може у чопор онај ко има свој став, јер може да уздрма хијерархију.
Председник Вучић је, када се уверио у намеру Запада да дефинитивно „одсеку“ Косово и Метохију од Србије, рекао: „Радите ви свој посао“ (и више за себе додао – „а ми ћемо свој“). Да ли је свест или подсвест прорадила код нашег председника, јер нешто слично је рекао српски мученик из Јасеновца Вукашин Мандрапа, када му је усташки крвник секао уши и друге делове тела: „Само ти, дете, ради свој посао…“

[/restrict]

Један коментар

  1. Целог живота нисам љубила припадност никаквом чопору, ма о чему да се радило. Чопор је – чопор!
    Овај данашњи је екстрем: одвратан, гадан, огољених намераа, неразуман и неразумљив, разјапљених чељусти на трагу крви, луд од мржње, лудачких поступака. Који гази све повеље, конвенције, законе – отворено и без стида, заклоњен иза уста пуних демократије и људских права. Који је укинуо дипломатски речник и дипломатију… који је пао на ниво најгорих уцењивача и крминалаца. Зар је ТО перспектива Србије? Па још БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ?
    Коме смо, уступцима, дозволили да нам се приближи, и после свега што нам је, као преседан, учинио, у извикано мудрој Европи, на размеђи векова.
    Коме актуелни председник хрли у “пријатељски” загрљај, бескрајно захвалан на свему – упркос здравом разуму, националним интересима, моралним вредностима и славним прецима, који му “шапућу” нешто друго. Зна он, надпросечно интелигентан човек, шта је то “друго”, врло добро зна, па ипак…

    Остаје нам Бог, као једина нада, да нас спасе, свирајући пенал у последњем минуту!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *