Шолцово дуго путовање у Кијев

Политички спектакл са задршком: немачки канцелар је након више од сто дана рата у Украјини, кад су се многи пре њега већ изређали, сео у ванредни воз за Кијев и отишао у најважнију посету, по констатацији тамошњих медија, његове политичке каријере

После очигледног неуспеха током балканске турнеје, немачки канцелар Олаф Шолц се, напокон, одлучио на „историјско путовање“ у Кијев. Упадљиво дуго је одбијао да то учини. О разлозима нешто касније. Најпре, веома кратко и сасвим овлаш о теми која је и код нас медијски и политички већ довољно „експлоатисана“ (исцрпно и озбиљно у прошлом броју „Печата“), о канцеларовом походу на Балкан. И очигледном фијаску.
Шолц није успео у ономе што му је била главна намера: да отклони препреке у дијалогу између Београда и Приштине и спорењу између Софије и Скопља. Замршен „косовски чвор“ покушао је да немачки реско пресече диктатом Београду: нема уласка у европску кућу (ЕУ) без одрицања од јужне српске покрајине. А то би, суштински, значило кад би Косову био признат државни суверенитет. Са српске стране то је одбијено такође реско и енергично.
Берлин, међутим, не одустаје: опет се у политичку орбиту лансира идеја о расплитању косовског чвора по „моделу две немачке државе“, што остављамо за крај текста, како бисмо се вратили (његовом) почетку: Шолцовом дугом путовању у Кијев.

[restrict]

ДУГА ПРЕДИСТОРИЈА Формално, то путовање специјалним возом, уз невероватне мере обезбеђења, од Берлина до украјинске престонице трајало је (само) неколико сати. Његова предисторија била је пак дуга, с доста политичког експлозива, дипломатског варничења и снажних не само медијских притисака. Једнако жестоких са стране (предњачили су Вашингтон, балтичке земље, Пољска и, наравно, Украјина) и у Немачкој.
Канцелар се, наиме, и код куће суочавао с „баражном паљбом“ због упадљивог „оклевања“ да се придружи толиком броју (западних) кијевских ходочасника. Не само од стране опозиције, што је могло бити очекивано. Нашао се на нишану и његових коалиционих партнера, што и није баш уобичајено, бар не на самом старту нове владајуће коалиције. Посебно су јетки и бучни били из редова Зелених: некадашњи мировњаци постали су у међувремену, посебно у украјинском случају, прави (ратни) јастребови и хушкачи.
У сваком случају, Шолц се нашао у Кијеву с „упадљивим закашњењем“, после више од сто дана рата који бесни у овој несрећној, трагично распетој земљи, иако је упорно позиван и тамо одавно очекиван. Задршка је била израз отворене демонстрације и одговора на бламажу коју су Украјинци приредили шефу немачке државе. Незапамћен случај.
Франк Валтер Штајнмајер је у априлу, преко Варшаве, кренуо у посету Кијеву. Уследио је шок: украјински председник Зеленски му је, пркосно надмено, као непожељном госту, залупио врата пред носом. Штајнмајеров неопростив грех: анатемисан је због добрих веза и односа које је градио годинама, посебно као шеф дипломатије, а потом шеф државе, с Москвом. И што је срчано бранио изградњу и завршетак оспораваног „Северног тока 2“.
Шолц, очигледно, није могао, ни хтео да лако пређе преко такве бламаже. Институционално – нанета је увреда личности на формално највишем, у симболичкој равни, положају у земљи. Политички и лично – и један и други су припадници, и прваци, исте странке, Социјалдемократске партије, с импресивном историјом дугом готово два века.
Под диктатом ратне солидарности с нападнутом Украјином, изостали су оштри демарши који би, у друкчијим приликама, били упућени Кијеву из Берлина. Остало је, као говорљив гест противљења, канцеларово демонстративно одлагање посете Кијеву. Отићи ће, објашњавао је и правдао се, кад та посета буде имала неки опипљив, конкретан значај, а не само пуко и церемонијално фотографисање са Зеленским.
А онда је дошло до неочекиваног обрта: Штајнмајер се посуо политичким пепелом. Признао је своје „источне грехе“, и кад је реч о спорној политици према Русији и у залагању за, наједном, још спорнији и прокаженији „Северни ток 2“. Званични Берлин је, под жестоким притиском русофобије, која је прерасла у хистерију, био принуђен да жртвује (бар до даљег) за немачку привреду егзистенцијално важан и завршен, енергетски пројекат.

МЕРКЕЛОВА ПРВИ ПУТ Иако суочена с такође жестоким критикама због „благонаклоности и попустљивости према Путину“ и политике коју је током дуге владавине (шеснаест година) водила као канцеларка, Ангела Меркел се држала „мушкије“ од Штајнмајера: категорично је истакла у првом јавном обраћању после силаска са канцеларског трона да нема за шта да се извињава.
То обраћање бивше канцеларке у барокно раскошној дворани Берлинског ансамбла – где је, пред 700 званица, на сцени под рефлекторима, одговарала на питања „Шпигловог“ новинара – представљало је у Немачкој медијски догађај истог интензитета и енергије „као обележавање краљичиног јубилеја у Великој Британији“ (како наводи „Дојче веле“).
Бивша канцеларка је, очекивано, осудила „руску агресију на Украјину“, којом је „прекршено међународно право“. У исто време је, међутим, констатовала да хладни рат Запада према Русији никад није престао и да Запад ништа није учинио како би се изградила безбедносна архитектура која би укључивала Русију и уважила њене интересе.
Она је очигледно добро разумела упозорење руског председника изречено у његовом чувеном говору на Конференцији о безбедности у Минхену 2007. да је Украјина „геополитички талац Запада“. Један од кључних разлога за њену одлуку да годину дана касније, на НАТО самиту у Букурешту, упркос америчком инсистирању и притиску, осујети улазак Украјине у западни војни савез. Управо да се не би догодило оно што се, на трагичан начин, сада догађа са овом земљом.
Председник Штајнмајер је у међувремену, у телефонском разговору с украјинским колегом Зеленским, „изгладио неспоразуме“, па је канцелару Олафу Шолцу био отворен, али не и олакшан, пут ка Кијеву. У престоницама земаља које ватрено подржавају Украјину – политички, финансијски и посебно војно (опет: САД, балтичке земље, Пољска) – немачки канцелар и француски председник Емануел Макрон отворено су оптуживани за „шуровање с Путином“ и учестала телефонирања.
Шолц је означаван као „главни кочничар“ још оштријих казнених мера, санкција, према Русији, посебно кад је реч о тражењу тоталног ембарга на увоз руске нафте и гаса. Енергената без којих би, да споменемо, најјача привреда Старог континента, немачка, доживела колапс. Док су други издашно слали оружје и опрему Украјини, немачки канцелар је дуго оклевао, упозоравајући на опасност од избијања трећег светског рата. Морао је да попусти и учини радикалан заокрет, под жестоким притиском Вашингтона.
Канцеларов сусрет с лидерима три балтичке земље, непосредно пред одлазак у Кијев, био је за њега крајње неугодан. Естонска премијерка Каја Калас је, оптужујући га, приметила како су они 65 пута мањи од немачке а пружили су шест пута већу помоћ Украјини него Немачка. Шолцова констатација да „Русија не сме да добије овај рат“ деловала је његовим саговорницима недовољно и чак иритантно: није рекао да Украјина мора да неизоставно победи у овом рату. Премијер Летоније је реско узвратио: наш циљ је јасан, Русија мора да изгуби овај рат, Украјина мора да га добије.

МАКРОНОВ „ГРЕХ“ Француском председнику укњижен је као неопростив грех што је, у медијском и политичком усијању, упозорио да се Русија „не сме понижавати“. И да Путину треба оставити „могућност излаза без губитка образа“. Наставиће да одржава бар телефонски контакт с руским председником, иако најављује могућност посете, кад то буде могуће, Москви. Пољски председник Анджеј Дуда реаговао је гневно у немачком „Билду“ рекавши да разговори с Путином само легитимишу особу која је одговорна за злочине у Украјини. И наставио у истом тону: да ли је неко током Другог светског рата разговарао с Хитлером и рекао да му се сачува образ? Не, сви су знали да се он мора победити.
Те околности, да су и један и други, француски председник и немачки канцелар, под баражном ватром, утицале су, очигледно, на целу режију политичког догађаја који је означен као „снажан израз европске (ЕУ) солидарности с Украјином“: Макрону и Шолцу је било лакше, и политички удобније, да се у Кијеву нађу заједно.
Италијански премијер Марио Драги се у ту политичку сценографију добро уклапао: тројка је представљала најважније и најутицајније чланице европске фамилије. И представљала поуздане гаранте обећања датих приликом посете Кијеву: да ће Украјина, у знак охрабрења, ургентно и преко реда, добити статус кандидата за улазак у Европску унију.
На крају, оно што нас посебно интересује, и иритира, а тиче се последица с почетка текста споменутог Шолцовог похода на Балкан: Берлин опет оживљава идеју за решавање косовског проблема по моделу две немачке државе. Ту идеју, коју је Београд одмах одбио, лансирао је први пут 2007. године немачки дипломата и тада председник Минхенске конференције о безбедности Волфганг Ишингер.

ХОЈЗГЕНОВО „РЕШЕЊЕ ЗА КОСОВО“ Овога пута, учинио је то пред страним новинарима у Берлину његов наследник на тој функцији, један од најутицајнијих немачких политичара и дипломата Кристоф Хојзген. Био је 12 година најважнији саветник канцеларке Ангеле Меркел за спољну политику и безбедност, потом немачки амбасадор у Уједињеним нацијама, а од 2021. председник Конференције о безбедности у Минхену.
Хојзген је најпре имао потребу да потврди „оно што је Шолц рекао у Београду“ (иако је, истине ради, немачки канцелар то рекао само у Приштини), о незаобилазном признавању косовског државног суверенитета. Уз опаску да то није ништа ново, и да је „веома изненађен што се председник Србије (због тога) изненадио“. Спомиње споразум између Источне и Западне Немачке из 1972. као модел за компромис у дијалогу Београда и Приштине: тај споразум је омогућио успостављање дипломатских односа, без формалног признања, и отварање врата Уједињених нација.
Тај модел би, констатује Хојзген, могао да се примени и код формирања Заједнице српских општина, чему се Курти противи из страха од „боснизације“ Косова. Он такву опасност не види. Нуди још један немачки рецепт за овај случај: пример немачких покрајина. Оне имају одређене надлежности. На пример, у култури, образовању, здравству, док би „велика питања“, спољна политика и безбедност, била у „рукама престонице“( Приштине).
Својевремено је (2017) „немачки модел“ фаворизовао и професор Универзитета у Минхену Вернер Вајденфелд. Он је видео спасоносно решење у преамбули, где би се констатовало „сложили смо се да се око кључне теме (статус) не слажемо“, а онда се „лакше иде даље“ у споразумима око практичних ствари и интереса људи.
Професор је тада понудио и модел „споразума о Берлину“, који је становницима подељеног града „донео велико олакшање“. Совјети су, каже, инсистирали да то буде само споразум који ће се тицати Западног Берлина, источни је (већ) био престоница Немачке Демократске Републике. Нађен је компромис у формулацији да „споразум важи на дотичном подручју“. И свака страна је то могла да тумачи како је хтела: Совјети да важи за западни део, западњаци за цео град. У сваком случају, Немци не одустају. Споменутог Хојзгена брине више како убедити пет чланица Европске уније које (и даље) не признају Косово као суверену државу…

[/restrict]